Posledica traženja zla

Ako tražite dobro, naći ćete dobro – ako tražite zlo, naći ćete zlo Postoji ozbiljan problem za čoveka koji umom istrajava u traženju zla u drugima. Problem je eshatološki. U Carstvu Božijem nema toga za čim traga, jer je rečeno da „neće ući u njega ništa nečisto.“ (Otk.21,27) Tamo nema nikakvoga zla, jer će Bog stanovati sa svetima, „i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima“ (Otk.21,3). Smrti tamo „neće biti više, ni žalosti ni jauka, ni bola“ (Otk.21,4). Takođe, „noći onde neće biti“, (Otk.21,25) jer je hram Nebeskog Grada, i večna svjetlost njegova, Gospod Bog Svedržitelj i Jagnje (vidi: Otk.21,22–23). „I narodi će hoditi u svjetlosti njegovoj, i carevi zemaljski donijeće slavu i čast svoju u njega.“ (Otk.21,24)

Ali, „ako tražite zlo, naći ćete zlo.“ To dovodi do zaključka da se onaj koji uporno traži zlo u drugima, ne kreće umom prema Carstvu Božijem. Njegova umna (i verbalna) delatnost može otkriti da njemu ono ustvari nije cilj – jer tamo ne ulazi ništa nečisto (vidi: Otk.21,27). „Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života“ (Otk.21,6) – govori Gospod koji uslišava molbe i daje ono što se od Njega traži (vidi: isto). Zato nemojmo biti žedni zla i sveta tame. Posledica nepokolebivog traženja jedino negativnog oko sebe (i u drugima) mora  definitivno biti duhovno približavanje svetu tame. To približavanje je, nažalost, u skladu sa budućim rečima Cara: „Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim.“ (Mt.25,41) Ovo ne treba želeti nikome.
DRUŽENjE SA OSTALIMA (VIDI: LESTVICA, POUKA 4)
Kada čovek iz nekog drugačijeg načina života počne da se aktivnije uključuje u crkveni život, on obično želi da vidi sve čistim. Ovo je sasvim očekivano jer on traži Carstvo Božije, a sve što ulazi u ovo Carstvo i jeste čisto (vidi: Otk.21,27). Privlači ga blagodat, on oseća smirenje i želi mir, jer Carstvo Božije jeste „pravednost i mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim.14,17). Njemu i biva po rečima: „Ako tražite dobro, blagosloveni ste i naći ćete dobro i ono će vam se vratiti.“ Ovako obično biva kod početnika u veri.
Ovakvi početnici vole da se druže sa pobožnim ljudima i u tome nema ničeg lošeg. Ali ovde mogu da počnu problemi, tj. iskušenja, jer ima raznih pobožnih ljudi sa raznim pogledima na veru i pobožnost. Naime, od mnogih pobožnih se, pored blagih reči i dušekorisnih saveta, može čuti i nešto drugo – izlivi nezadovoljstva, ogovaranje i osuđivanje ljudi koji to nisu zaslužili. Što biva još strašnije, ovakvi prazni razgovori se često vode baš u parohijskim domovima i manastirskim gostoprimnicama, pa im se time daje na značaju. Posle ovakvih situacija pobožan čovek (ne očekujući i ne bivajući pripremljen za nešto ovako) mnogo čemu lošem i neistinitom počinje da veruje. Mnogi koji su ovo prošli (među kojima je i autor ovog teksta) se kaju ne samo što su ponekad verovali ogovaranjima i osuđivanjima, nego što su ih uopšte i trpeli. Što su trpeli zle razgovore za koje je rekao Apostol: „Ne varajte se: Zli razgovori kvare dobre običaje.“ (1.Kor. 15, 33).

„Zli razgovori“ su spoljašnji izraz uobičajenog grozničavog traženja zla oko sebe i u drugima. Gde je zlo oko (vidi: Mt.20,15) tu će biti i „zli razgovori“ (1.Kor. 15, 33). Mnogi su postradali upravo zato što su se zatekli u društvu onih koji su ih vodili.
Na njih, između ostalog, upozorava pouka Svetog Jovana Lestvičnika:
„Svi mi koji želimo da steknemo strah Božji, treba da se svim silama borimo kako ne bismo u ovoj školi vrline postali rđavi i zli ljudi, puni lukavstva i zlobe, prepredenosti i gneva. To se dešava, a nije ni čudo: sve dok je čovek prost, na primer lađar ili zemljoradnik, neprijatelji cara se toliko i ne spremaju za borbu protiv njega; a kada ga vide da je uzeo carski steg i štit, bodež, i mač, i luk, i da je navukao vojničku uniformu, tada i oni zaškrguću na njega zubima, i svim sredstvima pokušavaju da ga unište. Ne dremajmo, stoga! Video sam bezazlenu i najbolju decu koja su došla u školu da se nauče mudrosti, da budu vaspitana i uopšte da vide neku korist od škole. A ničemu se tamo nisu naučila osim lukavstvu i zlu, zahvaljujući druženju sa ostalima.“ (Lestvica, pouka 4)
I druge monaške pouke upozoravaju na opasnost druženja sa „ostalima“. Ava Isaija je rekao:
„Nemoj hteti da slušaš onoga ko ti govori nekorisne reči, kako ne bi pogubio svoju dušu. I nemoj se postideti njegovog lica, već ga ožalosti. Nemoj trpeti ono što se govori, misleći da ga u srcu ne prihvataš. Nemoj reći nešto slično. Jer, ti nisi veći od prvostvorenog, koga je Bog svojom rukom stvorio, i kome nije bio od koristi loš razgovor. Beži i nemoj želeti da slušaš. I gledaj da ne poželiš, možda, da čuješ šta je rečeno, iako odlaziš telesno. Ukoliko čuješ i najmanju reč, demoni je neće ostaviti (neupotrebljenom), već će usmrtiti tvoju dušu. Bežeći, otiđi potpuno.“
POMISLI SU PONEKAD PRESUDNE
Monaško predanje otkriva određena shvatanja. Izlažu se primeri: U jednom manastiru služašči sveštenik je kadio ali nije okadio predstojatelja. Kada mu je prigovoreno, rekao je da ga nije video. Preispitavši sam sebe predstojatelj je priznao da je u času kađenja mislima bio van manastira u jednom manastirskom metohu.
Drugi primer govori o iskušenici na Egini koja je, po blagoslovu sv. Nektarija, imala poslušanje da čuva ovce. Ali, posle nekog vremana otkrila je kako su joj došle sledeće pomisli: „Jesi li došla da budeš monahinja ili čobanica?“ Svetitelj joj je odgovorio: Kada kadim crkvu, vidim te kako stojiš na svome mestu“. Iako telesno nije bila prisutna, ona je, izgovarajući molitve, istovremeno bila u crkvi, dok je gore-pomenuti, iako telesno prisutan, umom bio odsutan.
Posle navedenih primera Starac Josif Vatopedski zaključuje: „Pomisli su ponekad presudne.“
Ovo nas opet navodi da postavimo pitanje – gde ćemo završiti ako se nađemo da umom istrajavamo u traženju zla, umesto u traženju Carstva Božijeg kada dođe „Dan Gospodnji kao lopov noću“ (2Pt.3,10), tj. kada dođe iznenada. Usmerenje uma ka zlu je delatnost suprotna od one koju savetuje sv. Apostol Pavle koji kaže: „Tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga“ (Kol.3,1) i „Mislite o onome što je góre“ (Kol.3,2).
„A KOJI POHULI NA DUHA SVETOGA NEMA OPROŠTENjA VAVEK“ (MK.3,29)
Želja da se svuda uvidi zlo neminovno će roditi želju da se dovede u pitanje prisustvo blagodati. Šta se krije iza netrpeljivosti prema očiglednom sâmom prisustvu blagodati. Nije li to oživljavanje ovetšale ideje starozavetnih književnika koji su govorili za samoga Hrista: „U njemu je duh nečisti.“ (Mk.3,30) Na ovu netrpeljivost On je odgovorio:
„Zaista vam kažem: Svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga, ma koliko hulili; A koji pohuli na Duha Svetoga nema oproštenja vavek, nego je kriv večnome sudu. Jer govorahu: U njemu je duh nečisti.“ (Mk.3,28–30)

Ko se ne urazumi i postane svestan Božijeg promišljanja o svetu i prisustvu blagodati, ko uporno ostane u samopržećem ognju autosugestije, taj može pohuliti i na samu Crkvu, odričući joj blagodat. Evo gde se otkriva koren nezdrave potrebe da se, po sopstvenom (zlo)nahođenju, odriče prisustvo blagodati pravoslavnoj Crkvi, sveštenicima i Episkopima.
Kao što su u drevna vremena postojali ljudi kojima ni Bog nije bio po volji, te su govorili da je u Hristu nečisti duh (Mk.3,30), i čak su Njega nazivali Veelzevulom (Mt.10,25), tako će i danas neko imati potrebu da i u samoj Crkvi osporava blagodat. Dve činjenice kao oganj prže i muče one koji istrajavaju u traženju zla. To su – Božije milosrđe i – čovekovo blagodarenje.
Um koji ovo prenebregava postaje namćor u odnosu na Božji domostroj i promisao. Reč namćor je nastala od dve persijske reči – hleb i slep (znači nezahvalnik, koji ne vidi i zaboravlja dobro koje mu je učinjeno). Ima li većeg slepila?
GLEDANjE LICA BOŽIJEG (VIDI: OTK.22,4) I GLEDANjE ANTIHRISTA
Pomenuli smo da opterećenost zlom dovodi čoveka do toga da zlo traži svuda oko sebe, a pogotovu da ga podozreva u drugima. Ako se sa ovim ne prestane, logična posledica biće grozničavo „otkrivanje“ antihristovog prisustva i prepoznavanje njegovog prisustva u svemu što nas okružuje. Prepoznavanje znakova vremena je oduvek bio običaj hrišćana i ove znake su prepoznavali mnogi sveti ljudi. Između dva svetska rata (pre oko osamdeset godina) sv. Siluan Atonski je rekao onom naraštaju: „živimo poslednja vremena“. Zatvornik iz šestog veka, ava Varsanufije Veliki kaže: „Ko ne zna da mi živimo u poslednje vreme?“ Iz poslanice Solunjanima vidi se da je sv. Apostol Pavle smatrao da će se drugi Hristov dolazak desiti još za vreme njegovog života. Zato je i rekao: „Mi koji budemo živi o dolasku Gospodnjem...“ (1Sol.4,15)
Ali, prepoznavanje poslednjeg vremena kod ovih otaca nema paranoičnu formu. Kod sv. Siluana pomisao na poslednje vreme izaziva duhovnu smirenost. On kaže: „Sudeći po Svetom pismu i po karakteru današnjega naroda živimo poslednja vremena. Zato svi treba da sačuvamo unutarnji mir bez kojeg nema spasenja...“ Slično tome ava Varsanufije, zbog toga što je pomisao na poslednje vreme jednome monahu donela strah, kaže za nju da je „ništavna“ i da ga „vodi ka taštini“ (pismo 36). Apostol Pavle posle najave drugog dolaska Hristovog otkriva razlog pisanja o tome. On glasi: „Tako utešavajte jedni druge ovim rečima.“ (1Sol.4,18) Pravoslavnima, poslednja vremena donose unutrašnji mir i utehu.
I sektanti su čekali Drugi dolazak Hrista, i to više puta. Iako nisu pogodili vreme, ipak su se bavili Hristom i Njega želeli da vide. Tužno bi bilo da se pravoslavni paranoično bave prevashodno antihristom, njega stalno držeći pred sobom u svom opterećenom umu. Ali, svakome biva dato prema nastrojenju, po rečima: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.“ (Mt.7,7) Ali, nepokolebivo traženje zla svuda daće svoje rezultate, te će se desiti ono što je prorečeno: „A zli ljudi i opsenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se“ (2. Tim. 3, 13). Um koji ovako „napreduje“ na kraju se ispunjava jêdom i nezadovoljstvom do nezasitosti.

Čini se da samo mali broj ljudi može izdržati da živi život u samomučenju neprekidnog traganja za zlom. Da bi održali sebe u ovoj mračnoj sugestiji, oni će imati potrebu da se okupljaju u zatvorene zajednice u kojima će nesmetano, do mile volje, „pronalaziti“ zlo u drugima, optuživati druge i mnogo što šta dovoditi u pitanje. Opredeljeni na takvo samozlostavljanje pronaćiće sebe u zajednici u kojoj „zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama“ (2. Tim. 4, 3–4). U takvim zatvorenim duhovnim zajednicama neće biti opasnosti od svežine drugačijeg mišljenja i od tuđe radosti i vedrine nego će svi neometano škrgutati zubima dok budu goreli u sopstvenom ognju autosugestije. Nesigurnost u sopstvene stavove potrebuje sektantsku zatvorenost. Samo u pozorištu takve zatvorenosti unutrašnji naboj (tj. prelest) moći će privremeno da se ovaploti, i to samo pred ostrašćenom i zbunjenom publikom koja će videti (doživljavati, tj. umišljati) ono što želi da vidi. Upravo ovde nailazimo na kraj niti koju sledimo od početka. Upornim (auto)sugestivnim isticanjem „razloga“ za nezadovoljstvo ovakve zajednice će neminovno napredovati do stanja u kome će artikulisati sopstveni „škrgut zuba“ (uporedi sa: Mt.8,12; 13,42–50; 22,3; 24,51; 25,5; Lk.13,6) u glas kvazipravoslavnog anarhističkog sindikalizma. Počevši sa osuđivanjem i odricanjem blagodarenja, nezdravo revnovanje završava u gnevu i agresivnosti.
Ali, ne varajmo se kao oni, znajući da „zli razgovori kvare dobre običaje.“ (1.Kor. 15, 33).
ZAŠTO BLAGODARITI? (SV. VLADIKA NIKOLAJ)
„Zašto, dakle, Bog traži od ljudi blagodarnost? I zašto Mu ljudi odaju blagodarnost?“ – pita sv. Vladika Nikolaj, a zatim odgovara: „Iz beskrajne ljubavi svoje prema ljudima Bog traži da Mu ljudi odaju blagodarnost. (...) Niti će blagodarnost ljudska dodati nešto miru i zadovoljstvu Božijem, ali će ona dodati mnogo miru i zadovoljstvu čovečjem. Niti će blagodarnost prema Bogu ma koliko izmeniti stanje i biće Božje, ali će ona izmeniti stanje i biće blagodarna čoveka. ...On ipak zahteva od nas blagodarnost, koja u stvari nije ništa drugo do jedan oblik molitve, molitve zahvalne. Jer blagodarnost prema Bogu... vezuje nas za živog i besmrtnog Boga, za koga ako se ne vežemo u ovome životu nikada u večnosti nećemo biti u blizini Njegovoj.“ (Omilija na Jevanđelje o isceljenju deset gubavih)
Pravilno razumevajući znake vremena dolazimo do otkrića da postoji  jedna opšteljudska potreba. O njoj govori i Starac Siluan kada kaže: „Svi žele da imaju mir, ali ne znaju kako da ga steknu“. Mira neće biti ako se opteretimo traženjem zla, i usiljenim prepoznavanjem prisustva nečiste sile svuda oko nas. Ako nismo sposobni da prepoznamo blagodat oko sebe, time dakle, svedočimo da nam je ona strana. Težnja ka Carstvu Božijem donosi mir, jer u njemu „više neće biti nikakvoga prokletstva“ (Otk.22,3) jer će tamo „sluge njegove“ gledati „lice Njegovo” (Otk.22,3–4), lice Božije.
Nadajući se da „ćemo svagda s Gospodom biti“ (1Sol.4,17) uviđamo da „Duh i Nevesta govore: Dođi!” (Otk 22,17). Nevesta je Crkva a Duh, Koji u njoj obitava vapije u našim srcima: Avva, Oče!, prizivajući Dolazak Jedinorodnog Sina Božijeg.
„Da, doći ću skoro.
Amin, da, dođi, Gospode Isuse!“ (Otk 22.20–21).
Kraj