Свештено прослављање и пировање

Живот сваког хришћанина треба да буде осмишљен непоколебљивошћу и истрајношћу, и то тако да нам „добро не досади чинити“. То значи неодустајност на личном плану и ненаметљивост у односу према другоме.

КАКО СЛАВИМО ТАКО ВЕРУЈЕМО
Да би нам све било јасније размотримо на који начин прослављамо свештене догађаје (крсне славе, крштења, венчања…). Одмах видимо да је ту радост скоро увек негде заклоњена весељем, што не може бити исто. Често чујемо да неко код некога „иде на весеље“, што подразумева доста хране, пића, испразног пировања и музике. Ту се видимо са многима, али без дубље комуникације, све је обесмишљено страшћу и нагоном, многима је у тај један дан стало много дана, па и месеци, пре и после тога дана. Заправо, неколико сати „пражњења“ и доказивања одузело је дане сате и месеце једног живота. Да не говоримо о већим трагичним последицама у вези са гозбама ове врсте, почев од свађа и тешких завада до убистава и самоубистава. То „утапање“ светотајинског живота у свакодневицу, без жеље да се просветимо празновањем као да не примећујемо. У први план увек стављамо гозбу и трпезу, што не мора бити увек погрешно, ако је у питању гостољубље. Али је веома лоше ако се на тај начин заклања смисао и светиња свештенорадње, што је видно у многим поступцима. Једноставно, минимализује се осећај светог и светости у вези са прослављањем крсног имена, крштењем, венчањем и другим свештеним пригодама.У први план се ставља оно што би требало да буде продужетак, а не основа самог догађаја. Отуда и то да уместо стварне радости која траје дуже од једног дана, или неколико сати, имамо краткотрајно весеље са несагледивим последицама. Све ово треба препознавати и другачије доживљавати, и ту нико никоме ништа не може да намеће. Свако треба да промисли и осмисли и себе и догађај, јер права радост вере није могућа без стварне слободе, док је весеље на наведени начин увек масовни чин где се све догађа по диктату гласнијих и јачих. Због тога је врло важно променити приступ свештеним догађајима, победити егоизам и желети заједничење са другим. Кад се све то осмисли добрим разлозима вере улазимо у стварну динамику неистрошиве радости која просвећује све нас и осмишљава и саму гозбу. Али, ако се крене другим путем онда имамо само испразно весеље које све троши до бесмисла и бесциља.
СВАДБА У КАНИ И ИРОДОВ ПИР
Вера увек значи и радост, што је битно другачије од само краткотрајног весеља. Ту има места и гозби у слављењу, али никако није нешто сведено на временски одређено и ограничено весеље. Пажљивим разматрањем два догађаја из јеванђелског описа видећемо битну разлику и уверити се да Бог увек увећава нашу радост вере, док ми сами често само себе трошимо у сувишности пировања и весеља без мере и смисла. Познато је да је Христос прво чудо учинио на свадбеној гозби у Кани Галилејској где је воду претворио у вино, и тако осмислио гостољубље домаћина и радост саме гозбе. Сасвим различит од овога догађаја јесте весеље поводом Иродовог рођендана где су провод и пијанство достигли врхунац бесмисла у чину човекоубиства. То весеље није могло да обустави мржњу према другоме човеку, напротив иста је постала још већа, јер како другачије разумети Иродијадину жељу да добије главу Светога Јована Крститеља на тањиру. Овде не треба остати у стању осуде Иродијадиног поступка, него је потребно дубље промишљање оног што ми чинимо, често и не уочавајући како нас обузима све већа мржња једних према другима. То одсуство из себе је опасно, посебно онда кад га нисмо свесни и кад мислимо да ћемо „пражњењем“ у неким пригодама успети да било шта исправимо. Бес, гнев и незадовољство се гомилају у нама, иако нас разарају изнутра ми их потискујемо не желећи да их препознамо и победимо. Умишљамо да ћемо успети то да превазиђемо присуством негде утапајући се у масу безлично, и пристајући на захтеве масе. Та обмана траје све док се не помери нешто изнутра, посебно онда кад нас обузме вишак алкохола, тада све постаје нагон за уништењем. То сведоче догађаји описани у црним хроникама, где видимо немоћ преточену у насиље. Што је најчудније, и за верујућег човека најупитније, све ово догађа се и на весељима и гозбама са „верским поводом“. Овим навођењем не омаловажавам ни један скуп ни повод, него подстичем нашу верничку одговорност. Као да понекад и сами верници, попут оновремених јеванђелских Гадаринаца, говоре Христу да Му није место ту пошто се све догодило у храму и на молитви, а после тога остаје весеље без Христа. Забрињавајуће, нарочито због тога што то не успевамо увек и да приметимо као проблем који треба решавати са пуно вере и воље. Овде није проблем у Христу, Који никад не одсуствује, увек је ту, него је проблем у нама који Њему не дајемо место, а Он ништа не жели на силу да чини. Спреман је да све наше умножи и све преобрази на боље, али само онда кад ми то стварно желимо. Све ово треба да нас охрабри и покрене у трезвено промишљање живота и свега што чинимо. Да саборно и сабрано промишљамо своју веру и добродетељ и остварујемо се у богочовечанској пуноћи радости која никада не пролази, неистрошива је и стално се умножава.
ПРОСЛАВЉАЊЕ ЈЕ УВЕК И ПРОСВЕЋИВАЊЕ
Гозба и трпеза никако нису сувишне у радости вере, битне су и потребне као живи знаци богољубља и човекољубља. Гостољубље нас чини богопримцима и човекољупцима, али увек треба све издићи изнад пировања, званица које ће нам узвратити и весеља које је покушај имитације радости. Треба дати места и онима који нас неће угостити, указати част и „малим“ а не само онима од којих нешто очекујемо. Било би добро када би се више свечара удружило у добром делу помоћи онима који немају, али не да то буду „мрвице“ које падају као сувишак са стола. Ту је чак и количина небитна, важан је однос према другоме, да то не буде чињење под притиском него давање са радошћу. Тада ће само празновање бити са више радости, неће трајати само неколико сати, или дана. Биће свеживотно истрајавање у добру, што је и оствариво онда кад свако победи саможивост у стварности себедавања. Шта то подразумева? Најпре, спремност на исрајност у љубави према свима, и то на делатан начин. Свечарске гозбе у вези са црквеним прослављањима су најбоља прилика за тако нешто. Важно је у ред и поредак истих ставити и категорију „незваног госта“, знајући да дајући њему заправо Христу дајемо. То сазнање вером осмишљава прослављање и светковину, и никада не треба превиђати ту стварност. Али, не треба ни само чекати да тај неко дође, добро би било осмишљавати подвиг давања човекољубивим акцијама. Зна се добро у свакој конкретној средини број материјално угрожених, као и степен њихове угрожености, тако да није тешко одредити начин помоћи. Само је потребно имати добру вољу да се учини конкретан чин човекољубља, са пуним уважавањем личности тога коме се помоћ чини. Добро би било да се у том делу саберу многи како би помоћ добила и на квалитету и на квантитету. Например да се у оквиру једне парохијске заједнице оснује Фонд солидарности у који би се добровољно, у зависности од могућности сваког појединачно, скупљали прилози свих врста: новчани, одећа и обућа, намирнице… То би се делило на основу количине скупљеног прилога и броја оних којима се даје. Овде је важно да постоји поверење и добра сарадња оних који су прихватили да руководе овим светим делом. Није добро да одустајемо од истог изговарајући се неким лошим примерима из нашег времена. Уместо тих „изговора“ боље је угледати се на лепе примере живе вере, као например Светог Јована Кронштатског. Кад се ово ухода као добар начин у једној заједници онда је могуће организовати различите акције које би везивали за конкретне догађаје, што би резултирало многим добрим акцијама. Тако би сви истински живели у живој вери и све што чинимо било би у љубави, не би се трошили у брзопролазним весељима, остали бисмо у неистрошивој радости вере. Превазишли бисмо лоше стање у коме „једни гладују, а други се преједају и опијају“, давањем од себе тако да „сувишак једних буде за недостатак других“. Али, не бисмо стали на томе, продужили би заједничење у љубави живећи тако што „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо“. Имали бисмо једни друге, и тако би се свако на најбољи могући начин остварио, што би нас све учинило стварно обогаћеним у пуноћи праве побожности. Окупљања око трпеза су добра провера нашег стања, гозбе су погодна прилика да се провери то да ли тражимо чудо љубави Христове, или попут Иродијаде главу другога на тањиру. Размислимо добро и определимо се за богољубиво човекољубље и несебично давање себе и од себе. Тако ћемо умножавати непролазну радост давањем и примањем са захвалношћу. Свако ће бити радостан што је обрадовао другога, и та радост је највеће богатство које треба стицати. Видећемо сви да нема тог кратковеког весеља које може заменити радост, и тако остварени нећемо омаловажавати навике других. Уместо празних расправа добрим чињењем ћемо показивати шта је права мера, будући свагда стрпљиви према другом и другачијем. Никога нећемо презирати зато што не мисли као ми и што чини нешто другачије од нас. Наравно, нећемо ни пристајати на поистовећивање са свима, увек ћемо бити сигурни у делу љубави. Показујући доброделатно остварење, без оптерећења потребом да само себе доказујемо, успећемо сигурно. Тада ће све наше гозбе и светковине бити продужена литургијска радост у пуноћи животног остварења, са живом вером да је Господ увек ту и надом да ће Он све наше радости осмислити својим присуством и „претварањем воде у вино“. Знаћемо да нам Он увек додаје радост на радост, ништа нам не ускраћује, и нећемо се трошити у мржњи која обесмишљава живот. Кад год се саберемо у Дом Божији или око трпезе увек ћемо једни друге видети у Њему и кроз Њега. Отачка мудрост да кад „видиш другог човека као да видиш Бога“ постаће нам руководно начело живота. Тако ћемо желети да будемо радосни једни са другима, а не само тужни или весели за себе, и успећемо у томе. Видећемо да су то остварили многи, разумећемо да славећи свештену успомене на те и такве остварене свете људе и сами треба да се просветимо светлошћу богопознања и човекољубља.