Део европских ломова

Извођење операције за узимање Београда поверено је Радичу Петровићу, човеку који из Срема долази устаницима на самом почетку. Међу водећим личностима буне у лето 1804. митрополит Стратимировић је поменуо и њега. Због преласка Саве његова породица, син му је био аустријски официр, имала је тешкоћа. Сметао је и Бечу и Турцима. Био је лични пријатељ Црног Ђорђа још из времена прошлог аустријско-турског рата. Код устаника ужива велики углед али изгледа да није био толико даровит војник. Током борби за Београд тешко је рањен и остао погрбљен до краја живота.

Град је имао четири капије и према свакој од њих креће посебан део устаничке војске – према Сава капији предводник је Милоје Петровић, Варош капији Сима Марковић, Стамбол капији Васа Чарапић, Видинској Станоје Главаш. Велику улогу су одиграли Конда Бимбаша и Узун Мирко Апостоловић који су успели тајно да се пребаце преко бедема код Сава капије и да је запоседну. У борби на Стамбол капији пао је Васа Чарапић који је дотле углавном кроз цело време водио опсаду Београда и спречавао испаде Турака. Уз Јанка Катића који пада четири месеца раније погибија Васе спада у највеће губитке из редова устаничког вођства поднете кроз цео устанак.
„Обавештавамо Вас да смо тридесетог новембра, слава Богу, јуришем узели Београд. Гушанац Алија се сад у тврђави налази и надамо се да ће се ускоро предати. Током ове акције изгубили смо једног од најхрабријих наших војвода, по имену Василија Чарапића.“ Ослобађање београдског града одвија се постепено. Варош је узета 30. новембра на празник светог Андреје Првозваног. Следећих година током устанка, тај дан ће у Београду бити свечано обележаван.  Пошто се јако београдско утврђење могло и даље успешно бранити, устаници су запосели Ратно острво које је било „ничија земља“ и тако и поред протеста власти из Земуна, због преласка на тобожњу аустријску територију, пресекли снабдевање града. Даљи отпор није имао никаквог изгледа и Гушанац као стварни господар града потписује уговор о предаји и Дунавом одлази са Видин. Тек тада се ослобођен Гушанчеве сенке појављује формални заповедник града Сулејман паша. Одбацује споразум устаника постигнут са Гушанцем и покушава да „сачува“ град у турским рукама. Брзо је увидео да је то немогуће и град је предат Србима на празник светог архиђакона Стефана. Пашино понашање даје одговор зашто су устаници скоро пуне три године, и поред знатних жртава, одлагали преузимање Београда.
Предаја града није једноставан поступак, већ подразумева процес у који су укључени и београдски митрополит Леонтије и сам Црни Ђорђе. То се сазнаје од доносиоца светог мира, послатог од карловачког митрополита Стратимировића, земунског проте Михаила Пејића. Он јавља да није срео ни митрополита Леонтија, ни Црног Ђорђа, али помиње сусрет са синовцем Црнога Ђорђа, што је редак пример појаве Вождових сродника током рата. Претходно се београдски митрополит Леонтије обратио у Карловце са молбом: „Ја молим њихову екселенцију да би ми учинили милост и послали ми једно стакленце свјатаго мира, јер што сам имао то је остало у Београду.“
Борбе око Београда представљају једну од ретких прилика где Црни Ђорђе наступа као главни командант – вођење рата обавља „са растојања“ даље од својих бораца и линије фронта. Таквих прилика је кроз целу устаничку деценију мало и могу се на прсте избројати. Из Београда одлази у Тополу а потом за Шабац који је такође тек сад ослобођен. Управа Београда је поверена Младену Миловановићу а Шапца Луки Лазаревићу. Било је то стање „двовлашћа“ успостављено у Ужицу још 1805. Потпуна слобода градова доћи ће касније.
Упоредо са страхом од глади и трудом око набавке жита, разним путевима и начинима, тече и старање о стицању писмености, што гледано из перспективе каснијих времена изгледа као „сувишно“. Свештеници и кметови ваљевских села Орашца и Ушћа моле проту Матију да склопи уговор са учитељем Андријом и изради дозволу за градњу школе: „Уредите вашом заповести за чколу, да ту чколу начинимо, зашто свак човек не зна шта је чкола, нити пак наука.“ Није сувишно поменути и каснију Протину белешку на овом писму: „Видите да су и онда људи за школама наглили и села се потписивала.“
Дотле се устанак одвија претежно само у оквиру српско-турских односа, али кад је крајем 1806. Турска Русији објавила рат, у ноти предатој руском посланику, између осталог речено је да је Русија упорно подстицала Србе на устанак и давала им помоћ. Од тада па кроз следећих шест година (1807–1812) устанак протиче као део далеко ширег ратовања а устаници постају савезници једне стране у сукобу.
„У почетку је Русија подржавала Србе само зато да би једном народу, који је био толико угњетен од стране узурпатора на власти, помогла, као сродна по вери да дође до свога ослобођења... Та подршка се појачавала у оној мери у којој се Турска приближавала истовремено Французима.“
На „улазак“ Руса у српске послове чекало се бар сто двадесет година. Наиме, још пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић 1688. године, по светогорском монаху Исаији, послао је писмо у коме тражи војну помоћ од руског царства. Одговорено му је да треба да се стрпи док се не организује војска за ослобођење хришћана од турака. Ни то празно обећање није стигло до патријарха, пошто су аустријске страже ухапсиле архимандрита Исаију, нашле и заплениле поменуто писмо. Тако је оно остало „сачувано“ за науку.
Командант руске армије на Дунаву маршал Михељсон упутио је проглас устаницима „Народ српски достојан је бити народом коме је стидно да плаћа данак Турцима. Није ли боље употребити те новце, које би за данак давали на војне потребе народа и на своје ослобођење од ропства“. Скоро исте речи чуле су се од Вожда непуне две године раније на скупштини у Пећанима кад се бројао од народа прикупљени новац.
Још у априлу Михељсон изражава жељу да се сретне са Црним Ђорђем. „Колико би ми било мило када би случај убрзао моје ближе упознавање са човеком вашег достојанства. Ваше победе и моји напори теше ме могућом надом.“ До сусрета ипак није дошло, јер је Михељсон ускоро умро. Иначе, тим поводом може се рећи да је дунавско ратиште било „гробница“ за команданте дунавске армије.
Пред Србима се отварају нови видици. Потпуна слобода је изгледала на дохвату. „Србија сматра себе потпуно независном и не само што не плаћа данак него никада неће подићи оружје против својих истоверника“ чуло се са званичног места.
Повом настанка руско-српског савеза. бечки званичник са поштовањем говори о оданости и везаности Срба за своје савезнике: „Претегао је нагон да помогну својим савезницима. У случају могућих будућих ратова, ова црта жртвовања сопствених интереса увек остаје достојна живог предочавања и мора обратити нашу пажњу кад је реч о вештини да придобијемо народе за наше интересе.“
Ако су почетком претходне године прављени онакви смели војни планови кад се истовремено стрепело од војне моћи Турске и није могло рачунати на потпуну подршку Русије, не чуди што се тако ради и сада. Црни Ђорђе поручује митрополиту Петру I  „Покрај Дрине свуда нашу војску држимо и за које па и велико помошествије прекодринској браћи давати морамо јербо су се и они возбудили наново и од нас помошествије изиславију у свачему...“ Вук ће рећи: „У пролеће године 1807. кад ударе поново на Турке на све стране...“
Почетком године, устаници се извињавају Бечу: „Што смо у време опсаде Београда мало време у Ади били и да смо зато у височајшу немилост пали.“ Правдали су се наводним незнањем како острво припада Аустрији, пошто су од Турака обманути да је острво њихово. То чине да би поновном молбом одобровољили Беч како би им дозволио продају хране. Није било користи од тога, и Аустрија и даље остаје на своме. Писмо је упућено у име Црног Ђорђа, као „верховног команданта сербијанског, са старешинама“.
Почетак ове године, као и крај претходне, протиче у оскудици са храном чему се прикључује забрана извоза жита из Аустрије. „Те 1807. године била је велика оскудица у рани, јербо је прошасто лето веома сушно било, кад би у месецу мају и јунију, слегоше се из свију нахија, многе кириџије са коњима, а оближња села са колима и прекрилише Врачар на подобије какве војске да жито купе, но у Београду што је било све је распродато, а из Немачке не допушта немачка власт у Србију жито преносити...“
Вожд је био у опсади Ужица кад до њега долазе гласови о тешком положају Миленка Стојковића на Малајници. Са делом своје војске стиже у Смедерево. Одатле по мемористи Анти Протићу наставља са коњицом сувим док по команданту гарде Петру Јокићу на исток одлази лађом низ Дунав.
Сусрет са командантом Руског помоћног одреда генерал И. Исајевом протекао је суморно и ту се показала Вождова ћудљивост и непредвидивост. Био је незадовољан и опремом и бројем руског помоћног одреда: „Очекивао сам да потврди договор о спајању поверенога ми одреда војске с његовом војском, који сам уговорио с Миленком... Ни о чем није хтео са мном говорити... Прегледавши утврђења отишао је дунавској обали и тамо је са својим чиновницима застао у хладу дрвета. Видевши његово незадовољство и пошто се он удаљио од мене, ја сам се вратио у утврђење.“
Вожд, као и обично, и овде потцењује Турке: „Господар Миленко је мало у муасеру (обруч) запао, зато сам сâм амо с војском поитио. И како војску разредим и Миленку пут отворим, и Турке како притесним... то се уздам, у понедеоник тамо доћи.“ Овога пута то неће ићи тако лако.
По доласку Црног Ђорђа уследио је заједнички удар на Турке. Савезници су стекли скупо плаћену победу док је турски пораз потпун. Избегао је само командант Мула-паша и Гушанац Алија, доскорашњи господар Београда. У својим писмима Вожд не крије одушевљење успехом: „Топова и кумбара што су год имали све смо им одузели, хатова и рахтова довољно, један сандук дуката узели војници и поделили једним словом, само што су с голом душом утекли“.
Видински Турци су изненађени појавом устаника, стањем очаја претворених у ратнике. Они не знају за узмицање: „Вала, кардаш, ови Срби нису ни Немци ни Турци, нити знам каква су вера. Они и на свога Бога куршумима гађају, шта ћу још да ти кажем.“
Вожд је од руског цара добио у знак признање сабљу а командант Михељсон уз тај поклон поручује „Бранећи веру и отаџбину, обратили сте пажњу на себе целе Европе, чак и Ваши непријатељи нису могли да се не диве чврстини вашег духа, разуму и великој храбрости вашој“.
Вожд од Неготина одлази према Смедереву са циљем да крене на западно бојиште. Са Златибора су дошле вести о победи те су по наређењу са града запуцали топови а грађани позвани на весеље: „И десет акова вина поклонио им те су играли“.
Колико ли је Вожд на Мишару био задовољан, кад је овакво расположење на Штубику, где су жртве неупоредиво веће, „што смо од Бога желели, то смо и добили... От наше стране, на том страшном бојишту пало је двеста момака. От Москова сто тридесет. Хвала Богу, с толишном штетом душмана надбисмо, онакову силу што је на нас пошо био.“
На вест о победи код Штубика, у Шапцу „дао је Јаков три крата, све топове с бедема редом на весеље избацити, тако да су се Пенџери у Кленку тресли“.
Ипак, на западном бојишту није прошло без окршаја. У октобру била је борба код села Липолиста. Следећи сукоб био је на Сикирића скели, на одсеку који брани архимандрит манастира Раче, Хаџи Мелентије. Упућена му је помоћ од петнаест хиљада војника, које предводи руски официр српског порекла, веома заслужан и омиљен код устаника, Илија Новокрешченин. Стечена је победа која се у писању о устанку ретко помиње.
Током устанка сачувано је и неколико вести о томе како је Вожд прославио своје Крсно Име, Светог Климента (25. новембра). Његова Слава те године протекла је најсвечаније и најспокојније. Међу гостима су и свим устаницима најдраже личности: Доситеј Обрадовић и руски изасланик Родофиникин. Са олакшањем које доноси повољан ток догађаја, ствара се опште уверење да је најгоре коначно преброђено. Пред сам крај године, Вожд стиже да се бави и ловом. Ведрина избија из његовог писма, упућеног генералу Симбшену, коме шаље две срне на поклон: „Ово прошавши два празника јесам по оближњим шумама проходио и гдегод зверад плашио.“ Пре тога, био је и у Београду, где је прослављена прва годишњица ослобођења града.
Наставак у следећем броју...