Разговарамо са проф. др Тиодором Росићем, доктором књижевних наука, професором Методике српског језика и књижевности, професором Методике развоја говора на Педагошком факултету у Јагодини, уметничким директором „Рашких духовних свечаности”, главним и одговорним уредником часописа „Узданица” и аутором монографија, бројних научних, књижевно-критичких и есејистичких радова, књига песама, приповедака, романа, драма као и бројних књига за децу.
Такође су значајне антологије из разних књижевних области које је приредио проф. др Тиодор Росић: Савремена поезија југословенских народа и народности (антологија, 1984), Поетика савремене српске поезије (зборник, 1998), Најлепше приче за сваки дан/365 прича из целог света ( антологија, 2002) итд. 
Добитник сте бројних награда и признања: „Милош Црњански”, „Невен”, „Ристо Ратковић”, „Доситејево перо”, „Златног беочуга”, а недавно сте примили сте награду „Капетан Миша Анастасијевић”, реците нам колико Вам значи награда „Капетан Миша Анастасијевић”, Вама, уметничком директору „Рашких духовних свечаности”?
– Рашке духовне свечаности, једна од наших најзначајнијих манифестација културе. На њој се свакога јула и августа, већ осамнаест година, у Рашки окупљају најзначајнији домаћи и страни сликари, писци, музичари. Покровитељ те манифестације је СО Рашка, а организатори Центар културе „Градац” из Рашке и Туристичка организација из Рашке.
Рашке духовне свечаности одвијају се у два дела. У оквиру првог дела, од 22-30 јула, ради међународна ликовна колонија Академија „Јелена Анжујска”. Њен председник је Милорад Бата Михаиловић, један од наших највећих живих сликара. У другом делу – уз врхунски књижевни, позоришни, ликовни и научни програм – додељује се високо признање „Стефан Првовенчани”. Награда „Капетан Миша Анастасијевић” је годишња награда која се додељује најуспешнијим компанијама у Србији. Ова награда се додељује у Новом Саду током манифестације „Пут ка врху”, чији је циљ да подстиче и афирмише предузетништво и стваралаштво у Србији. Награда носи име Капетан-Мише Анастасијевића, великог предузетника и задужбинара. Састоји се из повеље и статуете „Капетан Миша Анастасијевић”, рад академског вајара Љубише Манчића.
Њу реализују агенција за тржишне комуникације „Медија Инвент”, Привредна комора Војводине, Радио-телевизија Војводине и Факултет техничких наука Нови Сад. Награђено је залагање за полицентричност српске културе, борба против кича, гламура, ослањање на истинске вредности националне духовне вертикале.
„Рашке духовне свечаности” из године у годину прерастају у велику манифестацију малене Рашке, јер окупљају велики број уметника и јавних личности Србије и из иностранства. Шта је покретач овог молитвеног сабрања и окупљања?
– Мала Рашка, град великог имена, сваког јула и августа постаје духовна престоница Србије. „Рашке духовне свечаности”, врхунским уметничким програмима, светковина су културе, памћења, националног достојанства. Програми су оджавају у Долини српске историје, у Долини Векова. Ту је манастир до манастира, град до града, завештање до завештања. Ту је рођен Свети Сава. Ту су живели и земљом ишли Свети Сава и његов отац, преподобни Симеон – Стефан Немања, родоначелних златоносне династије Немањића. Ту уметници, и из земље и из иностранства, имају посебно надахнуће. Векови обавезују.
Саставни део поменутих духовних свечаности од 2002. године јесте и Међународна ликовна колонија „Академија Јелена Анжујска”, која окупља уметнике из Србије и читавог света. Каква су Ваша очекивања за ову годину, има ли потврђених долазака из иностранства?
– „Учење о свемиру”, тема овогодишње ликовне колоније Академије „Јелена Анжујска”, је ликовно-космогонијска. Предмет ликовне инспирације може да почне од архаичних, преко савремених митова о стварању света, ликовне теогоније, до ововремене космопоетике. Космичко је важан сегмент у фреско-представама, и може да буде делотворан подстицај у стварању вредних ликовних дела. Колонија је усмерена на размену стваралачких искустава на тематско-мотивском и обликовно-стилском нивоу. То води ка успостављању продуктивних међународних стваралачких веза. Њени учесници су Karla Storch, Aleјandro Voordiun (Мексико), Наташа Купова, Дејвид Худојнићи (Бугарска), Бранко Миљуш (Србија), један румунски сликар, Весна Милуновић (Србија), Остоја Балкански (Србија), Даница Баста (Србија), Божидар Дамјановски (Србија). Долазак мексичких сликара омогућио је Урош Ушћебрка, изузетни српски вајар који живи и ради у Мексику. Почетак колоније (23. јул 2010) биће обележен отварањем изложбе радова вајара Љубише Манчића.
Престижна награда која се додељује од 2000. године, поводом ове манифестације, јесте „Стефан Првовенчани”, која се, у облику повеље и медаље, додељује изузетним ствараоцима у области уметности и науке, који су својом делатношћу афирмисали српску културу и створили дело од националног значаја. Реците нам имена досадашњих добитника.
– Досадашњи добитници ове угледне награде су: композитор Светислав Божић, сликар Милорад-Бата Михаиловић, филозоф Михаило Ђурић, песник Миодраг Павловић, редитељ Емир Кустурица, сликар Сава Ракочевић, песник Слободан Ракитић, књижевници Данко Поповић и Драгослав Михаиловић, музички уметник Бора Дугић. Веће признања „Стефан Првовенчани” доделиће и ове године ово високо признање. Та додела наићи ће на одобравање, уверен сам, и код читалаца Православља, и у најширој културној јавности. Често не видимо најбоље међу нама. То ове године неће бити случај.
Аутор сте текста химне „Рашких духовних свечаности”, под називом „Рашки уранак”, за коју је музику компоновао Светислав Божић. Шта је утицало на Вас да напишете текст химне?
– Музиком Светислав Божић призива сећање векова. Сабира покидано. Са своје страње настојао сам да кроз евокацију прошлости, националне снаге и моћи, охрабрим неверне, осиромашене, утучене и понижене. Били смо некада и уважавани и достојни националног имена, зашто то не бисмо постали опет! Имам веру у народне моћи, у обнову државе. Црквено јединство залог је те обнове.
Која је Ваша порука читаоцима Православља на питање како сачувати себе и свој систем вредности од кича и гламура?
– Држава је кућа народа. Отаџбина српског народа нестала је у последњим деценијама двадесетог века, под налетом окупационог глобалистичког једноумног тоталитаризма. Српски народ је прогнан и из језика и са својих вековних територија – од Косова, до Книна. Дужност врлине је то сагледала. Наложила ми је да се, кроз критичко разматрање вечних вредности прошлости, супротставим манипулацијама позитивизма, рационализма и агностицизма, да укажем на замке љубичастог револуционизма и парламентаризма. Најважније је сачувати себе у себи. Предачка вера, учење Аве Јустина, Светог Николаја, категорички је императив данашњих и будућих времена. Морамо се суочити са глобалистичко-позитивистичким, рационалистичким и агностистичким странпутицама на које је нас упућују неверни. Вера и култура су нас чували, вера и култура ће нас и сачувати. |
