Православна икона - то је посебан вид самоизражавања и самооткривања Цркве, то је духовно поље у физичком простору, где се спајају радијуси догматике, мистике, сотериологије и естетике (имамо у виду лепоту као један од аспеката Божанства). Са становишта хришћанске догматике (а она подразумева истине вере које се созерцавају умом), икона је сведочанство о томе да је Син Божији постао Син Човечији, да је Божанска Реч добила тело и да је Божанска Ипостас постала конкретна и непоновљива Богочовечанска личност. Бог је заувек прихватио човекову природу да би човеку отворио пут за бесконачно усхођење ка Богу, да би Своје створење учинио причасником слободе и савршенства Апсолутног Бића.
Са становиштва сотериологије (учење о спасењу) икона нам открива будући преображај света, нова својства материје и вештаства, продуховљених у ватри и светлости нестворене божанствене благодати. На есхатолошком плану (учење о завршној етапи историје) икона је сведочанство о томе да свет на крају времена неће бити уништен, него да ће се разоткрити у својој идеалној суштини, а да ће материја, ослободивши се талога греха, таме инертности и учмалости, постати прекрасна и слична духу. Са аспекта мистике (доживљај религије као тајне и личног сусрета са Божанством) икона је испољавање и пројава сила и енергије или, боље речено, љубави онога ко је на њој изображен. Икона је - спремност на лично општење оних, који се налазе у духовном еону са онима који још обитавају на земљи. Икона је мистични сусрет, обраћеност светога ка човечијем срцу, али и могућност да се душа обрати небеском, „горњем" свету. Икона је увек отворени дијалог, канал божанствене светлости. Икона је сведочанство о могућности онога, ко се налази у Светоме Духу, да чује молбу која му је упућена са свих крајева земље. Икона је тајна, која се спознаје у молитви и духовним созерцањима. Из тог разлога су у време иконоборачких расправа најистрајнији поштоваоци икона били управо мистици и подвижници.
Са становишта хришћанске естетике, икона је указивање на највишу, небеску лепоту, која се не може адекватно пренети линијама и бојама, али је присутна и одјекује у символима, као што химна одјекује у нотним знацима и овде се, као у хијероглифима, крије предање о благу, непознатом овоме свету.
У икони, која је полупортрет а полузагонетка, где символи и условне асиметричне линије истовремено скривају и откривају бездану дубину иконе, сличну морској дубини, блиста невидљива светлост и одјекује нечујна музика небеског корала.
Икона - то је посебан вид уметности, њен непоновљиви идиом, који се стварао на основу молитвено-мистичког искуства васцеле Православне Цркве. У периоду од VIII-IX века, у Византији се појавио иконоборачки покрет који су подржавале власти и један део свештенства. У основи иконоборства био је лажни спиритуализам, који је видео само непремостиву провалију између материје и духа. Као непосредни повод за иконоборство послужиле су тежње византијских царева да хришћане и муслимане уједине у једну религиозну заједницу Цареви Лав Исаврије, Константин Копроним и Теофило сматрали су да је главна препрека за остварење овог фантастичног плана управо поштовање икона, које је категорично забрањено у исламу.
У једној од сура Корана, Мухамед говори о томе како Алах пита уметника, може ли он да подари живот својим изображењима? Муслимански живописци, наравно, нису могли то да учине. Хришћанска икона, међутим, није мртво изображење, није мртва представа лика, јер кроз њу проничу зраци животоносне божанствене благодати. Она је, посредством благодати, сједињена са личношћу онога ко је изображен (представљен) на икони. Кроз икону се пројављује ипостас светога, и зато је икона живи символ личности светог човека, не у смислу органског живота, него у смислу носиоца живототворне светлости.
СИМВОЛ БУДУЋЕ СЛАВЕ
Иконоборци су наглашавали оностраност (трансцендентност) Божанства. Бог је неизрецив и несхватљив и Он, према њиховом мишљењу, не може бити представљен у видљивом облику. Осим тога, свети обитавају у духовној сфери и њихово стање не може се пренети кроз миметичку уметност. Православни, пак, на то одговарају да се Син Божији, превечни и безгранични Логос, оваплотио и Себе потчинио историји. Он је, остајући Бог, живео међу људима као Човек. Људи су видели Његово лице, слушали су Његов глас, додиривали су Његову одећу. На икони није представљена божанствена, него човечија природа, или, тачније речено, изображена је Христова Личност посредством Његове човечије природе. Бог је неизрецив, али о Њему говори Свето Писмо: Његова Реч је створила свет, али она одјекује и на страницама Библије. Икона је књига, али није исписана словима, него бојама. Будући вечни живот разликује се од земаљског постојања, а будуће, преображено небо - од космоса. Међутим, између небеског и земаљског постоје сличности (подобија). Земаљске реалије нису одрази у огледалу, него символи будућег, и зато је икона символ будуће славе светих и преображеног космоса. Грешка иконобораца била је у томе што нису схватали разлику између иконе и слике. Они су икону посматрали као портретну представу духовног света и зато су њихове оштре стреле промашиле циљ. Икона није портрет, него присуство светога у његовом условно-символичком и, истовремено, реалном изображењу.
Иконопис је посебан знаковни систем, који је постао језик Цркве. Још је Дионисије Ареопагит говорио да на свештеним изображењима мора постојати и сличност, и несличност: сличност зато да би било препознато, а несличност зато да би се нагласило да је то подбије, слично алегорији, а не одраз у огледалу. Слика превасходно делује на емотивну сферу, а икона - на ум и интуицију. Слика одражава расположење, а икона - стање личности. Слика има границе и оквир сижеа, а икона укључује у безгранично. Неки сматрају да древни иконописци нису познавали законе линеарне перспективе и пропорције човечијег тела, тј. да нису били упознати с анатомским атласом. Уметници тога доба, међутим, придржавали су се тачних пропорција тела када су израђивали статуе или вајарска дела уопште (тродимензионално обликовање није било коришћено у источној Цркви и присутно је само у световној уметности). Одсуство линеарне перспективе сведочи о другим просторним димензијама, о човековој могућности да господари простором: простор престаје да буде препрека. Удаљени предмет неће, због илузије, бити умањен. Величина на иконама нема просторни, него аксиолошки карактер и изражава степен достојанства. На пример, демони се представљају у мањим димензијама него анђели, Христос међу ученицима увек је виши од њих, и сл.
Слика се може посматрати аналитички: можемо разматрати поједине фрагменте слике, можемо рећи шта нам се на њој допада, а шта не. Икона се, пак, не може рашчланити на ћелије, на фрагменте, на детаље; она се прихвата синтетички, искључиво унутрашњим религиозним осећањем. Икона је прекрасна онда, када човека позива на молитву, када душа осећа динамичко поље енергија и сила које се из Царства вечне светлости изливају кроз икону. На икони, фигуре су непокретне, као да су залеђене. То, међутим, није хладноћа смрти: овде се наглашава унутрашњи живот, унутрашња динамика. Свети се налазе у устремљеном духовном узлету, у вечном кретању ка Божанству, где нема места за извештачене позе, неспокојство и спољашњу експресију. Човек, који је обузет дубоким осећањем или је погружен у размишљање такође се оријентише на унутрашње, и та искљученост из спољашњег сведочи о интензитету и напрегнутости његовог духа. Напротив, спољашња динамика - одраз емоција као привременог стања - говори о томе да се онај, којега су желели да представе, не налази у вечности, него у времену, у власти чулног и пролазног.
РАЗЛИКЕ У ОДНОСУ НА ЗАПАДНУ УМЕТНОСТ
Приближили смо се границама које икону одвајају од западноевропског сликарства. За једно од врхунских дела западног сликарства сматра се слика Страшног суда у Сикстинској капели, коју је насликао Микеланђело. Фигуре показују задивљујуће познавање пропорција људског тела и закона хармоније. На основу њих би се могла проучавати анатомија. За свако лице карактеристична је непоновљива индивидуалност и психолошка карактеризација. Истовремено, религиозни значај ове слике једнак је нули. Осим тога, ова слика је рецидив паганизма, који се појавио у самом срцу католичког света. У тематици слике‚ „Страшни суд" оваплоћена је паганска и јудејска традиција. Харон превози душе мртвих преко вода Стикса, што је преузето из античке митологије. Васкрсавање мртвих догађа се у долони Јосафата, како се приповеда у талмудској традицији. Слика је урађена у наглашено натуралистичком стилу, и Микеланђело је тела приказао нага. Када је папа Павле Трећи, разгледајући фреске Сикстинске капеле, упитао церемонијал-мајстора папског двора, Бађо ди Чезену, како му се допадају слике, овај му је одговорио: ‚‘Ваша светости, ове фигуре пристају некој крчми, а не вашој капели!‘‘ Микеланђело се за овај искрени одговор осветио тако што је Миноса (пагански лик, судија умрлим душама) приказао са Чезениним ликом. Обнажене фигуре касније је ‚‘обукао‘‘ Данијеле да Волтера.
Дотакли смо се западноевропског сликарства да бисмо нагласили његову принципијелну различитост у односу на православну уметност. Дали смо изразит пример неподударања форме са садржајем, ма како да је та форма блистава сама по себи. У такозваном религиозном сликарству ренесансе постоји методолошка грешка: сликари су покушали да кроз миметичку уметност, тј. кроз слику засићену страстима и емоцијама, пренесу небеско на земаљски план, али су постигли нешто сасвим супротно. Њима није успело да препорођену материјалност пренесу у сферу неба, него су земаљским и чулним потиснули духовно и вечно (тачније речено, тамо ни нема места за небо, јер је све заузела и апсорбовала земља).
Источна икона одрекла се тежње за подражавањем видљиве стварности: она је заснована на начелу подобија. Условност иконе не подстиче чулност, као натурализам западних сликара. Икона није колористички раскошна, и пре би се могло рећи да је прозирна. У њој се, испод кристалног покрова спољашњег, открива царство духа. Језик иконе је лаконичан и на икони не би требало да постоје непотребни детаљи. Пејзаж, ако и постоји, дат је само условно и шематично. Овде сваки детаљ лица, гест или положај тела имају символичан карактер: високо чело означава мудрост и мисаоност, крупне очи - проницање у божанствене тајне, танке усне - аскетизам, дуги прсти - духовну племенитост и чистоту делања, наклоњена глава - усредсређеност на глас Божији који свети слушају у дубини свога срца, погнута фигура - покорност Божијој вољи, итд.
Католичка слика има један план, за разлику од православне иконе, која има много планова. У икони, планови пресецају један другога, постоје један поред другога и узајамно се прожимају. На слици је зафиксирано време, као тренутак који је заустављен вољом уметника, или као да је забележен фотографским апаратом. На икони је време условно, и зато се на простору иконе могу представити и догађаји који се хронолошки не подударају. Икона је слична унутрашњем плану догађаја. Одређено значење има и символика боја на икони, иако би се овде пре могло говорити о сложеним композицијама боја, него о појединачно узетим бојама. Боје на икони не могу се разматрати самостално и зато о карактеру боје говоримо само условно, покушавајући да укажемо само на опште тенденције.
СИМБОЛИКА БОЈА
Белом бојом се изображава светиња, божанствене енергије, које уздижу творевину ка Творцу; златна изображава вечност, зелена - живот, плава - тајну, црвена - жртву, светлоплава - чистоту. Жута боја је боја топлоте и љубави, боја јоргована - изражава жалост или далеку перспективу; пурпурна изображава победу, гримизна величину, а тамнољубичаста се користи за одећу, када треба нагласити особености служења или индивидуалност светога. Тиркизна боја представља младост, ружичаста - детињство, а црна боја понекад означава празнину и одсуство благодати, а понекад грех и преступ. Црна сједињена са плавом символише дубоку тајну, а сједињена са зеленом - старост. Сива боја означава мртвило (стене се представљају сивом бојом и јасним, оштрим линиијама). Наранџаста боја символише благодат Божију која надвладава материјалност, а боја челика - људске снаге и енергије у којима увек постоји нешто хладно. Светлољубичаста изражава окончање, а боја ћилибара - хармонију, сагласност, пријатељство... Ово, наравно, није потпуна таблица символике боја, него, у већој мери, указивање на тенденције код коришћења боја. У иконама не говоре боје, него сазвучја боја. Од истих звукова стварају се мелодије које ни најмање не личе једна на другу: тако и у промењеним композицијама боје могу имати различита символична значења и емотивна дејства.
Онтолошки, основни план иконе јесте духова суштина, изражена у лику. Сотериолошки план - то је благодат која прониче кроз икону као што светлост прониче кроз прозор. Символички план подразумева да се икона, као символ, налази у узајамној вези са оним којега символише и открива. Морални план иконе подразумева победу над грехом и грубом материјалноћу. Анагогијски план (план успона, уздизања) - то је икона као жива књига, која није исписана словима, него бојама. Психолошки план - подразумева осећање блискости и укључености посредством сличности и асоцијација, а литургијски план је икона као сведочанство о присуству небеске Цркве у сакралном простору храма, итд.
Икона је увек конкретна. Она је посвећена одређеном догађају или лицу. Црква захтева да на свакој икони буде означен представљени догађај или лице. Истовремено иконописци, за разлику од сликара, нису морали да се потписују на икони, јер се икона није посматрала као човеково дело или сопственост, него као дејствовање благодати. Иконописац не ствара икону, него се она оваплоћује кроз њега. Он се, са своје стране, за своје дело припремао као за свештенослужење - молитвом и постом. Иконописац мора бити укључен у литургијски и светотајински живот Цркве, како би свим својим бићем осетио реалију иконе и оваплотио је на посебном знаковном језику. Иконописна изображења се понекад значајно разликују једно од другог, иако сваки хришћанин на икони може да препозна св. пророка Илију, св. Николаја или св. Георгија Победоносца. Изображења се разликују превасходно због тога што циљ иконе није да покаже спољашњу сличност, него духовну суштину. Икона је посебан символ који не само да указује на оно што символише и не само да посредством асоцијација омогућује заједнички душевно-емотивни доживљај, него и одражава у себи оно што символише и открива га пред нама.
Црква је заједница која прераста у духовно јединство, а икона, као и богослужење, помаже да се то јединство оствари. Апстракција, као реакција на натурализам, подједнако је неприхватљива форма за икону, као и њен антипод - натурализам. Апстрактан знак, са једне стране, престаје да означава конкретну реалију а са друге, сваки човек га субјективно схвата и дешифрује. Из тог разлога апстрактно сликарство са претензијама да буде религиозно може да изазове неке нејасне, неодређене мистичке доживљаје, али никада неће бити у стању да обједини људе у јединствено тело Цркве, да сједини њихове душе у једном молитвеном узлету. Натурализам потискује дух и приземљује душу, док апстракција руши јединство и отуђује људе једног од другога.
Будући реалан и објективан символ, православна икона, као духовни стожер, обједињује чланове земаљске Цркве у једној догматској свести и заједничком мистичном доживљају.
Рафаил Карелин
Превод: Антонина Пантелић |
