Svešteno proslavljanje i pirovanje

Život svakog hrišćanina treba da bude osmišljen nepokolebljivošću i istrajnošću, i to tako da nam „dobro ne dosadi činiti“. To znači neodustajnost na ličnom planu i nenametljivost u odnosu prema drugome.

KAKO SLAVIMO TAKO VERUJEMO
Da bi nam sve bilo jasnije razmotrimo na koji način proslavljamo sveštene događaje (krsne slave, krštenja, venčanja…). Odmah vidimo da je tu radost skoro uvek negde zaklonjena veseljem, što ne može biti isto. Često čujemo da neko kod nekoga „ide na veselje“, što podrazumeva dosta hrane, pića, ispraznog pirovanja i muzike. Tu se vidimo sa mnogima, ali bez dublje komunikacije, sve je obesmišljeno strašću i nagonom, mnogima je u taj jedan dan stalo mnogo dana, pa i meseci, pre i posle toga dana. Zapravo, nekoliko sati „pražnjenja“ i dokazivanja oduzelo je dane sate i mesece jednog života. Da ne govorimo o većim tragičnim posledicama u vezi sa gozbama ove vrste, počev od svađa i teških zavada do ubistava i samoubistava. To „utapanje“ svetotajinskog života u svakodnevicu, bez želje da se prosvetimo praznovanjem kao da ne primećujemo. U prvi plan uvek stavljamo gozbu i trpezu, što ne mora biti uvek pogrešno, ako je u pitanju gostoljublje. Ali je veoma loše ako se na taj način zaklanja smisao i svetinja sveštenoradnje, što je vidno u mnogim postupcima. Jednostavno, minimalizuje se osećaj svetog i svetosti u vezi sa proslavljanjem krsnog imena, krštenjem, venčanjem i drugim sveštenim prigodama.U prvi plan se stavlja ono što bi trebalo da bude produžetak, a ne osnova samog događaja. Otuda i to da umesto stvarne radosti koja traje duže od jednog dana, ili nekoliko sati, imamo kratkotrajno veselje sa nesagledivim posledicama. Sve ovo treba prepoznavati i drugačije doživljavati, i tu niko nikome ništa ne može da nameće. Svako treba da promisli i osmisli i sebe i događaj, jer prava radost vere nije moguća bez stvarne slobode, dok je veselje na navedeni način uvek masovni čin gde se sve događa po diktatu glasnijih i jačih. Zbog toga je vrlo važno promeniti pristup sveštenim događajima, pobediti egoizam i želeti zajedničenje sa drugim. Kad se sve to osmisli dobrim razlozima vere ulazimo u stvarnu dinamiku neistrošive radosti koja prosvećuje sve nas i osmišljava i samu gozbu. Ali, ako se krene drugim putem onda imamo samo isprazno veselje koje sve troši do besmisla i bescilja.
SVADBA U KANI I IRODOV PIR
Vera uvek znači i radost, što je bitno drugačije od samo kratkotrajnog veselja. Tu ima mesta i gozbi u slavljenju, ali nikako nije nešto svedeno na vremenski određeno i ograničeno veselje. Pažljivim razmatranjem dva događaja iz jevanđelskog opisa videćemo bitnu razliku i uveriti se da Bog uvek uvećava našu radost vere, dok mi sami često samo sebe trošimo u suvišnosti pirovanja i veselja bez mere i smisla. Poznato je da je Hristos prvo čudo učinio na svadbenoj gozbi u Kani Galilejskoj gde je vodu pretvorio u vino, i tako osmislio gostoljublje domaćina i radost same gozbe. Sasvim različit od ovoga događaja jeste veselje povodom Irodovog rođendana gde su provod i pijanstvo dostigli vrhunac besmisla u činu čovekoubistva. To veselje nije moglo da obustavi mržnju prema drugome čoveku, naprotiv ista je postala još veća, jer kako drugačije razumeti Irodijadinu želju da dobije glavu Svetoga Jovana Krstitelja na tanjiru. Ovde ne treba ostati u stanju osude Irodijadinog postupka, nego je potrebno dublje promišljanje onog što mi činimo, često i ne uočavajući kako nas obuzima sve veća mržnja jednih prema drugima. To odsustvo iz sebe je opasno, posebno onda kad ga nismo svesni i kad mislimo da ćemo „pražnjenjem“ u nekim prigodama uspeti da bilo šta ispravimo. Bes, gnev i nezadovoljstvo se gomilaju u nama, iako nas razaraju iznutra mi ih potiskujemo ne želeći da ih prepoznamo i pobedimo. Umišljamo da ćemo uspeti to da prevaziđemo prisustvom negde utapajući se u masu bezlično, i pristajući na zahteve mase. Ta obmana traje sve dok se ne pomeri nešto iznutra, posebno onda kad nas obuzme višak alkohola, tada sve postaje nagon za uništenjem. To svedoče događaji opisani u crnim hronikama, gde vidimo nemoć pretočenu u nasilje. Što je najčudnije, i za verujućeg čoveka najupitnije, sve ovo događa se i na veseljima i gozbama sa „verskim povodom“. Ovim navođenjem ne omalovažavam ni jedan skup ni povod, nego podstičem našu verničku odgovornost. Kao da ponekad i sami vernici, poput onovremenih jevanđelskih Gadarinaca, govore Hristu da Mu nije mesto tu pošto se sve dogodilo u hramu i na molitvi, a posle toga ostaje veselje bez Hrista. Zabrinjavajuće, naročito zbog toga što to ne uspevamo uvek i da primetimo kao problem koji treba rešavati sa puno vere i volje. Ovde nije problem u Hristu, Koji nikad ne odsustvuje, uvek je tu, nego je problem u nama koji Njemu ne dajemo mesto, a On ništa ne želi na silu da čini. Spreman je da sve naše umnoži i sve preobrazi na bolje, ali samo onda kad mi to stvarno želimo. Sve ovo treba da nas ohrabri i pokrene u trezveno promišljanje života i svega što činimo. Da saborno i sabrano promišljamo svoju veru i dobrodetelj i ostvarujemo se u bogočovečanskoj punoći radosti koja nikada ne prolazi, neistrošiva je i stalno se umnožava.
PROSLAVLjANjE JE UVEK I PROSVEĆIVANjE
Gozba i trpeza nikako nisu suvišne u radosti vere, bitne su i potrebne kao živi znaci bogoljublja i čovekoljublja. Gostoljublje nas čini bogoprimcima i čovekoljupcima, ali uvek treba sve izdići iznad pirovanja, zvanica koje će nam uzvratiti i veselja koje je pokušaj imitacije radosti. Treba dati mesta i onima koji nas neće ugostiti, ukazati čast i „malim“ a ne samo onima od kojih nešto očekujemo. Bilo bi dobro kada bi se više svečara udružilo u dobrom delu pomoći onima koji nemaju, ali ne da to budu „mrvice“ koje padaju kao suvišak sa stola. Tu je čak i količina nebitna, važan je odnos prema drugome, da to ne bude činjenje pod pritiskom nego davanje sa radošću. Tada će samo praznovanje biti sa više radosti, neće trajati samo nekoliko sati, ili dana. Biće sveživotno istrajavanje u dobru, što je i ostvarivo onda kad svako pobedi samoživost u stvarnosti sebedavanja. Šta to podrazumeva? Najpre, spremnost na israjnost u ljubavi prema svima, i to na delatan način. Svečarske gozbe u vezi sa crkvenim proslavljanjima su najbolja prilika za tako nešto. Važno je u red i poredak istih staviti i kategoriju „nezvanog gosta“, znajući da dajući njemu zapravo Hristu dajemo. To saznanje verom osmišljava proslavljanje i svetkovinu, i nikada ne treba previđati tu stvarnost. Ali, ne treba ni samo čekati da taj neko dođe, dobro bi bilo osmišljavati podvig davanja čovekoljubivim akcijama. Zna se dobro u svakoj konkretnoj sredini broj materijalno ugroženih, kao i stepen njihove ugroženosti, tako da nije teško odrediti način pomoći. Samo je potrebno imati dobru volju da se učini konkretan čin čovekoljublja, sa punim uvažavanjem ličnosti toga kome se pomoć čini. Dobro bi bilo da se u tom delu saberu mnogi kako bi pomoć dobila i na kvalitetu i na kvantitetu. Naprimer da se u okviru jedne parohijske zajednice osnuje Fond solidarnosti u koji bi se dobrovoljno, u zavisnosti od mogućnosti svakog pojedinačno, skupljali prilozi svih vrsta: novčani, odeća i obuća, namirnice… To bi se delilo na osnovu količine skupljenog priloga i broja onih kojima se daje. Ovde je važno da postoji poverenje i dobra saradnja onih koji su prihvatili da rukovode ovim svetim delom. Nije dobro da odustajemo od istog izgovarajući se nekim lošim primerima iz našeg vremena. Umesto tih „izgovora“ bolje je ugledati se na lepe primere žive vere, kao naprimer Svetog Jovana Kronštatskog. Kad se ovo uhoda kao dobar način u jednoj zajednici onda je moguće organizovati različite akcije koje bi vezivali za konkretne događaje, što bi rezultiralo mnogim dobrim akcijama. Tako bi svi istinski živeli u živoj veri i sve što činimo bilo bi u ljubavi, ne bi se trošili u brzoprolaznim veseljima, ostali bismo u neistrošivoj radosti vere. Prevazišli bismo loše stanje u kome „jedni gladuju, a drugi se prejedaju i opijaju“, davanjem od sebe tako da „suvišak jednih bude za nedostatak drugih“. Ali, ne bismo stali na tome, produžili bi zajedničenje u ljubavi živeći tako što „sami sebe i jedni druge, i sav život svoj Hristu Bogu predajemo“. Imali bismo jedni druge, i tako bi se svako na najbolji mogući način ostvario, što bi nas sve učinilo stvarno obogaćenim u punoći prave pobožnosti. Okupljanja oko trpeza su dobra provera našeg stanja, gozbe su pogodna prilika da se proveri to da li tražimo čudo ljubavi Hristove, ili poput Irodijade glavu drugoga na tanjiru. Razmislimo dobro i opredelimo se za bogoljubivo čovekoljublje i nesebično davanje sebe i od sebe. Tako ćemo umnožavati neprolaznu radost davanjem i primanjem sa zahvalnošću. Svako će biti radostan što je obradovao drugoga, i ta radost je najveće bogatstvo koje treba sticati. Videćemo svi da nema tog kratkovekog veselja koje može zameniti radost, i tako ostvareni nećemo omalovažavati navike drugih. Umesto praznih rasprava dobrim činjenjem ćemo pokazivati šta je prava mera, budući svagda strpljivi prema drugom i drugačijem. Nikoga nećemo prezirati zato što ne misli kao mi i što čini nešto drugačije od nas. Naravno, nećemo ni pristajati na poistovećivanje sa svima, uvek ćemo biti sigurni u delu ljubavi. Pokazujući dobrodelatno ostvarenje, bez opterećenja potrebom da samo sebe dokazujemo, uspećemo sigurno. Tada će sve naše gozbe i svetkovine biti produžena liturgijska radost u punoći životnog ostvarenja, sa živom verom da je Gospod uvek tu i nadom da će On sve naše radosti osmisliti svojim prisustvom i „pretvaranjem vode u vino“. Znaćemo da nam On uvek dodaje radost na radost, ništa nam ne uskraćuje, i nećemo se trošiti u mržnji koja obesmišljava život. Kad god se saberemo u Dom Božiji ili oko trpeze uvek ćemo jedni druge videti u Njemu i kroz Njega. Otačka mudrost da kad „vidiš drugog čoveka kao da vidiš Boga“ postaće nam rukovodno načelo života. Tako ćemo želeti da budemo radosni jedni sa drugima, a ne samo tužni ili veseli za sebe, i uspećemo u tome. Videćemo da su to ostvarili mnogi, razumećemo da slaveći sveštenu uspomene na te i takve ostvarene svete ljude i sami treba da se prosvetimo svetlošću bogopoznanja i čovekoljublja.