Nevidljiva svetlost ikone

Pravoslavna ikona - to je poseban vid samoizražavanja i samootkrivanja Crkve, to je duhovno polje u fizičkom prostoru, gde se spajaju radijusi dogmatike, mistike, soteriologije i estetike (imamo u vidu lepotu kao jedan od aspekata Božanstva). Sa stanovišta hrišćanske dogmatike (a ona podrazumeva istine vere koje se sozercavaju umom), ikona je svedočanstvo o tome da je Sin Božiji postao Sin Čovečiji, da je Božanska Reč dobila telo i da je Božanska Ipostas postala konkretna i neponovljiva Bogočovečanska ličnost. Bog je zauvek prihvatio čovekovu prirodu da bi čoveku otvorio put za beskonačno ushođenje ka Bogu, da bi Svoje stvorenje učinio pričasnikom slobode i savršenstva Apsolutnog Bića.

Sa stanovištva soteriologije (učenje o spasenju) ikona nam otkriva budući preobražaj sveta, nova svojstva materije i veštastva, produhovljenih u vatri i svetlosti nestvorene božanstvene blagodati. Na eshatološkom planu (učenje o završnoj etapi istorije) ikona je svedočanstvo o tome da svet na kraju vremena neće biti uništen, nego da će se razotkriti u svojoj idealnoj suštini, a da će materija, oslobodivši se taloga greha, tame inertnosti i učmalosti, postati prekrasna i slična duhu. Sa aspekta mistike (doživljaj religije kao tajne i ličnog susreta sa Božanstvom) ikona je ispoljavanje i projava sila i energije ili, bolje rečeno, ljubavi onoga ko je na njoj izobražen. Ikona je - spremnost na lično opštenje onih, koji se nalaze u duhovnom eonu sa onima koji još obitavaju na zemlji.Ikona je mistični susret, obraćenost svetoga ka čovečijem srcu, ali i mogućnost da se duša obrati nebeskom, „gornjem" svetu. Ikona je uvek otvoreni dijalog, kanal božanstvene svetlosti. Ikona je svedočanstvo o mogućnosti onoga, ko se nalazi u Svetome Duhu, da čuje molbu koja mu je upućena sa svih krajeva zemlje. Ikona je tajna, koja se spoznaje u molitvi i duhovnim sozercanjima. Iz tog razloga su u vreme ikonoboračkih rasprava najistrajniji poštovaoci ikona bili upravo mistici i podvižnici.
Sa stanovišta hrišćanske estetike, ikona je ukazivanje na najvišu, nebesku lepotu, koja se ne može adekvatno preneti linijama i bojama, ali je prisutna i odjekuje u simvolima, kao što himna odjekuje u notnim znacima i ovde se, kao u hijeroglifima, krije predanje o blagu, nepoznatom ovome svetu.
U ikoni, koja je poluportret a poluzagonetka, gde simvoli i uslovne asimetrične linije istovremeno skrivaju i otkrivaju bezdanu dubinu ikone, sličnu morskoj dubini, blista nevidljiva svetlost i odjekuje nečujna muzika nebeskog korala.
Ikona - to je poseban vid umetnosti, njen neponovljivi idiom, koji se stvarao na osnovu molitveno-mističkog iskustva vascele Pravoslavne Crkve. U periodu od VIII-IX veka, u Vizantiji se pojavio ikonoborački pokret koji su podržavale vlasti i jedan deo sveštenstva. U osnovi ikonoborstva bio je lažni spiritualizam, koji je video samo nepremostivu provaliju između materije i duha. Kao neposredni povod za ikonoborstvo poslužile su težnje vizantijskih careva  da hrišćane i muslimane ujedine u jednu religioznu zajednicu Carevi Lav Isavrije, Konstantin Kopronim i Teofilo smatrali su da je glavna prepreka za ostvarenje ovog fantastičnog plana upravo poštovanje ikona, koje je kategorično zabranjeno u islamu.
U jednoj od sura Korana, Muhamed govori o tome kako Alah pita umetnika, može li on da podari život svojim izobraženjima? Muslimanski živopisci, naravno, nisu mogli to da učine. Hrišćanska ikona, međutim, nije mrtvo izobraženje, nije mrtva predstava lika, jer kroz nju proniču zraci životonosne božanstvene blagodati. Ona je, posredstvom blagodati, sjedinjena sa ličnošću onoga ko je izobražen (predstavljen) na ikoni. Kroz ikonu se projavljuje ipostas svetoga, i zato je ikona živi simvol ličnosti svetog čoveka, ne u smislu organskog života, nego u smislu nosioca živototvorne svetlosti.
SIMVOL BUDUĆE SLAVE
Ikonoborci su naglašavali onostranost (transcendentnost) Božanstva. Bog je neizreciv i neshvatljiv i On, prema njihovom mišljenju, ne može biti predstavljen u vidljivom obliku. Osim toga, sveti obitavaju u duhovnoj sferi i njihovo stanje ne može se preneti kroz mimetičku umetnost. Pravoslavni, pak, na to odgovaraju da se Sin Božiji, prevečni i bezgranični Logos, ovaplotio i Sebe potčinio istoriji. On je, ostajući Bog, živeo među ljudima kao Čovek. Ljudi su videli Njegovo lice, slušali su Njegov glas, dodirivali su Njegovu odeću. Na ikoni nije predstavljena božanstvena, nego čovečija priroda, ili, tačnije rečeno, izobražena je Hristova Ličnost posredstvom Njegove čovečije prirode. Bog je neizreciv, ali o Njemu govori Sveto Pismo: Njegova Reč je stvorila svet, ali ona odjekuje i na stranicama Biblije. Ikona je knjiga, ali nije ispisana slovima, nego bojama. Budući večni život razlikuje se od zemaljskog postojanja, a buduće, preobraženo nebo - od kosmosa. Međutim, između nebeskog i zemaljskog postoje sličnosti (podobija). Zemaljske realije nisu odrazi u ogledalu, nego simvoli budućeg, i zato je ikona simvol buduće slave svetih i preobraženog kosmosa. Greška ikonoboraca bila je u tome što nisu shvatali razliku između ikone i slike. Oni su ikonu posmatrali kao portretnu predstavu duhovnog sveta i zato su njihove oštre strele promašile cilj. Ikona nije portret, nego prisustvo svetoga u njegovom uslovno-simvoličkom i, istovremeno, realnom izobraženju.
Ikonopis je poseban znakovni sistem, koji je postao jezik Crkve. Još je Dionisije Areopagit govorio da na sveštenim izobraženjima mora  postojati i sličnost, i nesličnost: sličnost zato da bi bilo prepoznato, a nesličnost zato da bi se naglasilo da je to podbije, slično alegoriji, a ne odraz u ogledalu. Slika prevashodno deluje na emotivnu sferu, a ikona - na um i intuiciju. Slika odražava raspoloženje, a ikona - stanje ličnosti. Slika ima granice i okvir sižea, a ikona uključuje u bezgranično. Neki smatraju da drevni ikonopisci nisu poznavali zakone linearne perspektive i proporcije čovečijeg tela, tj. da nisu bili upoznati s anatomskim atlasom. Umetnici toga doba, međutim, pridržavali su se tačnih proporcija tela kada su izrađivali statue ili vajarska dela uopšte (trodimenzionalno oblikovanje nije bilo korišćeno u istočnoj Crkvi i prisutno je samo u svetovnoj umetnosti). Odsustvo linearne perspektive svedoči o drugim prostornim dimenzijama, o čovekovoj mogućnosti da gospodari prostorom: prostor prestaje da bude prepreka. Udaljeni predmet neće, zbog iluzije, biti umanjen. Veličina na ikonama nema prostorni, nego aksiološki karakter i izražava stepen dostojanstva. Na primer, demoni se predstavljaju u manjim dimenzijama nego anđeli, Hristos među učenicima uvek je viši od njih, i sl.
Slika se može posmatrati analitički: možemo razmatrati pojedine fragmente slike, možemo reći šta nam se na njoj dopada, a šta ne. Ikona se, pak, ne može raščlaniti na ćelije, na fragmente, na detalje; ona se prihvata sintetički, isključivo unutrašnjim religioznim osećanjem. Ikona je prekrasna onda, kada čoveka poziva na molitvu, kada duša oseća dinamičko polje energija i sila koje se iz Carstva večne svetlosti izlivaju kroz ikonu. Na ikoni, figure su nepokretne, kao da su zaleđene. To, međutim, nije hladnoća smrti: ovde se naglašava unutrašnji život, unutrašnja dinamika. Sveti se nalaze u ustremljenom duhovnom uzletu, u večnom kretanju ka Božanstvu, gde nema mesta za izveštačene poze, nespokojstvo i spoljašnju ekspresiju. Čovek, koji je obuzet dubokim osećanjem ili je pogružen u razmišljanje takođe se orijentiše na unutrašnje, i ta isključenost iz spoljašnjeg svedoči o intenzitetu i napregnutosti njegovog duha. Naprotiv, spoljašnja dinamika - odraz emocija kao privremenog stanja - govori o tome da se onaj, kojega su želeli da predstave, ne nalazi u večnosti, nego u vremenu, u vlasti čulnog i prolaznog.   
RAZLIKE U ODNOSU NA ZAPADNU UMETNOST
Približili smo se granicama koje ikonu odvajaju od zapadnoevropskog slikarstva. Za jedno od vrhunskih dela zapadnog slikarstva smatra se slika Strašnog suda u Sikstinskoj kapeli, koju je naslikao Mikelanđelo. Figure pokazuju zadivljujuće poznavanje proporcija ljudskog tela i zakona harmonije. Na osnovu njih bi se mogla proučavati anatomija. Za svako lice karakteristična je neponovljiva individualnost i psihološka karakterizacija. Istovremeno, religiozni značaj ove slike jednak je nuli. Osim toga, ova slika je recidiv paganizma, koji se pojavio u samom srcu katoličkog sveta. U tematici slike‚ „Strašni sud" ovaploćena je paganska i judejska tradicija. Haron prevozi duše mrtvih preko voda Stiksa, što je preuzeto iz antičke mitologije. Vaskrsavanje mrtvih događa se u doloni Josafata, kako se pripoveda u talmudskoj tradiciji. Slika je urađena u naglašeno naturalističkom stilu, i Mikelanđelo je tela prikazao naga. Kada je papa Pavle Treći, razgledajući freske Sikstinske kapele, upitao ceremonijal-majstora papskog dvora, Bađo di Čezenu, kako mu se dopadaju slike, ovaj mu je odgovorio: ‚‘Vaša svetosti, ove figure pristaju nekoj krčmi, a ne vašoj kapeli!‘‘ Mikelanđelo se za ovaj iskreni odgovor osvetio tako što je Minosa (paganski lik, sudija umrlim dušama) prikazao sa Čezeninim likom. Obnažene figure kasnije je ‚‘obukao‘‘ Danijele da Voltera.      
Dotakli smo se zapadnoevropskog slikarstva da bismo naglasili njegovu principijelnu različitost u odnosu na pravoslavnu umetnost. Dali smo izrazit primer nepodudaranja forme sa sadržajem, ma kako da je ta forma blistava sama po sebi. U takozvanom religioznom slikarstvu renesanse postoji metodološka greška: slikari su pokušali da kroz mimetičku umetnost, tj. kroz sliku zasićenu strastima i emocijama, prenesu nebesko na zemaljski plan, ali su postigli nešto sasvim suprotno. Njima nije uspelo da preporođenu materijalnost prenesu u sferu neba, nego su zemaljskim i čulnim potisnuli duhovno i večno (tačnije rečeno, tamo ni nema mesta za nebo, jer je sve zauzela i apsorbovala zemlja).
Istočna ikona odrekla se težnje za podražavanjem vidljive stvarnosti: ona je zasnovana na načelu podobija. Uslovnost ikone ne podstiče čulnost, kao naturalizam zapadnih slikara. Ikona nije koloristički raskošna, i pre bi se moglo reći da je prozirna. U njoj se, ispod kristalnog pokrova spoljašnjeg, otkriva carstvo duha. Jezik ikone je lakoničan i na ikoni ne bi trebalo da postoje nepotrebni detalji. Pejzaž, ako i postoji, dat je samo uslovno i šematično. Ovde svaki detalj lica, gest ili položaj tela imaju simvoličan karakter: visoko čelo označava mudrost i misaonost, krupne oči - pronicanje u božanstvene tajne, tanke usne - asketizam, dugi prsti - duhovnu plemenitost i čistotu delanja, naklonjena glava - usredsređenost na glas Božiji koji sveti slušaju u dubini svoga srca, pognuta figura - pokornost Božijoj volji, itd.    
Katolička slika ima jedan plan, za razliku od pravoslavne ikone, koja ima mnogo planova. U ikoni, planovi presecaju jedan drugoga, postoje jedan pored drugoga i uzajamno se prožimaju. Na slici je zafiksirano vreme, kao trenutak koji je zaustavljen voljom umetnika, ili kao da je zabeležen fotografskim aparatom. Na ikoni je vreme uslovno, i zato se na prostoru ikone mogu predstaviti i događaji koji se hronološki ne podudaraju. Ikona je slična unutrašnjem planu događaja. Određeno značenje ima i simvolika boja na ikoni, iako bi se ovde pre moglo govoriti o složenim kompozicijama boja, nego o pojedinačno uzetim bojama. Boje na ikoni ne mogu se razmatrati samostalno i zato o karakteru boje govorimo samo uslovno, pokušavajući da ukažemo samo na opšte tendencije.
SIMBOLIKA BOJA
Belom bojom se izobražava svetinja, božanstvene energije, koje uzdižu tvorevinu ka Tvorcu; zlatna izobražava večnost, zelena - život, plava - tajnu, crvena - žrtvu, svetloplava - čistotu. Žuta boja je boja toplote i ljubavi, boja jorgovana - izražava žalost ili daleku perspektivu; purpurna izobražava pobedu, grimizna veličinu, a tamnoljubičasta se koristi za odeću, kada treba naglasiti osobenosti služenja ili individualnost svetoga. Tirkizna boja predstavlja mladost, ružičasta - detinjstvo, a crna boja ponekad označava prazninu i odsustvo blagodati, a ponekad greh i prestup. Crna sjedinjena sa plavom simvoliše duboku tajnu, a sjedinjena sa zelenom - starost. Siva boja označava mrtvilo (stene se predstavljaju sivom bojom i jasnim, oštrim liniijama). Narandžasta boja simvoliše blagodat Božiju koja nadvladava materijalnost, a boja čelika - ljudske snage i energije u kojima uvek postoji nešto hladno. Svetloljubičasta izražava okončanje, a boja ćilibara - harmoniju, saglasnost, prijateljstvo... Ovo, naravno, nije potpuna tablica simvolike boja, nego, u većoj meri, ukazivanje na tendencije kod korišćenja boja. U ikonama ne govore boje, nego sazvučja boja. Od istih zvukova stvaraju se melodije koje ni najmanje ne liče jedna na drugu: tako i u promenjenim kompozicijama boje mogu imati različita simvolična značenja i emotivna dejstva.
Ontološki, osnovni plan ikone jeste duhova suština, izražena u liku. Soteriološki plan - to je blagodat koja proniče kroz ikonu kao što svetlost proniče kroz prozor. Simvolički plan podrazumeva da se ikona,  kao simvol, nalazi u uzajamnoj vezi sa onim kojega simvoliše i otkriva. Moralni plan ikone podrazumeva pobedu nad grehom i grubom materijalnoću. Anagogijski plan (plan uspona, uzdizanja) - to je ikona kao živa knjiga, koja nije ispisana slovima, nego bojama. Psihološki plan - podrazumeva osećanje bliskosti i uključenosti posredstvom sličnosti i asocijacija, a liturgijski plan je ikona kao svedočanstvo o prisustvu nebeske Crkve u sakralnom prostoru hrama, itd.
Ikona je uvek konkretna. Ona je posvećena određenom događaju ili licu. Crkva zahteva da na svakoj ikoni bude označen predstavljeni događaj ili lice. Istovremeno ikonopisci, za razliku od slikara, nisu morali da se potpisuju na ikoni, jer se ikona nije posmatrala kao čovekovo delo ili sopstvenost, nego kao dejstvovanje blagodati. Ikonopisac ne stvara ikonu, nego se ona ovaploćuje kroz njega. On se, sa svoje strane, za svoje delo pripremao kao za sveštenosluženje - molitvom i postom. Ikonopisac mora biti uključen u liturgijski i svetotajinski život Crkve, kako bi svim svojim bićem osetio realiju ikone i ovaplotio je na posebnom znakovnom jeziku. Ikonopisna izobraženja se ponekad značajno razlikuju jedno od drugog, iako svaki hrišćanin na ikoni može da prepozna sv. proroka Iliju, sv. Nikolaja ili sv. Georgija Pobedonosca. Izobraženja se razlikuju prevashodno zbog toga što cilj ikone nije da pokaže spoljašnju sličnost, nego duhovnu suštinu. Ikona je poseban simvol koji ne samo da ukazuje na ono što simvoliše i ne samo da posredstvom asocijacija omogućuje zajednički duševno-emotivni doživljaj, nego i odražava u sebi ono što simvoliše i otkriva ga pred nama.
Crkva je zajednica koja prerasta u duhovno jedinstvo, a ikona, kao i bogosluženje, pomaže da se to jedinstvo ostvari. Apstrakcija, kao reakcija na naturalizam, podjednako je neprihvatljiva forma za ikonu, kao i njen antipod - naturalizam. Apstraktan znak, sa jedne strane, prestaje da označava konkretnu realiju a sa druge, svaki čovek ga subjektivno shvata i dešifruje. Iz tog razloga apstraktno slikarstvo sa pretenzijama da bude religiozno može da izazove neke nejasne, neodređene mističke doživljaje, ali nikada neće biti u stanju da objedini ljude u jedinstveno telo Crkve, da sjedini njihove duše u jednom molitvenom uzletu. Naturalizam potiskuje duh i prizemljuje dušu, dok apstrakcija ruši jedinstvo i otuđuje ljude jednog od drugoga.
Budući realan i objektivan simvol, pravoslavna ikona, kao duhovni stožer, objedinjuje članove zemaljske Crkve u jednoj dogmatskoj svesti i zajedničkom mističnom doživljaju.                 
Rafail Karelin
Prevod: Antonina Pantelić