Evropska unija i nacionalni identitet

Pitanje koje se ne može danas mimioći, glasi: kako tekući procesi stvaranja jedinstvene ujedinjene Evrope, oličene u Evropskoj uniji, utiču na nacionalni identitet? U traganju za mogućim odgovorima, susrećemo se sa dve suprotne „opcije”.

Prva zastupa tezu da procesi evropskih integracija zahtevaju novu orijentaciju kada su u pitanju nacija i država; pa se, shodno tome, danas novi identiteti evropskih država rađaju iz „vertikalnog sukobljavanja” (s identitetom „višeg reda”), a ne više iz „horizontalnog odnosa” s drugim nacijama. Nacionalni identitet, dakle, gubi na važnosti, što se uglavnom odnosi na elemente svesti u vezi s autonomijom i suverenitetom države-nacije. Istovremeno, smatra se da bez ovakvih promena u nacionalnoj svesti Evropljana nije ni moguć razvoj evropskog identiteta. Jan Such, tako, ističe da su nacionalni identiteti predmet stalnih promena, naročito u Evropi, gde dominiraju procesi integracije i globalizacije, te da će budući preobražaji u nacionalnoj svesti evropskih naroda zasigurno biti u čvrstoj korelaciji s procesima koji oblikuju evropsku svest. (Jan Such, Nacionalni identitet naspram europskog identiteta, Univerzitet Poznanj, Poljska). Ali, ukoliko je danas uistinu aktuelan ovakav proces formiranja kolektivnog (evropskog) identiteta, mora se odgovoriti na pitanje po kojim kriterijumima se on formira – po geografskoj i teritorijalnoj odrednici, ili po pripadnosti Evropi kao simvolu jednog kulturnog obrasca i duhovnog prostora? Na ovo pitanje daju se različiti odgovori. Najčešći iskaz je da Evropa nije tek geografski pojam, već da u istoriji čovečanstva znači duhovnu i moralnu pojavu s posebnim značenjem. Tačnije, Evropa predstavlja „zajednicu vrednosti”, jedno sasvim specifično viđenje čoveka, društva i sveta. A iznad svega, ona je domovina temeljnih vrednosti svih vremena – dostojanstva čoveka, njegove slobode i etičke odgovornosti i, naročito, njegove solidarnosti i zajedništva. Tako, recimo, pitanje koje otvara knjigu Volfganga Šmalea „Istorija evropske ideje”, glasi: da li je Evropa postojala 1453. godine? Ono, dakle, upravo cilja na Evropu kao simbol jednog kulturnog obrasca, kao duhovni prostor; zbog čega je i teško odrediti njene granice. Drugi tipičan „odgovor” (Gadamer), predstavlja Evropu kao „mesto koegzistencije različitog” i „bogatstvo različitih etičkih i kulturnih tradicija”. Tako, ovaj autor kaže da „samosvesna Evropa održava razlike u međusobnom takmičenju i razmeni tih različitih kulturnih obrazaca”, a posebna uloga u naglašavanju i izoštravanju takvih obrazaca „pripada duhovnim naukama”. Međutim, nemali broj autora smatra da je ovakav Gadamerov govor o razlikama veoma problematičan, postavljajući pitanje: je li uistinu Evropa otvorena za različito, a da ga pri tome ne apsorbuje? Valdenfels, čak, ističe kako ovde i ne postoji otvorenost za suštinski strano, izražavajući sumnju da Evropljanin može da „primi” sadržaje apsolutno drugačije kulture (azijske, afričke...)? Prema njegovom uverenju, evropski identitet je potpuno iluzoran, sazdan pojmovno na ključnoj logičkoj grešci – a to je, apsolutizovanje posebnih vrednosti kao opštih... Pojedini autori, pak, tvrde kako evropski identitet i ne postoji na drugim nivoima osim na teorijskom; rečju, evropski identitet jeste zapravo samo teorijska paradigma.
TEMELj EVROPSKOG JEDINSTVA
Druga „opcija” upravo ukazuje na ovakav skoro nerešiv problem identifikacije sadržaja evropskog identiteta, te prepoznavanja novih „dinamičkih” identiteta naroda koji čine EU ili žele da joj pristupe. U vezi s tim se zaključuje da su vrlo male mogućnosti u pogledu konstituisanja evropskog identiteta, ukoliko se pokaže da su razlike u poimanju samog temelja evropskog jedinstva nepomirljive (odnos „hrišćanske Evrope” i postojećih manjinskih identiteta u Evropi, koji Hrišćanstvo ne prepoznaju kao dominantan i najznačajniji evropski kulturni i vrednosni ambijent). Nema sumnje da je stvaranje ustava EU trebalo da pomogne i razvoju evropskog identiteta, jer bi njegovo usvajanje zapravo pružilo priliku građanima Evrope da svoj identitet grade u odnosu na novi entitet koji prevazilazi okvir regije ili nacionalne države. To znači da bi se neko ko oseća izrazitu pripadnost svom regionu ili naciji, našao u situaciji da sebe prepoznaje i u odnosu na zajednicu nadnacionalnog karaktera kakva je Evropska unija.
Nije slučajno što je Katolička crkva izričito tražila da u tekstu prvog ustava EU bude prepoznato zajedničko hrišćansko nasleđe Evrope. U debatu o vrednostima koje treba da budu unete u tekst ustava EU uključila se i Grčka Pravoslavna Crkva, tražeći da ovaj ustav svojom sadržinom pokaže poštovanje prema zajedničkoj svesti evropskih naroda o njihovim zajedničkim hrišćanskim korenima, te uticaju koji su hrišćanske ideje imale na razvoj kontinenta. Prema tome, legitimno mesto i uloga Crkve u današnjoj Evropi prepoznaje se upravo u podržavanju civilizacijskog razvoja i dostignutih standarda moralnosti i humanosti, kulture tolerancije, demokratske rasprave i dijaloga. Saglasno tome, jedan od prioritetnih ciljeva politike Evropske unije morao bi biti upravo zaštita duhovnog identiteta svake zemlje i poštovanje njenih posebnosti. Istovremeno sa ovakvim zahtevima koji su dolazili iz okrilja Katoličke i Grčke Pravoslavne Crkve, kao i lidera partija desnog centra (Portugalija, Španija, Italija, Poljska), čuli su se i glasovi oštrog protivljenja takvoj ideji. A konačni rezultat „sukobljavanja” ovako različitih stanovišta obelodanjen je samim tekstom evropskog ustava, potpisanog u Rimu 29. oktobra 2004. godine od strane šefova država i vlada zemalja članica EU – u kome se posebno naglašava „kulturno, religijsko i humanističko nasleđe Evrope”. To, faktički, znači da se odustalo od „definisanja” Evrope kao u suštini hrišćanske, te priklonilo uvažavanju postojećih manjinskih identiteta. Naime, u tekstu ustava – koji na određeni način odgovara i na pitanje identiteta (tj. ko smo mi?) – stoji da smo mi građani Evrope, sazdane na zaostavštini svih religijskih zajednica koje je sačinjavaju. Stoga, ostaje i nadalje otvorenom pitanje može li se uopšte izgraditi poseban evropski identitet, ukoliko su razlike u poimanju pripadnosti i razumevanju samog temelja evropskog jedinstva nepomirljive? Tačnije, da li Evropa unutar sebe poseduje nepomirljive drugosti, koje je čine nesposobnom da „izgradi” sebe kao autentičan, nezavisan i jedinstveni identitet? A to nas, u stvari, samo iznova vraća našem početnom pitanju: kako se uopšte može definisati Evropa?
 Upravo tu leži značajan razlog sumnje u pogledu mogućnosti izgradnje evropskog identiteta, koji se pokazuje suviše slabim u odnosu na snažna i pouzdana osećanja nacionalne pripadnosti građana evropskih država. Jer, nacionalni identitet je nastajao tokom razvoja naroda, a kasnije i nacije, odnosno tokom procesa dugog povesnog razvoja zajednica koje su često boravile na zajedničkoj teritoriji, govorile istim jezikom i tvorile zajedničku kulturu. Identiteti nacija uspostavljeni su nasuprot identitetima drugih, a odigrali su izuzetno značajnu ulogu u povesti nastajućih nacija. Pozivajući se na A. Smitha i njegovo razmatranje nacionalnih identiteta, vredi spomenuti sledeća obeležja nacionalnog identiteta – istorijska teritorija/otadžbina; zajednički mitovi i istorijska sećanja; zajednička masovna, javna kultura; zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije u okviru zajedničkog pravnog sistema; zajednička ekonomija, sa teritorijalnom mobilnošću pripadnika nacije (Sandra Radenović, Nacionalni identitet, etnicitet,(kritička) kultura sećanja, Filozofija i društvo, 3/2006). Isto tako, ne može se poreći da je u modernom svetu (etno)nacionalna grupa izuzetno moćna društvena kategorija, a kod velikog broja ljudi se nalazi čak pri samom vrhu zamišljene skale socijalnih kategorija, pa dakle i samoidentifikacije. Stoga, tekući procesi globalizacije ne vode ka „odumiranju” nacionalnog identiteta, već ojačavanju nacionalnih frustracija i tenzija u samom identitetu. To potvrđuje na svojevrstan način i sama činjenica da evropski ustav sve do danas nije ratifikovan. Zato se i postojeće optimistične prognoze nekih čelnika Evropske unije da će se evropske države i nacije lako odreći svojih identiteta u ime zajedničkog evropskog identiteta, pokazuju zapravo kao veoma problematične i ishitrene.
EVROPSKI I NACIONALNI IDENTITET
 Govoreći o nacionalnom identitetu, suočavamo se s mnoštvom izazova, među kojima je svakako najvažniji odnos između „nacionalnog” i „evropskog” u identitetu srpskog naroda, ali i ostalih naroda ovog kontinenta. U sklopu toga postavlja se, pre svega, pitanje da li se ovde radi o dva odvojena identiteta između kojih se uspostavljaju spoljašnji odnosi, ili su to posebne strane jednog jedinstvenog identiteta? Baš zbog toga jedno od najznačajnijih pitanja na koje moramo odgovoriti danas jeste upravo pitanje našeg identiteta! Ko su, zapravo, Srbi danas? Šta je to što nas međusobno povezuje, jasno izdvaja od drugih? Kako smo uopšte nastali i održali se kao narod? Hristijanizaciji se, s punim pravom, pridaje izuzetno važna uloga u konstituisanju nacionalne svesti i identiteta u Srba. Jer, upravo spoznaja o neprocenjivoj vrednosti novostečenog duhovnog blaga zaslugom Svetog Save prerasla je u hrišćansko, zapravo civilizacijsko opredeljenje, koje je postalo sam stožer pri sticanju jedinstvenog duhovnog identiteta. Ono što je usledilo tokom vremena dinastije Nemanjića, a našlo svoj izraz u plodonosnoj komplementaronosti izvornog Pravoslavlja sa autohtonom narodnom kulturom i običajima, ishodovalo je blistavim uzletom u svim domenima duhovnosti i kulture, čemu su dokaz  brojna ostvarenja u književnosti, arhitekturi, slikarstvu i dr. Tako je i ovaploćen fenomen koji je u srpskom nasleđu poznat kao „svetosavlje” ili „autentično hrišćanstvo u srpskom nacionalnom doživljaju” (Petar Šerović, Svetosavlje i srpska renesansa). Ono je „otvorilo duhovne oči” u srpskom narodu, pohranivši u njemu najuzvišenije civilizacijske vrednosti Hrišćanstva, izražene u idealima ljubavi, slobode, pravde i požrtvovanja. To znači da je, upravo zaslugom Pravoslavlja, srpski narod stupio u „zajednicu civilizovanih naroda”, sa jasno prepoznatljivim i „čvrstim” nacionalnim identitetom. Jasno, prvorazrednu ulogu u nacionalnoj integraciji i očuvanju nacionalne svesti i identiteta imala je Srpska Pravoslavna Crkva, što nije nimalo slučajno. Ona je to mogla pre svega zato što je bila na nivou vremena, posedujući visokocivilizovano ustrojstvo, razvijen doktrinarni i teološki sistem; a povrh svega, zato što se temeljno iznutra osposobila za prenošenje i „ugrađivanje” najviših evropskih i svetskih civilizacijskih i kulturnih tekovina u srpsko narodno tkivo (Zoran Gluščević, Pravoslavlje i srpska tradicionalna kultura). Vizantijska transmisija Hrišćanstva omogućila je, dakle, novopridošlom srpskom etnosu „na vetrometini Balkana” da otvori dotad mu nedostupne riznice svega onoga što se danas podrazumeva pod „ljudskom civilizacijom”. Stoga, srpski nacionalni identitet podrazumeva upravo otvorenost ka novim idejama i idealima, posredstvom kojih se srpski narod „prisajedinjuje” svemu onome što je univerzalno dobro za sve narode sveta. A iz tih razloga, Pravoslavlje je i moglo punih osam stoleća nuditi srpskom narodu – autentičnost i opštost u isto vreme. Otuda, postaje sasvim jasno da svaki aktuelni „govor” o obnavljanju i razvoju srpskog nacionalnog identiteta ne može „izbaciti iz vidokruga” njegovu pravoslavnu komponentu, niti je proglasiti anahronom i prevaziđenom. To naprosto ne odgovara istini, a ni preovlađujućoj „evropskoj priči” koja danas stavlja težište upravo na nužnost očuvanja duhovnog nasleđa svakog evropskog naroda – kao preduslova konstituisanja i unapređenja autentičnog evropskog identiteta. Stoga je potpuno deplasirana i sama ideja o razdvajanju i suprotstavljanju „tradicionalnog” i „novog” u srpskom nacionalnom identitetu, proizvođenjem veštačke ideološke napetosti među njima. I nimalo evropska...