Европска унија и национални идентитет

Питање које се не може данас мимиоћи, гласи: како текући процеси стварања јединствене уједињене Европе, оличене у Европској унији, утичу на национални идентитет? У трагању за могућим одговорима, сусрећемо се са две супротне „опције”.

Прва заступа тезу да процеси европских интеграција захтевају нову оријентацију када су у питању нација и држава; па се, сходно томе, данас нови идентитети европских држава рађају из „вертикалног сукобљавања” (с идентитетом „вишег реда”), а не више из „хоризонталног односа” с другим нацијама. Национални идентитет, дакле, губи на важности, што се углавном односи на елементе свести у вези с аутономијом и суверенитетом државе-нације. Истовремено, сматра се да без оваквих промена у националној свести Европљана није ни могућ развој европског идентитета. Jan Such, тако, истиче да су национални идентитети предмет сталних промена, нарочито у Европи, где доминирају процеси интеграције и глобализације, те да ће будући преображаји у националној свести европских народа засигурно бити у чврстој корелацији с процесима који обликују европску свест. (Jan Such, Национални идентитет наспрам еуропског идентитета, Универзитет Познањ, Пољска). Али, уколико је данас уистину актуелан овакав процес формирања колективног (европског) идентитета, мора се одговорити на питање по којим критеријумима се он формира – по географској и територијалној одредници, или по припадности Европи као символу једног културног обрасца и духовног простора? На ово питање дају се различити одговори. Најчешћи исказ је да Европа није тек географски појам, већ да у историји човечанства значи духовну и моралну појаву с посебним значењем. Тачније, Европа представља „заједницу вредности”, једно сасвим специфично виђење човека, друштва и света. А изнад свега, она је домовина темељних вредности свих времена – достојанства човека, његове слободе и етичке одговорности и, нарочито, његове солидарности и заједништва. Тако, рецимо, питање које отвара књигу Волфганга Шмалеа „Историја европске идеје”, гласи: да ли је Европа постојала 1453. године? Оно, дакле, управо циља на Европу као симбол једног културног обрасца, као духовни простор; због чега је и тешко одредити њене границе. Други типичан „одговор” (Gadamer), представља Европу као „место коегзистенције различитог” и „богатство различитих етичких и културних традиција”. Тако, овај аутор каже да „самосвесна Европа одржава разлике у међусобном такмичењу и размени тих различитих културних образаца”, а посебна улога у наглашавању и изоштравању таквих образаца „припада духовним наукама”. Међутим, немали број аутора сматра да је овакав Гадамеров говор о разликама веома проблематичан, постављајући питање: је ли уистину Европа отворена за различито, а да га при томе не апсорбује? Valdenfels, чак, истиче како овде и не постоји отвореност за суштински страно, изражавајући сумњу да Европљанин може да „прими” садржаје апсолутно другачије културе (азијске, афричке...)? Према његовом уверењу, европски идентитет је потпуно илузоран, саздан појмовно на кључној логичкој грешци – а то је, апсолутизовање посебних вредности као општих... Поједини аутори, пак, тврде како европски идентитет и не постоји на другим нивоима осим на теоријском; речју, европски идентитет јесте заправо само теоријска парадигма.
TЕМЕЉ ЕВРОПСКОГ ЈЕДИНСТВА
Друга „опција” управо указује на овакав скоро нерешив проблем идентификације садржаја европског идентитета, те препознавања нових „динамичких” идентитета народа који чине ЕУ или желе да јој приступе. У вези с тим се закључује да су врло мале могућности у погледу конституисања европског идентитета, уколико се покаже да су разлике у поимању самог темеља европског јединства непомирљиве (однос „хришћанске Европе” и постојећих мањинских идентитета у Европи, који Хришћанство не препознају као доминантан и најзначајнији европски културни и вредносни амбијент). Нема сумње да је стварање устава ЕУ требало да помогне и развоју европског идентитета, јер би његово усвајање заправо пружило прилику грађанима Европе да свој идентитет граде у односу на нови ентитет који превазилази оквир регије или националне државе. То значи да би се неко ко осећа изразиту припадност свом региону или нацији, нашао у ситуацији да себе препознаје и у односу на заједницу наднационалног карактера каква је Европска унија.
Није случајно што је Католичка црква изричито тражила да у тексту првог устава ЕУ буде препознато заједничко хришћанско наслеђе Европе. У дебату о вредностима које треба да буду унете у текст устава ЕУ укључила се и Грчка Православна Црква, тражећи да овај устав својом садржином покаже поштовање према заједничкој свести европских народа о њиховим заједничким хришћанским коренима, те утицају који су хришћанске идеје имале на развој континента. Према томе, легитимно место и улога Цркве у данашњој Европи препознаје се управо у подржавању цивилизацијског развоја и достигнутих стандарда моралности и хуманости, културе толеранције, демократске расправе и дијалога. Сагласно томе, један од приоритетних циљева политике Европске уније морао би бити управо заштита духовног идентитета сваке земље и поштовање њених посебности. Истовремено са оваквим захтевима који су долазили из окриља Католичке и Грчке Православне Цркве, као и лидера партија десног центра (Португалија, Шпанија, Италија, Пољска), чули су се и гласови оштрог противљења таквој идеји. А коначни резултат „сукобљавања” овако различитих становишта обелодањен је самим текстом европског устава, потписаног у Риму 29. октобра 2004. године од стране шефова држава и влада земаља чланица ЕУ – у коме се посебно наглашава „културно, религијско и хуманистичко наслеђе Европе”. То, фактички, значи да се одустало од „дефинисања” Европе као у суштини хришћанске, те приклонило уважавању постојећих мањинских идентитета. Наиме, у тексту устава – који на одређени начин одговара и на питање идентитета (тј. ко смо ми?) – стоји да смо ми грађани Европе, саздане на заоставштини свих религијских заједница које је сачињавају. Стога, остаје и надаље отвореном питање може ли се уопште изградити посебан европски идентитет, уколико су разлике у поимању припадности и разумевању самог темеља европског јединства непомирљиве? Тачније, да ли Европа унутар себе поседује непомирљиве другости, које је чине неспособном да „изгради” себе као аутентичан, независан и јединствени идентитет? А то нас, у ствари, само изнова враћа нашем почетном питању: како се уопште може дефинисати Европа?
 Управо ту лежи значајан разлог сумње у погледу могућности изградње европског идентитета, који се показује сувише слабим у односу на снажна и поуздана осећања националне припадности грађана европских држава. Јер, национални идентитет је настајао током развоја народа, а касније и нације, односно током процеса дугог повесног развоја заједница које су често боравиле на заједничкој територији, говориле истим језиком и твориле заједничку културу. Идентитети нација успостављени су насупрот идентитетима других, а одиграли су изузетно значајну улогу у повести настајућих нација. Позивајући се на А. Smitha и његово разматрање националних идентитета, вреди споменути следећа обележја националног идентитета – историјска територија/отаџбина; заједнички митови и историјска сећања; заједничка масовна, јавна култура; заједничка законска права и дужности свих припадника нације у оквиру заједничког правног система; заједничка економија, са територијалном мобилношћу припадника нације (Сандра Раденовић, Национални идентитет, етницитет,(критичка) култура сећања, Филозофија и друштво, 3/2006). Исто тако, не може се порећи да је у модерном свету (етно)национална група изузетно моћна друштвена категорија, а код великог броја људи се налази чак при самом врху замишљене скале социјалних категорија, па дакле и самоидентификације. Стога, текући процеси глобализације не воде ка „одумирању” националног идентитета, већ ојачавању националних фрустрација и тензија у самом идентитету. То потврђује на својеврстан начин и сама чињеница да европски устав све до данас није ратификован. Зато се и постојеће оптимистичне прогнозе неких челника Европске уније да ће се европске државе и нације лако одрећи својих идентитета у име заједничког европског идентитета, показују заправо као веома проблематичне и исхитрене.
ЕВРОПСКИ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
 Говорећи о националном идентитету, суочавамо се с мноштвом изазова, међу којима је свакако најважнији однос између „националног” и „европског” у идентитету српског народа, али и осталих народа овог континента. У склопу тога поставља се, пре свега, питање да ли се овде ради о два одвојена идентитета између којих се успостављају спољашњи односи, или су то посебне стране једног јединственог идентитета? Баш због тога једно од најзначајнијих питања на које морамо одговорити данас јесте управо питање нашег идентитета! Ко су, заправо, Срби данас? Шта је то што нас међусобно повезује, јасно издваја од других? Како смо уопште настали и одржали се као народ? Христијанизацији се, с пуним правом, придаје изузетно важна улога у конституисању националне свести и идентитета у Срба. Јер, управо спознаја о непроцењивој вредности новостеченог духовног блага заслугом Светог Саве прерасла је у хришћанско, заправо цивилизацијско опредељење, које је постало сам стожер при стицању јединственог духовног идентитета. Оно што је уследило током времена династије Немањића, а нашло свој израз у плодоносној комплементароности изворног Православља са аутохтоном народном културом и обичајима, исходовало је блиставим узлетом у свим доменима духовности и културе, чему су доказ  бројна остварења у књижевности, архитектури, сликарству и др. Тако је и оваплоћен феномен који је у српском наслеђу познат као „светосавље” или „аутентично хришћанство у српском националном доживљају” (Петар Шеровић, Светосавље и српска ренесанса). Оно је „отворило духовне очи” у српском народу, похранивши у њему најузвишеније цивилизацијске вредности Хришћанства, изражене у идеалима љубави, слободе, правде и пожртвовања. То значи да је, управо заслугом Православља, српски народ ступио у „заједницу цивилизованих народа”, са јасно препознатљивим и „чврстим” националним идентитетом. Јасно, прворазредну улогу у националној интеграцији и очувању националне свести и идентитета имала је Српска Православна Црква, што није нимало случајно. Она је то могла пре свега зато што је била на нивоу времена, поседујући високоцивилизовано устројство, развијен доктринарни и теолошки систем; а поврх свега, зато што се темељно изнутра оспособила за преношење и „уграђивање” највиших европских и светских цивилизацијских и културних тековина у српско народно ткиво (Зоран Глушчевић, Православље и српска традиционална култура). Византијска трансмисија Хришћанства омогућила је, дакле, новопридошлом српском етносу „на ветрометини Балкана” да отвори дотад му недоступне ризнице свега онога што се данас подразумева под „људском цивилизацијом”. Стога, српски национални идентитет подразумева управо отвореност ка новим идејама и идеалима, посредством којих се српски народ „присаједињује” свему ономе што је универзално добро за све народе света. А из тих разлога, Православље је и могло пуних осам столећа нудити српском народу – аутентичност и општост у исто време. Отуда, постаје сасвим јасно да сваки актуелни „говор” о обнављању и развоју српског националног идентитета не може „избацити из видокруга” његову православну компоненту, нити је прогласити анахроном и превазиђеном. То напросто не одговара истини, а ни преовлађујућој „европској причи” која данас ставља тежиште управо на нужност очувања духовног наслеђа сваког европског народа – као предуслова конституисања и унапређења аутентичног европског идентитета. Стога је потпуно депласирана и сама идеја о раздвајању и супротстављању „традиционалног” и „новог” у српском националном идентитету, произвођењем вештачке идеолошке напетости међу њима. И нимало европска...