Требало би да слушамо дијаспору

Током јула месеца ове године, у Београду ће бити одржана два значајна сусрета матице и дијаспоре: прва конститутивна седница Скупштине дијаспоре и Срба у региону, и Трећа конференција медија из дијаспоре и Срба у региону. Миодраг Јакшић, државни секретар у Министарству за дијаспору Србије, за Православље најављује два велика догађаја.

– Држава је решила да поправи и, пре свега, законски реши односе са нашим људима који живе у иностранству. Све је кренуло од усвајања првог закона о дијаспори и Србима у региону, и сета подзаконских аката који су следили. Ми сада радимо на изради националне стратегије у унапређењу односа матице и дијаспоре и матице и Срба у региону. Припремамо велику, прву конститутивну скупштину дијаспоре и Срба у региону. Чак 45 делегата који су изабрани, из целог света, доћи ће 3. јула у Београд, у Дом народне скупштине. Поред делегата из дијаспоре и региона, учестоваће и највиши функционери наше државе, укључујући премијера, председника и министре. И то је доказ ове државе да жели да се максимално посвети сарадњи са нашим светом који живи ван граница отаџбине.
 Скупштина дијаспоре и Срба у региону је највише преставничко тело наше дијаспоре, ново, законски утемељено тело, које ће имати и своја радна тела, савете, за економска питања, економски развој Србије и сарадњу са дијаспором, затим савет за статусна питања дијаспоре, и савет за економску, културну и сарадњу у области спорта и просвете. Конституисањем те скупштине, заокружујемо правни оквир и правимо амбијент где ће дијаспора препознати да је далеко иза нас време када су они били у потпуности игнорисани, када су били ван свих токова ове државе. Сада су потпуно интегрисани, сада је на њима да се максимално потруде да учествују у свим сферама нашег друштва и да дају допринос, јер ми им сада дајемо апсолутну шансу.
Врло је важно да ће њих тих дана примити и Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, служиће, уз њихово присуство, Свету Литургију у Храму Светог Саве, и затим ће бити домаћин на ручку. За делегате из дијаспоре то је догађај који је највише до сада за њих учињено у нашој земљи.
Јасна нам је позиција и намера државе, али са друге стране, нашој се дијаспори врло често замерало да сама није добро организована. Стално се поредимо са Хрватима, који су одувек били врло активни и компактни. Да ли се ван граница Србије примећују промене и намера да се боље разговара и односи према матици?
– То сте потпуно у праву. Ја сам у министарству био помоћник министра од оснивања 2004. године. Сада сам већ скоро две године државни секретар, значи имам, могу слободно рећи, лични увид у стање у нашим заједницама широм света. Проблем је што се стара држава распала, а била је велика везаност наше заједнице за југословенску идеју и организовање југословенских клубова и удружења, баш са тим префиксом и предзнаком. Мења се то сада и у том смислу – ми смо оптимисти, радимо, а и сама дијаспора је свесна ситуације. Друго, постојао је велики талас наших људи који су деведесетих отишли, а они су потпуно идеолошки необојени. И они су носиоци праве организованости, нове енергије и новог окупљања на нивоу да се Србији може конкретно помоћи. Постоје њихова удружења, али углавном то су неформалне групе умрежене широм света. И велика средства су ове године први пут издвојена за њих. У питању је двадесет милиона евра за разне пројекте који би их проближили овој држави, и они су на сајту министарства науке. Имате базу од око хиљаду наших научника, добро позиционираних, професора универзитета, асистената, руководилаца великих, мултинационалних компанија, који су дали своје податке и желе апсолутно транспарентну сарадњу са свим институцијама у овој држави и са појединцима. Та врста комуникације сада враћа наду да може доста да се учини и да се ти људи везују за ову државу.
Ви сте недавно били у Хрватској, где су Срби највише настрадали. Учествовали сте у раду Међувладиног мешовитог одбора Србије и Хрватске за заштиту права мањина, обишли сте центре окупљања, разговарали са људима. У Хрватској се и даље повремено дешавају инциденти, углавном то знамо преко Цркве. Какав утисак имате о животу Срба у Хрватској?
– Све земље бивше Југославије и још неколико земаља, као што су Мађарска, Румунија и Албанија, по Закону о дијаспори и Србима у региону припадају региону, и ми имамо у вези са њима имамо потпуно другачији приступ у односу на нашу другу дијаспору. Имамо чак и формиран Савет за Србе у региону, на чијем челу је председник Тадић. Ми желимо добросуседску сарадњу, апсолутну стабилност у региону, али оно што је нама јако битно, јесте да у складу са свим стандардима, уговорима, препорукама, билатералним споразумима, међудржавним протоколима, препорукама разних комисија – заштитимо наш народ у тим државама, па и у Хрватској, где је поред Републике Српске најбројнији ван граница Србије и где је имао највећих проблема, преживео највеће страхоте. Видите да је жива дипломатска активност између Србије и Хрватске, а ми који смо чланови радних тела пратимо спровођење закључака и препорука и трудимо се да помогнемо максимално нашој мањини у Хрватској, која је, нажалост, мањина по хрватском уставу од деведесетих година. Срби су били конститутивни народ у Хрватској, а сада су сведени на статус националне мањине. Од 700 до 800 хиљада сведени су на 200 хиљада, на 4,5% становништва!
У амбијенту када је српска странка део владајуће коалиције, и када је са владајућим ХДЗ-ом договорила све принципе у доношењу разних закона, десио се прави шок за наше посланике и за целокупну српску јавност. Саборска заступница Весна Пусић, која важи за пријатеља Срба и некога коме су блиске идеје права мањина, изашла је са тезом да се потпуно искључи, укине институција Заједничког вијећа општина, институција која је претходних петнаест година изнела највећи део терета организовања српске заједнице. Пре свега, мислим на школе, културне институције, на организованост Срба, и била је главни темељ за Славонију, Барању, западни Срем, где је Срба највише. Дакле, Српско национално вијеће, које је у Загребу, и ово у Вуковару, биле су две кровне организације Срба преко којих су остваривали своја права и финансирали се. Те организације су заштитници права Срба и пред међународним факторима и пред хрватским институцијама.
У тој атмосфери, када је Сабор грубо прекршио политички договор и све оно што у пракси показало као добро, могу да кажем – радили смо добро. Доста препорука је дато и једној и другој влади. Али, и у овом случају јако је тешко направити једнакост српске мањине у Хрватској која је бројна, која има много, много отворених питања повратка свих права, повратка достојанства, у светлу, на пример, постојања тајних оптужница. Те тајне оптужнице су још увек главна сметња сарадње две државе и повратка Срба, и то су ствари које морају да се реше. Требало би двадесет пута више времена на тим састанцима посветити правима и проблемима Срба и повратку културне, споменичке баштине, повраћају имовине Српске Православне Цркве.
Били смо гости Епископу осечко-пољском и барањском Лукијану, који је изнео фрапантне податке. И добро је што је све то рекао, јер су са нама били и представници хрватске државе, ресорних министарстава, у владичиним одајама у Даљу. Дакле, изнео је епископ податке колико је само тој нашој епископији потребно да хрватска држава врати земље и других добара, опљачканог блага, пуно обрадивих површина, много, много објеката. Ми смо померили многе ствари што се тиче питања статуса Срба у Хрватској, а оно што је важно јесте да и једна и друга држава планирају да уђу у Европску Унију, па су обе у обавези да максимално поштују права мањина.
Како оцењујете однос вашег Министарства и српске дијаспоре данас са Српском Православном Црквом? Црква је деценијама била стожер окупљања најплоднијег дела дијаспоре. Како је данас?
– Да, то сте потпуно тачно рекли и то увек треба истицати. Ми као Министарство за дијаспору, од када је основано 2004. године, имамо сјајну, готово дневну сарадњу са СПЦ и нема града ни земље, ни подручја где, када путујемо, не одемо прво у седиште нашег владике или у храм подручног свештеника. Ако нема дипломатско-конзуларног представништва,оде се прво у цркву, јер свештеници СПЦ имају најбољи увид у стање наше дијаспоре. Дијаспора се, када јој је држава била противник, и када је она била противник онакве државе, окупљала искључиво у црквама. Цркве су биле културни центри, школе, места за приредбе и сусретање људи, венчања, крштења, као што и данас јесу. То је нешто што је константа у раду овог Министарства – потпуно поштовање рада Цркве. Ценимо сваки податак, сваку информацију коју добијамо од њих и у сваком сегменту нашега рада консултујемо Цркву. И сада је СПЦ за члана Скупштине дијаспоре именовала владику Максима западно-америчког.    
Где год и кад год смо у прилици, ми се трудимо да сарађујемо са Црквом. Ми смо, по конституисању Министарства, прво по благослов отишли код почившег патријарха Павла, и он нас је благословио. Сарадња са Црквом јесте на најбољем нивоу и помињемо Цркву искључиво у позитивном контексту, јер Црква је нешто више од институције. Одлазак у цркву је лични чин и немам намеру да се бавим вером, али понављам колико је СПЦ важна у раду овога Министарста и колико нам помаже, а самим тим и држави. Јер да није било Цркве, питање је како би ово Министарство, које није наследило ниједан папир, нити било шта друго, уопште почело са радом. Управо од података СПЦ ми смо почели да трагамо и радимо.