Свет књиге

ДИГИТАЛИЗОВАН ДАБРО-БОСАНСКИ ИСТОЧНИК

Дабро-босански источник који је излазио у периоду од 1887. до 1911. године у Сарајеву, дигитализован је и објављен на сајту Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске (НУБ РС).

Дабро-босански источник издавала је Митрополија дабро-босанска, а намијењен је био за црквене и просвјетне потребе српско-православног свештенства и народа у Босни и Херцеговини. Овај часопис и Босанска вила била су два најзначајнија часописа за Србе у БиХ током окупације од стране Аустро-угарске монархије.

Часопис је излазио 24 године, а у том периоду мијењао је 3 пута свој назив. Тако се у почетку свог излажења звао Дабро-босански Источник, послије тога од 1890. Босанско-херцеговачки Источник и на крају од 1898. само Источник. Зависно од периода излажења, излазио је једном или два пута мјесечно. Како те новине садрже бројне важне податке за историју Српске Православне Цркве у Босни и Хецеговини прије и послије анексије, те бројне чланке о разним теолошким и друштвеним питањима из тог периода, тако је било нужно да се изврши дигитализација и да овај часопис свима буде доступан.  Препознајући значај овог материјала, НУБ РС, на челу са директором Ранком Рисојевићем, прихватила се пројекта дигитализације овог материјала, што је био тежак и обиман посао. Реализација пројекта трајала је од септембра 2009. до маја 2010. године, а први корак био је набавка свих бројева часописа, што није било ни мало једноставно знајући да је часопис излазио прије стотину година. Овај посао обавили су мр Славољуб Лукић и проф. Дамир Кљајић, сакупивши часописе у библиотекама Епархије бањалучке, Старе цркве у Сарајеву, Патријаршије СПЦ у Београду и манастиру Липље.Посао скенирања часописа и обраде скенираног материјала као и његово постављање на интернету обавио је Центар за компјутеризацију и дигитализацију при НУБ РС. Стручни тим овог центра кога чине Далибор Панчић, Борислав Станчевић и мр Владимир Рисојевић, дигитализовали су и поставили на интернет више од 11.000 страница овог часописа. Библиографију и аналитичку обраду чланака са могућношћу претраживања на интернету приредила је Бојана Милошевић. Крајем маја, у Београду је, при Институту за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена библиографија часописа Дабро-босански Источник под насловом „Библографија српске теологије 3“ коју је приредила мр Здравка Радуловић.

Овај стари часопис сада је доступан свим корисницима интернета на сајту НУБ РС на адреси  www.digitalna.nubrs.rs.ba.

УРЕДБЕ И ПРОПИСИ МИТРОПОЛИЈЕ

БЕОГРАДСКЕ 1835-1856

ПРИРЕДИЛИ ЗОРАН РАНКОВИЋ, МИРОСЛАВ ЛАЗИЋ, ПОЖАРЕВАЦ 2010, 414 СТР, ФАКСИМИЛИ ДОКУМЕНАТА, 21 ЦМ

Основни задатак националне историографије, да гради јасну и тачну слику о прошлости, поготово када је реч о прошлости Српске Православне Цркве, није био извршаван због идеолошких условљавања, недовољне фактографске освешћености, као и недостатка предузимљивости и ауторске храбрости. Без писаних извора и мукотрпног архивског рада, историчар је осуђен на компилаторски приступ материји и ограничне домете своје нарације. Одавно је требало да надлежне црквено-просветне институције обаве посао који су урадили господа Зоран Ранковић и Мирослав Лазић. Овако, њима припада слава успешно оствареног пројекта и одрађеног посла. Један регионални архив пружио је могућност да значајна архивска грађа о Београдској митрополији прве половине 19. века угледа светлост дана и буде пружена на увид научној јавности.

Реч је о заиста ретком издавачком подухвату који се мора испратити дужним поштовањем. Од ове књиге ће читаоци и представници различитих струка имати вишеструке користи. Наиме, иако је реч о грађи црквено-административног порекла, историчар неће само да одређује положај Цркве у српском друштву прве половине и средине 19. века, него ће наћи грађу за посебне аспекте културне, социјалне и политичке историје. Први српски историографи из модерног доба жалили су се на чемерно стање објављених извора, наиме на недостатке књига које би обухватале fontes rerum serbicarum. Српска наука, црквена историја и богословље, са тенденцијом калемљења страних традиција, малу пажњу посвећују изучавању сопствених исходишта, порекла и свега онога што је и данас уграђено у наш црквени живот. Искуство 19. и 20. века треба, стога, све више проучавати.

Приступ ad fontes је тежак, али је једини исправан и плодоносан, гарантујући да „муза Клио” неће своје поклонике отпустити празне. Само истина ослобађа, и писце историје, и оне којима је писање упућено. Трудољубиви подухват Зорана Ранковића и Мирослава Лазића осветлио је страну Цркве као институције, приказавши је као живи организам, структуру у једној епохи са својим бригама и проблемима. Јасна шема је уочљива: митрополија, конзисторија, протопопијат и парохија. Документи различитих инстанци и хијерархије духовне власти пружају увид у сложеност односа. Први пут српски историчари имају референтну збирку докумената за писање црквене историје „изнутра”, не из неког дипломатског контекста, или мемоарско-аутобиографског (неминовно крњег) приповедања. Теолошка концепција по којој је историја сарадња Бога и човека, допуњује се и чињеницом о дејству Нечастивог на људе који треба да узму учешће у Царству Божјем које долази. Историчари Цркве, због институцијске обвезаности и природне афилијације, често су приморани на аутоцензуру и просипање реторске прашине. Историја нема моралну телеологију, много пута је разапета политичким и прагматичким нужностима.

Савремена историјска продукција у региону иде на „гушење” идентитета Српске Православне Цркве, и зато овакви подухвати морају бити поздрављени. Чак најлибералнији мислиоци и историчари поштују је као „институцију дугог трајања”, иако у њој виде генератор српског национализма и „политичке некоректности”. Ова и сличне књиге, рађене по имеративима научне методологије, помажу да схватимо друштвену улогу Цркве и њен плодотворни друштвено-функционални рад.

Ова збирка докумената (и сличне које ће се појавити) помоћи ће у најмању руку да нам текстови не буду фактографски низ изолованих и набацаних чињеница, него контекстуализована целина која има свој логички и наративни склад. Архивска грађа, несређена, често нестаје по парохијским буџацима, у парохијским домовима и таванима старих свештеничких станова. Вредним издавањем, рашчитавањем и филолошком обрадом, Зоран Ранковић и Мирослав Лазић су спасли многе изворе и у овој научној форми продужили век темељитој и незаобилазној чињеничној мрежи. Очекујући излазак из штампе другог тома грађе која се односи на период 1857-1876, све похвале и црквеним властима Епархије браничевске (Одбор за просвету и културу), чијим старањем је ово научно прегнуће удахнуло ваздух јавности.

Да ли ће посленици изаћи на своју њиву, са намером да ткају по овом постављеном разбоју, показаће скорија будућност. „Сви се ми у науци једни пењемо на раменима других”, рекао је славни Јован Цвијић, који је својом моралном величином стимулисао свако научно прегнуће. Историја, а поготово историја Цркве, јесте саборно дело, а не арена за гладијаторске егзибиције и непотребне театралне вербалне туче.

РОМАН ПЕТКАНА И НА РУМУНСКОМ ЈЕЗИКУ

Роман Петкана Љиљане Хабјановић Ђуровић објављен је на румунском језику. Издавач је „Андрејана“, издавачка кућа Архиепископије Сибиу. Преводилац је Љубица Рајкић. Предговор је написао Његово Високопреосвештенство архиепископ Сибиуа и митрополит eрдељски Лауренцио Стреза.

Књига ће бити у продаји у књижарама, али и у црквама и манастирима Румунске Православне Цркве.

Средином маја, архиепископ Стреза примио је ауторку у владичанском двору у Сибиу, и том приликом постигнут је договор о даљој сарадњи.

Осим на румунском, Петкана је објављена и на македонском, бугарском и руском језику.

До сада је у иностранству објављено 17 књига Љиљане Хабјановић Ђуровић, на 11 језика.

Радован Пилиповић