Последица тражења зла

Ако тражите добро, наћи ћете добро – ако тражите зло, наћи ћете зло Постоји озбиљан проблем за човека који умом истрајава у тражењу зла у другима. Проблем је есхатолошки. У Царству Божијем нема тога за чим трага, јер је речено да „неће ући у њега ништа нечисто.“ (Отк.21,27) Тамо нема никаквога зла, јер ће Бог становати са светима, „и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Отк.21,3). Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола“ (Отк.21,4). Такође, „ноћи онде неће бити“, (Отк.21,25) јер је храм Небеског Града, и вечна свјетлост његова, Господ Бог Сведржитељ и Јагње (види: Отк.21,22–23). „И народи ће ходити у свјетлости његовој, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега.“ (Отк.21,24)

Али, „ако тражите зло, наћи ћете зло.“ То доводи до закључка да се онај који упорно тражи зло у другима, не креће умом према Царству Божијем. Његова умна (и вербална) делатност може открити да њему оно уствари није циљ – јер тамо не улази ништа нечисто (види: Отк.21,27). „Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота“ (Отк.21,6) – говори Господ који услишава молбе и даје оно што се од Њега тражи (види: исто). Зато немојмо бити жедни зла и света таме. Последица непоколебивог тражења једино негативног око себе (и у другима) мора  дефинитивно бити духовно приближавање свету таме. То приближавање је, нажалост, у складу са будућим речима Цара: „Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мт.25,41) Ово не треба желети никоме.
ДРУЖЕЊЕ СА ОСТАЛИМА (ВИДИ: ЛЕСТВИЦА, ПОУКА 4)
Када човек из неког другачијег начина живота почне да се активније укључује у црквени живот, он обично жели да види све чистим. Ово је сасвим очекивано јер он тражи Царство Божије, а све што улази у ово Царство и јесте чисто (види: Отк.21,27). Привлачи га благодат, он осећа смирење и жели мир, јер Царство Божије јесте „праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим.14,17). Њему и бива по речима: „Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити.“ Овако обично бива код почетника у вери.
Овакви почетници воле да се друже са побожним људима и у томе нема ничег лошег. Али овде могу да почну проблеми, тј. искушења, јер има разних побожних људи са разним погледима на веру и побожност. Наиме, од многих побожних се, поред благих речи и душекорисних савета, може чути и нешто друго – изливи незадовољства, оговарање и осуђивање људи који то нису заслужили. Што бива још страшније, овакви празни разговори се често воде баш у парохијским домовима и манастирским гостопримницама, па им се тиме даје на значају. После оваквих ситуација побожан човек (не очекујући и не бивајући припремљен за нешто овако) много чему лошем и неистинитом почиње да верује. Многи који су ово прошли (међу којима је и аутор овог текста) се кају не само што су понекад веровали оговарањима и осуђивањима, него што су их уопште и трпели. Што су трпели зле разговоре за које је рекао Апостол: „Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје.“ (1.Кор. 15, 33).
„Зли разговори“ су спољашњи израз уобичајеног грозничавог тражења зла око себе и у другима. Где је зло око (види: Мт.20,15) ту ће бити и „зли разговори“ (1.Кор. 15, 33). Многи су пострадали управо зато што су се затекли у друштву оних који су их водили.
На њих, између осталог, упозорава поука Светог Јована Лествичника:
„Сви ми који желимо да стекнемо страх Божји, треба да се свим силама боримо како не бисмо у овој школи врлине постали рђави и зли људи, пуни лукавства и злобе, препредености и гнева. То се дешава, а није ни чудо: све док је човек прост, на пример лађар или земљорадник, непријатељи цара се толико и не спремају за борбу против њега; а када га виде да је узео царски стег и штит, бодеж, и мач, и лук, и да је навукао војничку униформу, тада и они зашкргућу на њега зубима, и свим средствима покушавају да га униште. Не дремајмо, стога! Видео сам безазлену и најбољу децу која су дошла у школу да се науче мудрости, да буду васпитана и уопште да виде неку корист од школе. А ничему се тамо нису научила осим лукавству и злу, захваљујући дружењу са осталима.“ (Лествица, поука 4)
И друге монашке поуке упозоравају на опасност дружења са „осталима“. Ава Исаија је рекао:
„Немој хтети да слушаш онога ко ти говори некорисне речи, како не би погубио своју душу. И немој се постидети његовог лица, већ га ожалости. Немој трпети оно што се говори, мислећи да га у срцу не прихваташ. Немој рећи нешто слично. Јер, ти ниси већи од првоствореног, кога је Бог својом руком створио, и коме није био од користи лош разговор. Бежи и немој желети да слушаш. И гледај да не пожелиш, можда, да чујеш шта је речено, иако одлазиш телесно. Уколико чујеш и најмању реч, демони је неће оставити (неупотребљеном), већ ће усмртити твоју душу. Бежећи, отиђи потпуно.“
ПОМИСЛИ СУ ПОНЕКАД ПРЕСУДНЕ
Монашко предање открива одређена схватања. Излажу се примери: У једном манастиру служашчи свештеник је кадио али није окадио предстојатеља. Када му је приговорено, рекао је да га није видео. Преиспитавши сам себе предстојатељ је признао да је у часу кађења мислима био ван манастира у једном манастирском метоху.
Други пример говори о искушеници на Егини која је, по благослову св. Нектарија, имала послушање да чува овце. Али, после неког времана открила је како су јој дошле следеће помисли: „Јеси ли дошла да будеш монахиња или чобаница?“ Светитељ јој је одговорио: Када кадим цркву, видим те како стојиш на своме месту“. Иако телесно није била присутна, она је, изговарајући молитве, истовремено била у цркви, док је горе-поменути, иако телесно присутан, умом био одсутан.
После наведених примера Старац Јосиф Ватопедски закључује: „Помисли су понекад пресудне.“
Ово нас опет наводи да поставимо питање – где ћемо завршити ако се нађемо да умом истрајавамо у тражењу зла, уместо у тражењу Царства Божијег када дође „Дан Господњи као лопов ноћу“ (2Пт.3,10), тј. када дође изненада. Усмерење ума ка злу је делатност супротна од оне коју саветује св. Апостол Павле који каже: „Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“ (Кол.3,1) и „Мислите о ономе што је гóре“ (Кол.3,2).
„А КОЈИ ПОХУЛИ НА ДУХА СВЕТОГА НЕМА ОПРОШТЕЊА ВАВЕК“ (МК.3,29)
Жеља да се свуда увиди зло неминовно ће родити жељу да се доведе у питање присуство благодати. Шта се крије иза нетрпељивости према очигледном сâмом присуству благодати. Није ли то оживљавање оветшале идеје старозаветних књижевника који су говорили за самога Христа: „У њему је дух нечисти.“ (Мк.3,30) На ову нетрпељивост Он је одговорио:
„Заиста вам кажем: Сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек, него је крив вечноме суду. Јер говораху: У њему је дух нечисти.“ (Мк.3,28–30)
Ко се не уразуми и постане свестан Божијег промишљања о свету и присуству благодати, ко упорно остане у самопржећем огњу аутосугестије, тај може похулити и на саму Цркву, одричући јој благодат. Ево где се открива корен нездраве потребе да се, по сопственом (зло)нахођењу, одриче присуство благодати православној Цркви, свештеницима и Епископима.
Као што су у древна времена постојали људи којима ни Бог није био по вољи, те су говорили да је у Христу нечисти дух (Мк.3,30), и чак су Њега називали Веелзевулом (Мт.10,25), тако ће и данас неко имати потребу да и у самој Цркви оспорава благодат. Две чињенице као огањ прже и муче оне који истрајавају у тражењу зла. То су – Божије милосрђе и – човеково благодарење.
Ум који ово пренебрегава постаје намћор у односу на Божји домострој и промисао. Реч намћор је настала од две персијске речи – хлеб и слеп (значи незахвалник, који не види и заборавља добро које му је учињено). Има ли већег слепила?
ГЛЕДАЊЕ ЛИЦА БОЖИЈЕГ (ВИДИ: ОТК.22,4) И ГЛЕДАЊЕ АНТИХРИСТА
Поменули смо да оптерећеност злом доводи човека до тога да зло тражи свуда око себе, а поготову да га подозрева у другима. Ако се са овим не престане, логична последица биће грозничаво „откривање“ антихристовог присуства и препознавање његовог присуства у свему што нас окружује. Препознавање знакова времена је одувек био обичај хришћана и ове знаке су препознавали многи свети људи. Између два светска рата (пре око осамдесет година) св. Силуан Атонски је рекао оном нараштају: „живимо последња времена“. Затворник из шестог века, ава Варсануфије Велики каже: „Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Из посланице Солуњанима види се да је св. Апостол Павле сматрао да ће се други Христов долазак десити још за време његовог живота. Зато је и рекао: „Ми који будемо живи о доласку Господњем...“ (1Сол.4,15)
Али, препознавање последњег времена код ових отаца нема параноичну форму. Код св. Силуана помисао на последње време изазива духовну смиреност. Он каже: „Судећи по Светом писму и по карактеру данашњега народа живимо последња времена. Зато сви треба да сачувамо унутарњи мир без којег нема спасења...“ Слично томе ава Варсануфије, због тога што је помисао на последње време једноме монаху донела страх, каже за њу да је „ништавна“ и да га „води ка таштини“ (писмо 36). Апостол Павле после најаве другог доласка Христовог открива разлог писања о томе. Он гласи: „Тако утешавајте једни друге овим речима.“ (1Сол.4,18) Православнима, последња времена доносе унутрашњи мир и утеху.
И сектанти су чекали Други долазак Христа, и то више пута. Иако нису погодили време, ипак су се бавили Христом и Њега желели да виде. Тужно би било да се православни параноично баве превасходно антихристом, њега стално држећи пред собом у свом оптерећеном уму. Али, свакоме бива дато према настројењу, по речима: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“ (Мт.7,7) Али, непоколебиво тражење зла свуда даће своје резултате, те ће се десити оно што је проречено: „А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“ (2. Тим. 3, 13). Ум који овако „напредује“ на крају се испуњава јêдом и незадовољством до незаситости.
Чини се да само мали број људи може издржати да живи живот у самомучењу непрекидног трагања за злом. Да би одржали себе у овој мрачној сугестији, они ће имати потребу да се окупљају у затворене заједнице у којима ће несметано, до миле воље, „проналазити“ зло у другима, оптуживати друге и много што шта доводити у питање. Опредељени на такво самозлостављање пронаћиће себе у заједници у којој „здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2. Тим. 4, 3–4). У таквим затвореним духовним заједницама неће бити опасности од свежине другачијег мишљења и од туђе радости и ведрине него ће сви неометано шкргутати зубима док буду горели у сопственом огњу аутосугестије. Несигурност у сопствене ставове потребује сектантску затвореност. Само у позоришту такве затворености унутрашњи набој (тј. прелест) моћи ће привремено да се оваплоти, и то само пред острашћеном и збуњеном публиком која ће видети (доживљавати, тј. умишљати) оно што жели да види. Управо овде наилазимо на крај нити коју следимо од почетка. Упорним (ауто)сугестивним истицањем „разлога“ за незадовољство овакве заједнице ће неминовно напредовати до стања у коме ће артикулисати сопствени „шкргут зуба“ (упореди са: Мт.8,12; 13,42–50; 22,3; 24,51; 25,5; Лк.13,6) у глас квазиправославног анархистичког синдикализма. Почевши са осуђивањем и одрицањем благодарења, нездраво ревновање завршава у гневу и агресивности.
Али, не варајмо се као они, знајући да „зли разговори кваре добре обичаје.“ (1.Кор. 15, 33).
ЗАШТО БЛАГОДАРИТИ? (СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ)
„Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност?“ – пита св. Владика Николај, а затим одговара: „Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. (...) Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божијем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. ...Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу... везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој.“ (Омилија на Јеванђеље о исцељењу десет губавих)
Правилно разумевајући знаке времена долазимо до открића да постоји  једна општељудска потреба. О њој говори и Старац Силуан када каже: „Сви желе да имају мир, али не знају како да га стекну“. Мира неће бити ако се оптеретимо тражењем зла, и усиљеним препознавањем присуства нечисте силе свуда око нас. Ако нисмо способни да препознамо благодат око себе, тиме дакле, сведочимо да нам је она страна. Тежња ка Царству Божијем доноси мир, јер у њему „више неће бити никаквога проклетства“ (Отк.22,3) јер ће тамо „слуге његове“ гледати „лице Његово” (Отк.22,3–4), лице Божије.
Надајући се да „ћемо свагда с Господом бити“ (1Сол.4,17) увиђамо да „Дух и Невеста говоре: Дођи!” (Отк 22,17). Невеста је Црква а Дух, Који у њој обитава вапије у нашим срцима: Авва, Оче!, призивајући Долазак Јединородног Сина Божијег.
„Да, доћи ћу скоро.
Амин, да, дођи, Господе Исусе!“ (Отк 22.20–21).
Крај