Deo evropskih lomova

Izvođenje operacije za uzimanje Beograda povereno je Radiču Petroviću, čoveku koji iz Srema dolazi ustanicima na samom početku. Među vodećim ličnostima bune u leto 1804. mitropolit Stratimirović je pomenuo i njega. Zbog prelaska Save njegova porodica, sin mu je bio austrijski oficir, imala je teškoća. Smetao je i Beču i Turcima. Bio je lični prijatelj Crnog Đorđa još iz vremena prošlog austrijsko-turskog rata. Kod ustanika uživa veliki ugled ali izgleda da nije bio toliko darovit vojnik. Tokom borbi za Beograd teško je ranjen i ostao pogrbljen do kraja života.

Grad je imao četiri kapije i prema svakoj od njih kreće poseban deo ustaničke vojske – prema Sava kapiji predvodnik je Miloje Petrović, Varoš kapiji Sima Marković, Stambol kapiji Vasa Čarapić, Vidinskoj Stanoje Glavaš. Veliku ulogu su odigrali Konda Bimbaša i Uzun Mirko Apostolović koji su uspeli tajno da se prebace preko bedema kod Sava kapije i da je zaposednu. U borbi na Stambol kapiji pao je Vasa Čarapić koji je dotle uglavnom kroz celo vreme vodio opsadu Beograda i sprečavao ispade Turaka. Uz Janka Katića koji pada četiri meseca ranije pogibija Vase spada u najveće gubitke iz redova ustaničkog vođstva podnete kroz ceo ustanak.
„Obaveštavamo Vas da smo tridesetog novembra, slava Bogu, jurišem uzeli Beograd. Gušanac Alija se sad u tvrđavi nalazi i nadamo se da će se uskoro predati. Tokom ove akcije izgubili smo jednog od najhrabrijih naših vojvoda, po imenu Vasilija Čarapića.“ Oslobađanje beogradskog grada odvija se postepeno. Varoš je uzeta 30. novembra na praznik svetog Andreje Prvozvanog. Sledećih godina tokom ustanka, taj dan će u Beogradu biti svečano obeležavan.  Pošto se jako beogradsko utvrđenje moglo i dalje uspešno braniti, ustanici su zaposeli Ratno ostrvo koje je bilo „ničija zemlja“ i tako i pored protesta vlasti iz Zemuna, zbog prelaska na tobožnju austrijsku teritoriju, presekli snabdevanje grada. Dalji otpor nije imao nikakvog izgleda i Gušanac kao stvarni gospodar grada potpisuje ugovor o predaji i Dunavom odlazi sa Vidin. Tek tada se oslobođen Gušančeve senke pojavljuje formalni zapovednik grada Sulejman paša. Odbacuje sporazum ustanika postignut sa Gušancem i pokušava da „sačuva“ grad u turskim rukama. Brzo je uvideo da je to nemoguće i grad je predat Srbima na praznik svetog arhiđakona Stefana. Pašino ponašanje daje odgovor zašto su ustanici skoro pune tri godine, i pored znatnih žrtava, odlagali preuzimanje Beograda.
Predaja grada nije jednostavan postupak, već podrazumeva proces u koji su uključeni i beogradski mitropolit Leontije i sam Crni Đorđe. To se saznaje od donosioca svetog mira, poslatog od karlovačkog mitropolita Stratimirovića, zemunskog prote Mihaila Pejića. On javlja da nije sreo ni mitropolita Leontija, ni Crnog Đorđa, ali pominje susret sa sinovcem Crnoga Đorđa, što je redak primer pojave Voždovih srodnika tokom rata. Prethodno se beogradski mitropolit Leontije obratio u Karlovce sa molbom: „Ja molim njihovu ekselenciju da bi mi učinili milost i poslali mi jedno staklence svjatago mira, jer što sam imao to je ostalo u Beogradu.“
Borbe oko Beograda predstavljaju jednu od retkih prilika gde Crni Đorđe nastupa kao glavni komandant – vođenje rata obavlja „sa rastojanja“ dalje od svojih boraca i linije fronta. Takvih prilika je kroz celu ustaničku deceniju malo i mogu se na prste izbrojati. Iz Beograda odlazi u Topolu a potom za Šabac koji je takođe tek sad oslobođen. Uprava Beograda je poverena Mladenu Milovanoviću a Šapca Luki Lazareviću. Bilo je to stanje „dvovlašća“ uspostavljeno u Užicu još 1805. Potpuna sloboda gradova doći će kasnije.
Uporedo sa strahom od gladi i trudom oko nabavke žita, raznim putevima i načinima, teče i staranje o sticanju pismenosti, što gledano iz perspektive kasnijih vremena izgleda kao „suvišno“. Sveštenici i kmetovi valjevskih sela Orašca i Ušća mole protu Matiju da sklopi ugovor sa učiteljem Andrijom i izradi dozvolu za gradnju škole: „Uredite vašom zapovesti za čkolu, da tu čkolu načinimo, zašto svak čovek ne zna šta je čkola, niti pak nauka.“ Nije suvišno pomenuti i kasniju Protinu belešku na ovom pismu: „Vidite da su i onda ljudi za školama naglili i sela se potpisivala.“
Dotle se ustanak odvija pretežno samo u okviru srpsko-turskih odnosa, ali kad je krajem 1806. Turska Rusiji objavila rat, u noti predatoj ruskom poslaniku, između ostalog rečeno je da je Rusija uporno podsticala Srbe na ustanak i davala im pomoć. Od tada pa kroz sledećih šest godina (1807–1812) ustanak protiče kao deo daleko šireg ratovanja a ustanici postaju saveznici jedne strane u sukobu.
„U početku je Rusija podržavala Srbe samo zato da bi jednom narodu, koji je bio toliko ugnjeten od strane uzurpatora na vlasti, pomogla, kao srodna po veri da dođe do svoga oslobođenja... Ta podrška se pojačavala u onoj meri u kojoj se Turska približavala istovremeno Francuzima.“
Na „ulazak“ Rusa u srpske poslove čekalo se bar sto dvadeset godina. Naime, još pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević 1688. godine, po svetogorskom monahu Isaiji, poslao je pismo u kome traži vojnu pomoć od ruskog carstva. Odgovoreno mu je da treba da se strpi dok se ne organizuje vojska za oslobođenje hrišćana od turaka. Ni to prazno obećanje nije stiglo do patrijarha, pošto su austrijske straže uhapsile arhimandrita Isaiju, našle i zaplenile pomenuto pismo. Tako je ono ostalo „sačuvano“ za nauku.
Komandant ruske armije na Dunavu maršal Miheljson uputio je proglas ustanicima „Narod srpski dostojan je biti narodom kome je stidno da plaća danak Turcima. Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali na vojne potrebe naroda i na svoje oslobođenje od ropstva“. Skoro iste reči čule su se od Vožda nepune dve godine ranije na skupštini u Pećanima kad se brojao od naroda prikupljeni novac.
Još u aprilu Miheljson izražava želju da se sretne sa Crnim Đorđem. „Koliko bi mi bilo milo kada bi slučaj ubrzao moje bliže upoznavanje sa čovekom vašeg dostojanstva. Vaše pobede i moji napori teše me mogućom nadom.“ Do susreta ipak nije došlo, jer je Miheljson uskoro umro. Inače, tim povodom može se reći da je dunavsko ratište bilo „grobnica“ za komandante dunavske armije.
Pred Srbima se otvaraju novi vidici. Potpuna sloboda je izgledala na dohvatu. „Srbija smatra sebe potpuno nezavisnom i ne samo što ne plaća danak nego nikada neće podići oružje protiv svojih istovernika“ čulo se sa zvaničnog mesta.
Povom nastanka rusko-srpskog saveza. bečki zvaničnik sa poštovanjem govori o odanosti i vezanosti Srba za svoje saveznike: „Pretegao je nagon da pomognu svojim saveznicima. U slučaju mogućih budućih ratova, ova crta žrtvovanja sopstvenih interesa uvek ostaje dostojna živog predočavanja i mora obratiti našu pažnju kad je reč o veštini da pridobijemo narode za naše interese.“
Ako su početkom prethodne godine pravljeni onakvi smeli vojni planovi kad se istovremeno strepelo od vojne moći Turske i nije moglo računati na potpunu podršku Rusije, ne čudi što se tako radi i sada. Crni Đorđe poručuje mitropolitu Petru I  „Pokraj Drine svuda našu vojsku držimo i za koje pa i veliko pomošestvije prekodrinskoj braći davati moramo jerbo su se i oni vozbudili nanovo i od nas pomošestvije izislaviju u svačemu...“ Vuk će reći: „U proleće godine 1807. kad udare ponovo na Turke na sve strane...“
Početkom godine, ustanici se izvinjavaju Beču: „Što smo u vreme opsade Beograda malo vreme u Adi bili i da smo zato u visočajšu nemilost pali.“ Pravdali su se navodnim neznanjem kako ostrvo pripada Austriji, pošto su od Turaka obmanuti da je ostrvo njihovo. To čine da bi ponovnom molbom odobrovoljili Beč kako bi im dozvolio prodaju hrane. Nije bilo koristi od toga, i Austrija i dalje ostaje na svome. Pismo je upućeno u ime Crnog Đorđa, kao „verhovnog komandanta serbijanskog, sa starešinama“.
Početak ove godine, kao i kraj prethodne, protiče u oskudici sa hranom čemu se priključuje zabrana izvoza žita iz Austrije. „Te 1807. godine bila je velika oskudica u rani, jerbo je prošasto leto veoma sušno bilo, kad bi u mesecu maju i juniju, slegoše se iz sviju nahija, mnoge kiridžije sa konjima, a obližnja sela sa kolima i prekriliše Vračar na podobije kakve vojske da žito kupe, no u Beogradu što je bilo sve je rasprodato, a iz Nemačke ne dopušta nemačka vlast u Srbiju žito prenositi...“
Vožd je bio u opsadi Užica kad do njega dolaze glasovi o teškom položaju Milenka Stojkovića na Malajnici. Sa delom svoje vojske stiže u Smederevo. Odatle po memoristi Anti Protiću nastavlja sa konjicom suvim dok po komandantu garde Petru Jokiću na istok odlazi lađom niz Dunav.
Susret sa komandantom Ruskog pomoćnog odreda general I. Isajevom protekao je sumorno i tu se pokazala Voždova ćudljivost i nepredvidivost. Bio je nezadovoljan i opremom i brojem ruskog pomoćnog odreda: „Očekivao sam da potvrdi dogovor o spajanju poverenoga mi odreda vojske s njegovom vojskom, koji sam ugovorio s Milenkom... Ni o čem nije hteo sa mnom govoriti... Pregledavši utvrđenja otišao je dunavskoj obali i tamo je sa svojim činovnicima zastao u hladu drveta. Videvši njegovo nezadovoljstvo i pošto se on udaljio od mene, ja sam se vratio u utvrđenje.“
Vožd, kao i obično, i ovde potcenjuje Turke: „Gospodar Milenko je malo u muaseru (obruč) zapao, zato sam sâm amo s vojskom poitio. I kako vojsku razredim i Milenku put otvorim, i Turke kako pritesnim... to se uzdam, u ponedeonik tamo doći.“ Ovoga puta to neće ići tako lako.
Po dolasku Crnog Đorđa usledio je zajednički udar na Turke. Saveznici su stekli skupo plaćenu pobedu dok je turski poraz potpun. Izbegao je samo komandant Mula-paša i Gušanac Alija, doskorašnji gospodar Beograda. U svojim pismima Vožd ne krije oduševljenje uspehom: „Topova i kumbara što su god imali sve smo im oduzeli, hatova i rahtova dovoljno, jedan sanduk dukata uzeli vojnici i podelili jednim slovom, samo što su s golom dušom utekli“.
Vidinski Turci su iznenađeni pojavom ustanika, stanjem očaja pretvorenih u ratnike. Oni ne znaju za uzmicanje: „Vala, kardaš, ovi Srbi nisu ni Nemci ni Turci, niti znam kakva su vera. Oni i na svoga Boga kuršumima gađaju, šta ću još da ti kažem.“
Vožd je od ruskog cara dobio u znak priznanje sablju a komandant Miheljson uz taj poklon poručuje „Braneći veru i otadžbinu, obratili ste pažnju na sebe cele Evrope, čak i Vaši neprijatelji nisu mogli da se ne dive čvrstini vašeg duha, razumu i velikoj hrabrosti vašoj“.
Vožd od Negotina odlazi prema Smederevu sa ciljem da krene na zapadno bojište. Sa Zlatibora su došle vesti o pobedi te su po naređenju sa grada zapucali topovi a građani pozvani na veselje: „I deset akova vina poklonio im te su igrali“.
Koliko li je Vožd na Mišaru bio zadovoljan, kad je ovakvo raspoloženje na Štubiku, gde su žrtve neuporedivo veće, „što smo od Boga želeli, to smo i dobili... Ot naše strane, na tom strašnom bojištu palo je dvesta momaka. Ot Moskova sto trideset. Hvala Bogu, s tolišnom štetom dušmana nadbismo, onakovu silu što je na nas pošo bio.“
Na vest o pobedi kod Štubika, u Šapcu „dao je Jakov tri krata, sve topove s bedema redom na veselje izbaciti, tako da su se Pendžeri u Klenku tresli“.
Ipak, na zapadnom bojištu nije prošlo bez okršaja. U oktobru bila je borba kod sela Lipolista. Sledeći sukob bio je na Sikirića skeli, na odseku koji brani arhimandrit manastira Rače, Hadži Melentije. Upućena mu je pomoć od petnaest hiljada vojnika, koje predvodi ruski oficir srpskog porekla, veoma zaslužan i omiljen kod ustanika, Ilija Novokreščenin. Stečena je pobeda koja se u pisanju o ustanku retko pominje.
Tokom ustanka sačuvano je i nekoliko vesti o tome kako je Vožd proslavio svoje Krsno Ime, Svetog Klimenta (25. novembra). Njegova Slava te godine protekla je najsvečanije i najspokojnije. Među gostima su i svim ustanicima najdraže ličnosti: Dositej Obradović i ruski izaslanik Rodofinikin. Sa olakšanjem koje donosi povoljan tok događaja, stvara se opšte uverenje da je najgore konačno prebrođeno. Pred sam kraj godine, Vožd stiže da se bavi i lovom. Vedrina izbija iz njegovog pisma, upućenog generalu Simbšenu, kome šalje dve srne na poklon: „Ovo prošavši dva praznika jesam po obližnjim šumama prohodio i gdegod zverad plašio.“ Pre toga, bio je i u Beogradu, gde je proslavljena prva godišnjica oslobođenja grada.
Nastavak u sledećem broju...