Trebalo bi da slušamo dijasporu

Tokom jula meseca ove godine, u Beogradu će biti održana dva značajna susreta matice i dijaspore: prva konstitutivna sednica Skupštine dijaspore i Srba u regionu, i Treća konferencija medija iz dijaspore i Srba u regionu. Miodrag Jakšić, državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu Srbije, za Pravoslavlje najavljuje dva velika događaja.

– Država je rešila da popravi i, pre svega, zakonski reši odnose sa našim ljudima koji žive u inostranstvu. Sve je krenulo od usvajanja prvog zakona o dijaspori i Srbima u regionu, i seta podzakonskih akata koji su sledili. Mi sada radimo na izradi nacionalne strategije u unapređenju odnosa matice i dijaspore i matice i Srba u regionu. Pripremamo veliku, prvu konstitutivnu skupštinu dijaspore i Srba u regionu. Čak 45 delegata koji su izabrani, iz celog sveta, doći će 3. jula u Beograd, u Dom narodne skupštine. Pored delegata iz dijaspore i regiona, učestovaće i najviši funkcioneri naše države, uključujući premijera, predsednika i ministre. I to je dokaz ove države da želi da se maksimalno posveti saradnji sa našim svetom koji živi van granica otadžbine.
 Skupština dijaspore i Srba u regionu je najviše prestavničko telo naše dijaspore, novo, zakonski utemeljeno telo, koje će imati i svoja radna tela, savete, za ekonomska pitanja, ekonomski razvoj Srbije i saradnju sa dijasporom, zatim savet za statusna pitanja dijaspore, i savet za ekonomsku, kulturnu i saradnju u oblasti sporta i prosvete. Konstituisanjem te skupštine, zaokružujemo pravni okvir i pravimo ambijent gde će dijaspora prepoznati da je daleko iza nas vreme kada su oni bili u potpunosti ignorisani, kada su bili van svih tokova ove države. Sada su potpuno integrisani, sada je na njima da se maksimalno potrude da učestvuju u svim sferama našeg društva i da daju doprinos, jer mi im sada dajemo apsolutnu šansu.
Vrlo je važno da će njih tih dana primiti i Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Irinej, služiće, uz njihovo prisustvo, Svetu Liturgiju u Hramu Svetog Save, i zatim će biti domaćin na ručku. Za delegate iz dijaspore to je događaj koji je najviše do sada za njih učinjeno u našoj zemlji.
Jasna nam je pozicija i namera države, ali sa druge strane, našoj se dijaspori vrlo često zameralo da sama nije dobro organizovana. Stalno se poredimo sa Hrvatima, koji su oduvek bili vrlo aktivni i kompaktni. Da li se van granica Srbije primećuju promene i namera da se bolje razgovara i odnosi prema matici?
– To ste potpuno u pravu. Ja sam u ministarstvu bio pomoćnik ministra od osnivanja 2004. godine. Sada sam već skoro dve godine državni sekretar, znači imam, mogu slobodno reći, lični uvid u stanje u našim zajednicama širom sveta. Problem je što se stara država raspala, a bila je velika vezanost naše zajednice za jugoslovensku ideju i organizovanje jugoslovenskih klubova i udruženja, baš sa tim prefiksom i predznakom. Menja se to sada i u tom smislu – mi smo optimisti, radimo, a i sama dijaspora je svesna situacije. Drugo, postojao je veliki talas naših ljudi koji su devedesetih otišli, a oni su potpuno ideološki neobojeni. I oni su nosioci prave organizovanosti, nove energije i novog okupljanja na nivou da se Srbiji može konkretno pomoći. Postoje njihova udruženja, ali uglavnom to su neformalne grupe umrežene širom sveta. I velika sredstva su ove godine prvi put izdvojena za njih. U pitanju je dvadeset miliona evra za razne projekte koji bi ih probližili ovoj državi, i oni su na sajtu ministarstva nauke. Imate bazu od oko hiljadu naših naučnika, dobro pozicioniranih, profesora univerziteta, asistenata, rukovodilaca velikih, multinacionalnih kompanija, koji su dali svoje podatke i žele apsolutno transparentnu saradnju sa svim institucijama u ovoj državi i sa pojedincima. Ta vrsta komunikacije sada vraća nadu da može dosta da se učini i da se ti ljudi vezuju za ovu državu.
Vi ste nedavno bili u Hrvatskoj, gde su Srbi najviše nastradali. Učestvovali ste u radu Međuvladinog mešovitog odbora Srbije i Hrvatske za zaštitu prava manjina, obišli ste centre okupljanja, razgovarali sa ljudima. U Hrvatskoj se i dalje povremeno dešavaju incidenti, uglavnom to znamo preko Crkve. Kakav utisak imate o životu Srba u Hrvatskoj?
– Sve zemlje bivše Jugoslavije i još nekoliko zemalja, kao što su Mađarska, Rumunija i Albanija, po Zakonu o dijaspori i Srbima u regionu pripadaju regionu, i mi imamo u vezi sa njima imamo potpuno drugačiji pristup u odnosu na našu drugu dijasporu. Imamo čak i formiran Savet za Srbe u regionu, na čijem čelu je predsednik Tadić. Mi želimo dobrosusedsku saradnju, apsolutnu stabilnost u regionu, ali ono što je nama jako bitno, jeste da u skladu sa svim standardima, ugovorima, preporukama, bilateralnim sporazumima, međudržavnim protokolima, preporukama raznih komisija – zaštitimo naš narod u tim državama, pa i u Hrvatskoj, gde je pored Republike Srpske najbrojniji van granica Srbije i gde je imao najvećih problema, preživeo najveće strahote. Vidite da je živa diplomatska aktivnost između Srbije i Hrvatske, a mi koji smo članovi radnih tela pratimo sprovođenje zaključaka i preporuka i trudimo se da pomognemo maksimalno našoj manjini u Hrvatskoj, koja je, nažalost, manjina po hrvatskom ustavu od devedesetih godina. Srbi su bili konstitutivni narod u Hrvatskoj, a sada su svedeni na status nacionalne manjine. Od 700 do 800 hiljada svedeni su na 200 hiljada, na 4,5% stanovništva!
U ambijentu kada je srpska stranka deo vladajuće koalicije, i kada je sa vladajućim HDZ-om dogovorila sve principe u donošenju raznih zakona, desio se pravi šok za naše poslanike i za celokupnu srpsku javnost. Saborska zastupnica Vesna Pusić, koja važi za prijatelja Srba i nekoga kome su bliske ideje prava manjina, izašla je sa tezom da se potpuno isključi, ukine institucija Zajedničkog vijeća opština, institucija koja je prethodnih petnaest godina iznela najveći deo tereta organizovanja srpske zajednice. Pre svega, mislim na škole, kulturne institucije, na organizovanost Srba, i bila je glavni temelj za Slavoniju, Baranju, zapadni Srem, gde je Srba najviše. Dakle, Srpsko nacionalno vijeće, koje je u Zagrebu, i ovo u Vukovaru, bile su dve krovne organizacije Srba preko kojih su ostvarivali svoja prava i finansirali se. Te organizacije su zaštitnici prava Srba i pred međunarodnim faktorima i pred hrvatskim institucijama.
U toj atmosferi, kada je Sabor grubo prekršio politički dogovor i sve ono što u praksi pokazalo kao dobro, mogu da kažem – radili smo dobro. Dosta preporuka je dato i jednoj i drugoj vladi. Ali, i u ovom slučaju jako je teško napraviti jednakost srpske manjine u Hrvatskoj koja je brojna, koja ima mnogo, mnogo otvorenih pitanja povratka svih prava, povratka dostojanstva, u svetlu, na primer, postojanja tajnih optužnica. Te tajne optužnice su još uvek glavna smetnja saradnje dve države i povratka Srba, i to su stvari koje moraju da se reše. Trebalo bi dvadeset puta više vremena na tim sastancima posvetiti pravima i problemima Srba i povratku kulturne, spomeničke baštine, povraćaju imovine Srpske Pravoslavne Crkve.
Bili smo gosti Episkopu osečko-poljskom i baranjskom Lukijanu, koji je izneo frapantne podatke. I dobro je što je sve to rekao, jer su sa nama bili i predstavnici hrvatske države, resornih ministarstava, u vladičinim odajama u Dalju. Dakle, izneo je episkop podatke koliko je samo toj našoj episkopiji potrebno da hrvatska država vrati zemlje i drugih dobara, opljačkanog blaga, puno obradivih površina, mnogo, mnogo objekata. Mi smo pomerili mnoge stvari što se tiče pitanja statusa Srba u Hrvatskoj, a ono što je važno jeste da i jedna i druga država planiraju da uđu u Evropsku Uniju, pa su obe u obavezi da maksimalno poštuju prava manjina.
Kako ocenjujete odnos vašeg Ministarstva i srpske dijaspore danas sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom? Crkva je decenijama bila stožer okupljanja najplodnijeg dela dijaspore. Kako je danas?
– Da, to ste potpuno tačno rekli i to uvek treba isticati. Mi kao Ministarstvo za dijasporu, od kada je osnovano 2004. godine, imamo sjajnu, gotovo dnevnu saradnju sa SPC i nema grada ni zemlje, ni područja gde, kada putujemo, ne odemo prvo u sedište našeg vladike ili u hram područnog sveštenika. Ako nema diplomatsko-konzularnog predstavništva,ode se prvo u crkvu, jer sveštenici SPC imaju najbolji uvid u stanje naše dijaspore. Dijaspora se, kada joj je država bila protivnik, i kada je ona bila protivnik onakve države, okupljala isključivo u crkvama. Crkve su bile kulturni centri, škole, mesta za priredbe i susretanje ljudi, venčanja, krštenja, kao što i danas jesu. To je nešto što je konstanta u radu ovog Ministarstva – potpuno poštovanje rada Crkve. Cenimo svaki podatak, svaku informaciju koju dobijamo od njih i u svakom segmentu našega rada konsultujemo Crkvu. I sada je SPC za člana Skupštine dijaspore imenovala vladiku Maksima zapadno-američkog.    
Gde god i kad god smo u prilici, mi se trudimo da sarađujemo sa Crkvom. Mi smo, po konstituisanju Ministarstva, prvo po blagoslov otišli kod počivšeg patrijarha Pavla, i on nas je blagoslovio. Saradnja sa Crkvom jeste na najboljem nivou i pominjemo Crkvu isključivo u pozitivnom kontekstu, jer Crkva je nešto više od institucije. Odlazak u crkvu je lični čin i nemam nameru da se bavim verom, ali ponavljam koliko je SPC važna u radu ovoga Ministarsta i koliko nam pomaže, a samim tim i državi. Jer da nije bilo Crkve, pitanje je kako bi ovo Ministarstvo, koje nije nasledilo nijedan papir, niti bilo šta drugo, uopšte počelo sa radom. Upravo od podataka SPC mi smo počeli da tragamo i radimo.