Архијереји Епархије нишке у XX веку

Српски државни успон је убрзо озваничен Берлинским конгресом 1878, кроз међународно признање, али и стицањем црквене аутокефалије 1879. године. Интеграција Ниша и његове околине у српски црквени и државни организам потврђена је и духовном санкцијом Цариградске патријаршије. Треба наглашавати да је Понишавље и Јужно Поморавље давало свој допринос у свим ослободилачким покретима српског народа 19. века. Језгровит пример представља Ћеле-кула, редак споменик из историје једне нације, сведочанство османске суровости и скупо плаћене цене српске слободе. Каменица 1809. године и подвиг Стевана Синђелића остаће уметничка и морална инспирација многих генерација.

Архијереји фанариоти су остављали различите трагове у српским земљама. Док је 1821. у Далмацији епископ Венедикт Краљевић био пред скутима уније, настојавши да тамошње Србе одвоји од светосавске колевке, у Нишу је епископ Мелентије, Јелин по крви, кренуо у исповедничку смрт, подражавајући тадашњем новомученику цариградском патријарху Григорију Петом. Нишки мученици: владика Мелентије, неколико свештеника и угледних грађана обешени су на мосту испред нишке тврђаве. Љубав према стаду од Бога му повереном исказао је речима: „Боље да страдам ја један него читав народ“. Устанак Милоја и Николе Срндака 1841. покренуо је на ноге становнике јужних крајева. За турског ваката и земана, 1856. године почела је градња нишке саборне цркве посвећене Сошествију Светога Духа на апостоле.

Након ове ретроспективе црквене прошлости деветанаестог века, у овом тексту се подсећамо биографија нишких епископа у веку иза нас, подсећајући како савремена прошлост живи у нама, с обзиром да је садашњи српски патријарх дошао са епископске катедре Наиског града, колевке цара Константина Великог и тековине у круни „царства од Немање остављеног“. Ниш је град сусрета истока и запада, као што је, уосталом, крајем 12. века показао и сусрет Стефана Немање и Фридриха Барбаросе.

НИКАНОР РУЖИЧИЋ (1898–1911)

Отац му је био свештеник, а по мајчиној линији је потомак Карађорђевог устаничког војводе попа Луке Лазаревића. Рођен је 15. априла 1843. у Свилеуви. Породично порекло га је поставило између српског епског наслеђа и духовних захтева свештенослужења. За време Српско-турског рата 1878. године био је војни свештеник. Као изасланик београдског митрополита послан у новоослобођене крајеве да среди црквене прилике. Само човек његовог кова могао је да разбије интриге бугарашког егзархијског епископа у Пироту, Евстатија Пелагонијског, који је радио на политичком пољу као пропагатор србофобије. На престолу епископа жичких је седео од 4. маја 1886. до умировљења 28. маја 1889, с обзиром да је био представник „напредњачке“ јерахије митрополита Теодосија Мраовића. Пензионисан је по повратку митрополита Михаила. Стекао је велико образовање, оставивши свој допринос у разним богословским дисциплинама. До поновног активирања живео је у Загребу, Дубровнику и Цетињу. У Јени и Тибингену је студирао философију и теологију. За епископа нишког је изабран 17. априла 1898, што се сматрало добрим гестом измирења двају јерархија. На овом положају је остао до 1911, а умро је тешке 1916. године у окупираном Београду. Упамћен као једна енергична личност и као велики писац на пољу канонског права и црквене историографије. Писац пионирске „Историје српске цркве“. По природи темпераметан, не би могао да одреагује другачије него преко на искушења међуљудских односа, а сенке таквог понашања су га узастопце пратиле као афере. Ипак, као владика није био ни деспот ни тиранин. Допуштао је полемику о којој се могу писати посебне књижевно-историјске анализе. Довољно је само погледати епархијски часопис из његовог времена „Глас нишке епархије“, са каквом је слободом уређиван и како се о „врућим темама“, са каквом свешћу и подношљивошћу, расправљало у том времену. Сву своју имовину завештао је у просветне сврхе, своје драгоцене књиге Библиотеци Београдске богословије. По оснивању Православног богословског факултета у Београду, у његовој кући је отворен први интернат студената високог богословског училишта у нас.

ДОМЕНТИЈАН МАРКОВИЋ (1911–1913)

Иако је кратко држао катедру епископа нишких, Доментијан представља симпатичну личност у српској црквеној историји с краја 19. и почетка 20. века. Оригинални богословски писац који би, да је поживео, оставио још дубљих трагова. Рођен у Сокобањи 24. октобра 1872, земљак митрополита београдског Михаила Јовановића који га је и послао у Кијев, где је завршио Семинарију и Духовну академију. Вративши се са високих школа, био је најпре писар суда Епархије шабачке, па суплент у шабачкој гимназији.Монашки чин је примио 1903. године од епископа шабачког Димитрија, некадашњег нишког епископа, а касније и београдског митрополита, а од 1918. године првог патријарха обновљене и уједињене Српске Православне Цркве. Хиротонисан је за епископа нишког 1909, али смрт га је рано уграбила. Умро је 8. марта 1913. године, обилазећи српске војнике који су боловали од пегавог тифуса.

ДОСИТЕЈ ВАСИЋ (1913–1933)

Рођен је у Београду 5. децембра 1877. године. Гимназију и богословију завршио је у српској престоници, а звање кандидата богословља стекао након завршене Кијевске духовне академије. Усавршавао се у Берлину на философско-богословској групи наука, а у Лајпцигу је студирао чисту и експерименталну психологију. Био је суплент Београдске богословије „Св. Сава“, а 25. маја 1913. је хиротонисан за епископа нишког. За очекивати је било да ће 1915. кренути са српском војском и владом пут албанске гологоте, али је остао на својој епископској столици, сачекао непријатељску бугарску војску и молио за милост према становништву. Послат је у интернацију, док је велики број свештениака Епархије нишке био побијен од стране Бугара у Првом светском рату као национално свестан слој српског друштва.

Владика Доситеј је морална величина српске црквене историје прве половине 20. века, што је недавно Свети архијерејски Сабор и санкционисао његовим уписом у каталог светих. Он је кључна личност на средњoевропском духовном попришту тог времена, као мисионар у Карпатској Русији, организатор православне Цркве у Чешкој, човек чије су духовне утехе чекали многи, називајући га „епископ нишки и карпаторуски“. Присталица социјалног ангажовања православне Цркве: изградњи сиротишта, старачких домова, народних универзитета. Неговатељ историјских традиција, подигао споменик епископу нишком Мелентију и страдалим свештеницима из 1821. Био је потпредседник Средишњег одбора за уједињење Српске Православне Цркве 1918, нишки епископ до 1933, до избора за митрополита загребачког. Основао манастир Св. Петке, настојавши да обучи и оспособи православне монахиње за рад у болницама. Од смрти патријарха Варнаве, па до избора патријарха Гаврила Дожића, владика Доситеј је управљао Архиепископијом београдско-карловачком. Протеран је из Загреба и брутално претучен од усташа априла 1941. године. Од последица те тортуре умро 13. јануара 1945. године. Сахрањен је у порти београдског манастира Ваведење у коме су се монахиње о њему бринуле као о најрођенијем.

ЈОВАН ИЛИЋ (1933–1975)

Рођењем и завичајем човек са југа Србије, из места Дојкинци, које је опевано у народној песми јер се налази недалеко од „мајке хајдука“, Старе Планине. Син родољуба и угледног домаћина Апостола Илића, рођен је 27. децембра 1883, а Београдску богословију је завршио 1902. године. Био је најпре учитељ у завичају: Дојкинцима, Завоју, Каменици и Рсовцима. Епископ Доментијан га је 1911. рукоположио у чин ђакона, доцније и за свештеника, поставивши га за пароха рсовачког. Године 1913. дипломира на Старокатоличком факултету у Берну, а 1921. на истој високој школи стиче звање доктора богословских наука. Крајем 1925. изабран, а 21. марта 1926. хиротонисан за епископа захумско-херцеговачког. Године 1931. прелази на катедру епископа браничевских, а након одласка Доситеја Васића за митрополита загребачког преузима духовну управу Епархије нишке 1933. године. Јован Илић је владика који је носио крст страдања и бреме управе Српском Црквом у време интернације патријарха Гаврила Дожића, заједно са митрополитом Јосифом Цвијовићем и другим архијерејима. Упокојио се 5. фебруара 1975. године и сахрањен је у нишкој Саборној цркви. Упамћен је као покровитељ црквеног издаваштва и просвете. У његово време је изграђен владичански двор, живописана Саборна црква и спровођена градитељска делатност.

ИРИНЕЈ ГАВРИЛОВИЋ (ОД 1975)

Садашњи српски патриjарх и администратор Епархије нишке. Наследник блажене успомене Његове Светости патријарха српског Павла. Преузео је кормило управе Српске Цркве кроз мирне и немирне воде нашег времена. Рођен 28. августа 1930. у Видови код Чачка, Призренску богословију је завршио 1952, а Богословски факултет у Београду 1957. године. Пре избора за нишког епископа, био је од 1959. суплент Призренске богословије, а од 1968. до 1971. управник Монашке школе у Острогу.Избор за викарног епископа патриjaрха Германа, са титулом „моравички“, затекао га је 1974. на месту вршиоца дужности ректора Богословије у Призрену. Нишки епископ је постао 1975. године, и представља петог нишког архијереја 20. века. За патријарха српског, чувара Светосавског наслеђа и Косовског завета, изабран је на изборном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ 22. јануара 2010. године.