До изградње властитог храма, Срби су испраћали своје покојнике из грчке цркве Светог Георгија, у којој су опојани Бранко Радичевић, Вук Стефановић Караџић, кнез Александар Карађорђевић, кнегиња Персида, кнез Ђорђе. У храму Светог Саве обављено је 1901. године опело краљу Милану Обреновићу. Служио је патријарх Георгије Бранковић, а присутан је био и цар Фрања Јосиф са својим министрима, генералима и страним дипломатама. Цар је пешице ишао у погребној поворци која се кретала од Фајтгасе ка Јужној железничкој станици.
У истом храму, опелу црногорском принцу Мирку присуствовао је и министар Бертхолд, онај исти који је Србији 1914. године послао ултиматум. Опело је служио епископ бококоторски Кирило, који је за ту прилику дошао из Црне Горе са својом делегацијом. У бечком храму Светог Саве опојани су још: Мина Вукомановић, ћерка Вука С. Караџића, епископ Герман Опачић, патријарх Лукијан Богдановић и многи други. Дужност бечког пароха 1896. године преузима раније изабрани свештеник Михаило Мишић из Краљеваца у Срему. Он је био мађарски држављанин и није могао да преузме дужност све док за њега није интервенисао задарски епископ др Никодим Милаш.
Прота Михаило Мишић је остао као парох у Бечу до смрти 1924. године. Забележено је да је био вредан, пун полета и идеализма, прави парох. Са љубављу за узвишени свештенички позив давао је импулс животу око нове цркве у коју су долазили угледни српски домаћини и родољубива српска омладина која је студирала у Бечу. 
Овај период до Првог светског рата спада у најплодније периоде деловања бечке Црквене општине уопште. Када су по целој Аустрији почели ницати заробљенички и логори интернираца из Србије и осталих српских крајева, над њима је стално лебдео лик, сузне очи и раширене руке неуморног проте Михаила Мишића. Горку судбину својих земљака делили су он и тадашњи председник Црквене општине др Драгомир Марковић. Црква је била под сталном присмотром полиције. По завршетку Првог светског рата, прота одржава сталне везе са Српском патријаршијом. Одмах после слома Аустроугарске, почео је на богослужењима самоиницијативно да узноси молитве за поглавара Српске цркве патријарха Димитрија, краља Петра и краљевски дом.
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, многи имућни Срби одлазе у Србију. У Аустрији су донети нови закони. Станари у црквеној згради престали су да плаћају кирију. То је довело у питање даље издржавање свештеника. На Скупштини црквене општине, одржаној 6. јуна 1920. године, донета је одлука да се зграда са храмом поклони новој југословенској држави. Пошто држава ову понуду није прихватила, члан Црквеног одбора Светислав Јовановић, познат у банкарском свету, помогао је Црквену општину давањем позајмице. На иницијативу неуморног проте Мишића приступило се прикупљању добровољних прилога, па је ова тешка ситуација превазиђена.
У септембру 1924. године Беч су посетили тадашњи епископ нишки Доситеј, потоњи митрополит загребачки и епископ чешки Горазд који су у храму Светога Саве служили Свету архијерејску Литургију и уживали гостопримство проте Мишића и Црквеног одбора. Крајем 1924. године изненада је преминуо прота Михаило Мишић. Црквена општина и сав српски живаљ у Бечу искрено су ожалили скромног и смиреног свештеника, пуног врлина, кога је Општина задржала у вечној успомени.
После проте Михаила, више од годину дана, дужност пароха је вршио свештеник Иларион Брензан који је повремено боравио у Бечу. Захваљујући поменутом банкару Светиславу Јовановићу, министарство финансија је у државном буџету предвидело плату за свештеника у Бечу, па је на тај начин бечка Црквена општина могла да настави свој рад.
Уследио је избор новог пароха, свештеника Богдана Петровића из Велике Кикинде, који је изабран упркос томе што је патријарх Димитрије препоручио протојереја Ненада Барачког. Нови бечки парох се много разликовао од почившег проте Михаила. Ускоро је дошао у сукоб са Црквеним одбором, па је после две године напустио дужност пароха у Бечу. У Бечу је постојала и руска црква која није била парохијска, него је служила за потребе руског посланства. У храму је дуго времена служио чувени прота Рајевски. Он је сарађивао са познатим Србима који су тада боравили у Бечу: Вуком, Његошем, кнежевима Милошем и Михаилом, Корнелијем Станковићем, епископом Никодимом Милашем и другима. Руси у Бечу су за свој парохијски храм прихватили храм Светог Саве. У њему је 1912. године обављено венчање Михаила Александровича, рођеног брата поседњег руског цара Николаја Другог, и Наталије Сергејевне, што многи не знају. Крајем 1928. године, на основу споразума са председником Руске црквене општине кнезом Трубецким, Руси су са својим протом и црквеним хором прешли у српску цркву и ту вршили богослужења.
Почетком 1929. године, у Беч је за пароха дошао свештеник Стеван Поповић из Новог Сада. Нови парох, који је био музички образован, при храму је основао хор „Словенски југ”. Овај хор је наступао и изван храма, и на тај начин достојно репрезентовао српску духовну музичку културу. Прота Стеван је као парох у Бечу провео само две године. После њега за пароха је изабран свештеник др Родољуб Стојаковић из Даља, који је у народу био веома омиљен. На дужности бечког пароха провео је шест година. Оптерећен породичним проблемима и болешћу, умро је и сахрањен на српској парцели у Бечу, поред проте Михаила Мишића. Наследио га је свештеник др Милоје Араницки из Старе Пазове, кога је за пароха поставио патријарх Варнава. У предвечерје Другог светског рата, прота Милоје је доживео многе непријатности од стране бечке полиције. По рушењу Тројног пакта, а по налогу патријарха Гаврила, прота Милоје се 28. марта 1941. године враћа у отаџбину.
Други светски рат, поред великих жртава и разарања, изазвао је велике поремећаје у црквеном животу бечке Црквене општине. Према једној одлуци Хитлеровог режима, Црквена општина Светог Саве у Бечу потпала је под јурисдикцију берлинског православног архиепископа Серафима (Ладе), који је за бечког пароха поставио јеромонаха Арсенија Серина. Серафим Ладе је био пореклом Немац, а школовао се у Русији. Свештенички чин је стекао на неканонски начин. За епископа у Бечу постављен је од стране Руске заграничне цркве. Покушао је да створи Савет епископа православних цркава у Немачкој. Српска црква је одбила све његове покушаје неканонског мешања. На предлог митрополита Јосифа, Свети синод Српске Православне Цркве послао је у Беч за пароха протојереја Васу Шипку, референта Светог архијерејског Синода, који је ту, у најтеже време, окупљао наше људе, саветовао их и спасавао.
Прота Васо је био човек украшен најлепшим врлинама. Био је високообразован. У Бечу је положио три доктората: на Филозофском, Правном и Евангелистичком факултету. Умро је, намучен и истрошен, 1950. године, у великој беди и сиромаштву. Сахрањен је на бечком гробљу, међу својим парохијанима.
Почетком 1945. године, после изласка из злогласног логора Дахау, у Бечу су боравили патријарх српски Гаврило (Дожић) и епископ жички Николај (Велимировић). У току двадесетак дана њиховог боравка у главном граду Аустрије, они су под јаком стражом довођени у храм Светог Саве на Литургију. Епископ Николај је тада својом руком у Свето Јеванђеље написао три дивне молитве.
За наследника проте Васе, који се упокојио 1950. године, патријарх Викентије поставио је архимандрита Данила (Цветков), дипломираног правника, који је вршио дужност уредника патријаршијског Гласника. То је први случај да је Црквена општина у Бечу тражила за пароха монаха, јер су времена била тешка и није се могао издржавати породични свештеник.
ПАРОХИЈА ПО ЗАВРШЕТКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Проблеми са којима се архимандрит Данило суочавао стизали су са више страна. Долазак нових емиграната из Југославије и утицај комунистичког режима преко својих емисара и амбасаде проузроковао је нове тешкоће у раду Српске цркве. Као повод за раздор у бечкој Општини, искоришћен је покушај ревизије и измене Правила црквене општине Светог Саве у Бечу, од 1906. и 1908. године. Иницијативу за измену Правила у току 1951. и 1952. године предузео је тадашњи председник Црквене општине Драган Бергман, који је дужност председника преузео после оставке др Косте Мандровића 1949. године. Промене Правила потврђене су од надлежног министарства Аустрије. То је изазвало реакцију појединих чланова Црквене општине, па се тако створила ратоборна опозиција.
Патријарх Герман, као надлежни архијереј, у настојању да заштити црквени ред и поредак, својом Одлуком није дозволио измену Правила. Ситуација је постала врло тешка, и поред спремности председника Бергмана да повуче предлог за измену Правила. Опозиција, међу којима су били појединци под утицајем комунистичких структура, наставила је своје нападе на устројство Српске цркве. Дошло је и до грађанског суда. Патријарх Герман покушава да смири ситуацију, али без видног успеха. Архимандрит Данило, после дванаестогодишњег службовања, моли да буде разрешен дужности пароха у Бечу. Патријарх удовољава молби архимандрита Данила, и за новог пароха поставља протојереја Стевана Поповића, пароха у пензији, из Новог Сада, који је већ био бечки парох 1929. године. Немири се нису смиривали, али је за време његовог петогодишњег службовања ипак дошло до великог напретка. Наиме, 1967. године донет је Закон о Православној цркви у Аустрији, којим је и Српска православна црквена општина Светог Саве у Бечу званично призната од стране Министарства просвете Републике Аустрије.
Црквени раскол на Северноамеричком континенту додатно је оптеретио ионако тешку ситуацију у Бечу. На Скупштину црквене општине, одржану 31. марта 1963. године, патријарх Герман је послао свога викарног епископа моравичког др Саву. Међутим, дан раније, група емиграната одржала је својевољно Скупштину и изабрала своју управу која се ставила под јурисдикцију расколничког епископа Дионисија. О овом догађају обавештене су и аустријске власти, што је додатно искомпликовало ионако тешко стање у Црквеној општини.
Црквени суд архиепископије београдско-карловачке искључио је ову групу из црквене заједнице. Они, међутим, нису признали пресуду епархијског црквеног суда, него су на силу заузели црквену салу и у њој направили капелу за богослужење. Ту су доводили свога назови-свештеника да им служи. Ово жалосно стање потрајало је до 1968. године, када је црквена сала судском пресудом враћена. На молбу проте Стевана Поповића, патријарх Герман га, од 1. марта 1968. године, разрешава дужности пароха у Бечу.
За новог пароха долази др Живота Михајловић, који на дужности пароха остаје само годину дана.
Почетком 1969. године, Црквена општина у Бечу потпада под јурисдикцију новоосноване Епархије западноевропске и аустралијске, на челу са епископом Лаврентијем (Трифуновићем). Млади и агилни архијереј тежио је успостављању црквеног реда и поретка и раду на превазилажењу нередовног стања, али је то осујећено додатним активностима представника амбасаде који су свесно подстицали неповерење између Срба-староседелаца и новопридошлих радника на тзв. привременом раду у иностранству. Продубљавању неспоразума допринели су и разни посредници који нису имали лоше намере, али нису познавали право стање. Они су својим изјавама збуњивали одане чланове Светосавске цркве, јер су понекад давали подршку онима који су, ради својих интереса, свесно радили против своје Цркве.
ПРИНУДНО НАПУШТАЊЕ ЦРКВЕ
Нередовно стање у Бечу доживљава своју кулминацију почетком седамдесетих година, када легално постављени парох, свештеник Драго В. Говедарица, бива принуђен да тражи алтернативно богослужбено место у Бечу, а храм Светога Саве остаје следећих петнаест година без свештеника и редовних богослужења. Да чланови Српске Православне Цркве настањени у Бечу не би остали без светих богослужења, Евангелистичка црква у Бечу им уступа своје просторије у 17. кварту (Steinergasse 3). Овај простор је преуређен, и у њему се и данас редовно врше богослужења. Храм у 17. кварту је углавном окупљао гостујуће раднике. При храму је постојала и социјална служба коју је водио парох о. Драго Говедарица.
Да би се имовина Црквене општине заштитила од несавесних појединаца, Врховни суд Аустрије је, на молбу Њ. С. патријарха Германа, 1985. године поставио старатеља за црквену имовину. Старатељ (куратор) др Етцл (Etzl), уз помоћ Мирослава Шапине (који је вршио дужност председника Одбора при храму у 17. кварту), уступио је храм Светога Саве у 3. кварту Српској Православној Цркви на располагање, уз одређену накнаду за коришћење. Тиме су били створени услови за постављење пароха при храму Светога Саве у личности оца Бранка Татарина. Он је тада већ боравио у Бечу као парох при храму у 17. кварту, заједно са свештеником Драгом В. Говедарицом. О. Бранко је преузео храм на Митровдан 1987. године, и од тада се у њему врше редовна богослужења. Својим пожртвованим радом много је допринео да се црквени живот у Бечу нормализује. Почетком 1990. године, за другог пароха при храму Светога Саве постављен је свештеник Крстан Кнежевић, који дужност пароха врши и данас.
Црквена општина у Бечу 1990. године постаје део новоосноване Епархије средњоевропске, на чијем се челу од 1991. године налази епископ Константин (Ђокић). Храм Светога Саве у Бечу прославио је стогодишњицу освећења 1993. године на најсвечанији начин. На свечаностима обележавања овог јубилеја учествовао је Њ. С. патријарх Павле са више архијереја. Патријарху су указали гостопримство највиши представници аустријске државе, као и представници цркава у Аустрији. Приликом посете, патријарх је апеловао на све стране у Црквеној општини да се одазову позиву надлежног епархијског архијереја и да учине што до њих стоји у превазилажењу нередовног стања у Црквеној општини. Савети и апели патријарха Павла учинили су погодно тло да се 1994. године образује Комисија за обнову чланства у Црквеној општини.
НОВИ ПРАВИЛНИК ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ
Историјска прекретница у Црквеној општини Светога Саве у Бечу догодила се 9. марта 1997. године. Тога дана је одржана ванредна скупштина Црквене општине, којој су присуствовали епископ шумадијски др Сава, у својству члана Светог архијерејског Синода и изасланика патријарха Павла, и надлежни епископ средњоевропски Константин.
На Скупштини је изабрана Управа на челу са мр Миленком Јовановићем, која је добила овлашћење да уради нова Правила црквене општине. Тиме је десети долазак епископа др Саве у Беч испунио његова дугогодишња очекивања на успостављању црквеног реда и поретка у овој средини.
Нова Правила црквене општине Светог Саве, усаглашена са Законом о Православној цркви у Аустрији, а сачињена на основу Устава Српске Православне Цркве, усвојена су на ванредној скупштини Црквене општине 14. фебруара 1999. године. 
Свети архијерејски Синод, одлуком Син. бр. 197/зап. 106 од 18. фебруара 1999. године, одобрио је Правила црквене општине, а Савезно министарство за образовање, науку и културу, својим писмом од 16. јуна 2000. године, обавестило је да су Правила Српске православне црквене општине Светог Саве у Бечу усвојена на ванредној скупштини и одобрена од Светог архијерејског синода, примљена на знање.
На ванредној скупштини Црквене општине, одржаној 8. октобра 2000. године, проглашена су (обнародована) Правила Српске православне црквене општине Светог Саве у Бечу као основни закон по коме се има управљати Црквена општина.
Црквеноопштински савет и црквеноопштински управни одбор, изабрани на изборној скупштини одржаној 1. априла 2001. године, признати су од Савезног министарства за просвету и културу Аустрије у Бечу 9. јула 2001. године.
Старатељ (куратор) црквене општине, постављен одлуком суда 30. октобра 1985. године, опозван је 3. јануара 2002. године. Одлуком од 8. марта 2002. године, која је постала правоснажна 4. априла исте године, надлежни суд је одобрио коначни обрачун старатеља, и издат је налог да он преда сву имовину Црквене општине Црквеноопштинском управном одбору. Тако је, од 4. априла 2002. године, Српска православна црквена општина Светог Саве у Бечу поново стекла право да самостално управља својом имовином и да преко своје управе ужива сва права установе са правом јавности (Körperschaft des öffentlichen Rechts), прописане савезним законом о спољним односима Православне цркве у Републици Аустрији (BGB1 Nr.229/1967).
Тиме су се стекли услови да Црквена општина стиче своју имовину и да истом слободно располаже, сагласно са Уставом Српске Православне Цркве.
По превазилажењу нередовног стања у Црквеној општини Светог Саве у Бечу, одмах је почело да се тражи још једно богослужбено место.
НОВИ ХРАМ У БЕЧУ
Почетком октобра 2002. године купљен је храм Васкрсења Христова у другом кварту (Engerthstr. 158), који је освећен малим освећењем 26. октобра 2002, а великим освећењем 30. септембра 2007. године. На освећењу храма служила су три епископа, 18 свештеника и 6 ђакона. Кум је при освећењу био протонеимар храма Светог Саве проф. др Војислав Миловановић, који је храму поклонио иконе за иконостас, урађене у београдском Атељеу Минић. 
У овом храму се од 24. јануара 2009. године, у ћивоту испред олтара, чува део часних моштију Светог Николаја Српског.
Храм Успенија Пресвете Богородице у 17. кварту у потпуности је реновиран. Овај храм је годинама био најпосећеније богослужбено место у целој дијаспори. Заслуга за то свакако припада почившем протојереју-ставрофору Драгу В. Говедарици који је вршио дужност бечког пароха у једном тешком временском раздобљу.
Данас у бечка три храма богослужи шест свештеника: у храму Светог Саве (3. кварт) протојереј-ставрофор Крстан Кнежевић, који је старешина храма, протојереј Петар Пантић и ђакон Славиша Божић; у храму Успенија Пресвете Богородице (17., кварт) протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, који је старешина храма и архијерејски намесник за Аустрију, и протојереј-ставрофор Сретоје Душанић, а у храму Васкрсења Христова (2., кварт) протонамесник Драго Вујић, који је старешина храма, и протонамесник Драган Бирташевић.
Председници Црквене општине Светог Саве у Бечу после превазилажења нередовног стања били су мр Миленко Јовановић, дипл. инг. арх. Ирина Торе, која је сада почасни председник, и Радосав Митровић, актуелни председник.
Милошћу Божјом и трудом надлежног епископа, разумевањем свештенства и подршком благочестивог народа, нередовно стање у Црквеној општини Светог Саве у Бечу је коначно превазиђено.
Нека је свима који су од оснивања бечке Црквене општине до данас, на било који начин помагали њено стварање и опстанак, борећи се са многобројним и разноврсним тешкоћама и недаћама, вечна слава и хвала, и нека им молитве Светог Саве увек буду у помоћи. |
