Шта је то у нама несвесно?

Човек данас наизглед влада светом око себе, па ипак остаје заустављен и често немоћан пред тајнама сопствене душе. Трагајући за љубављу и заједницом, он може чинити и лоше ствари, трагајући за добрим, несвесно може бирати пут зла. О томе да ли сви наши поступци потичу, заправо, из нашег несвесног и шта је све у њему скривено, разговарамо са неуропсихијатром и психотерапеутом др Владетом Јеротићем, једним од утемељивача Православног пастирско-саветодавног центра.

У каквом су односу наше несвесно, подсвесно и свесно?
– О несвесном су говорили: Платон, Лајбниц, Едуард Хартман, Фројд и Јунг. Едуард Хартман је писао о несвесном као надсвесном. Подсвесно је оно што је близу свести, оно што из несвесног продире према свести. Не можемо да се сетимо неког имена, на пример, па се мучимо са тим именом, и доћи ће нам, не мора тада, већ после неког времена. Несвесна област је веома пространа област. Поређења Фројдова су исправна: несвесно – велики круг, свесно – мали круг; свесно – ледена санта на океану која се види, несвесно – онај део који се не види, а тај део који се не види на леденој санти увек је већи од дела који се види. Доказ за постојање несвесног су снови.
Свети Оци говоре да на снове не треба обраћати пажњу, док су у психотерапији они важно сазнајно поље о човеку.
Када су Свети Оци говорили да не треба обраћати пажњу на снове – такав је био св. Јован Лествичник, св. Марко Подвижник и св. Исак Сирин – говорили су то у односу на монаштво. Кад није у питању монаштво, треба обраћати пажњу на снове. То нам каже и Владика Николај Велимировић: „Нека вам и снови буду учитељи. Научићете о себи више него на јави”. Владика Николај је, наравно, читао и Фројда, Адлера и Јунга, али је обраћао пажњу и на себе, био је интроспективан. Од Сумераца до Јунга, све цивилизације су биле живо заинтересоване за снове, зашто не би и Хришћанство било заинтересовано? Наравно да је било примера и у Старом завету и у Новом – Јосиф. Никако то одбацивати! Наравно, са сновима не треба ни претеривати. „Некa ти и снови буду учитељи”, каже Владика. Треба обратити пажњу на снове. Снови долазе из несвесног. Људи не воле своје несвесно, зато га и одбацују, јер се у њему налази оно што хришћани зову: ђаво. Има демона, наравно, али не треба претеривати с тим. Наша је слободна воља, то нам је Бог дао. То је, наравно, најтежи проблем од свих. У несвесном се налази аморално, алогично и асоцијално.
Откуд те негативне црте у нашем несвесном?
Зато што смо почели са збрком, падом у грех. Човек је пало биће. Многе ствари не знамо о себи. Али, није у несвесном само аморално, алогично и асоцијално, него је и стваралачко и религиозно. Треба откривати религиозно. Homo religiosus и homo creator, Берђајев је о томе јако лепо писао, у књигама „Философија стваралаштва” и „Смисао стваралаштва”. Сваки човек, свако дете здраво рођено, носи у себи неки талент. Дете није неисписана табла, него је бескрајно сложено. Генетиком сложено, пренаталним добом сложено, фетус све памти. Дете понавља за девет месеци у утроби мајчиној целу еволуцију. Онтогенеза је скраћена филогенеза.
Како објашњавате речи Старца Порфирија Светогорца: „Душевни болесник је само непокајани грешник”?
Владика Иринеј бачки је једном рекао: „Духовно здрав човек не може бити душевно болестан, а душевно здрав човек може бити духовно болестан”. Духовно здрав човек не може бити душевно болестан – то је јасно. А, душевно здрав човек може бити духовно болестан – јер није дошао до духа, него развија само душу. То је трочлана подела, код апостола Павла у Посланици Солуњанима, већ стоји: тело – душа – дух. Кад нисмо с Богом, онда смо са идолима.
Да ли се Христове речи са Крста: „Опрости им, Оче, јер не знају шта чине” односе и на то несвесно у нама?
Апсолутно! Држао сам предавање о томе да ли су наши невољни поступци греси. У хришћанској молитви, 2000 година, налази се реч „несвесно”: ослободи ме, Господе, вољног и невољног греха. Шта је то невољно? То није ђаволово. То је несвесно. То је управо оно што не знамо јер нећемо да знамо. Приближавање Богу иде постепено. После смрти настављамо усавршавање тамо докле смо стали. То каже св. Григорије из Нисе, св. Јован Лествичник, св. Дионисије Ареопагит, Гете, Достојевски, Исидора Секулић. Они сви кажу да се усавршавамо. Али, овде морамо почети. Питао сам и Патријарха Павла то исто, апсолутно је потврдио да се даље усавршавамо. Дакле, та борба несвесног, свесног, надсвесног у нама је стално присутна. Несвесно треба лагано откривати. Како? Интроспекцијом, упознавањем себе.
Св. Исак Сирин учи: „Ко је упознао себе већи је од оног ко се удостојио видети анђеле”. Може ли човек заиста да упозна себе?
Човек не познаје себе. Другом речју, човек треба да упознаје себе и да целог живота ради на себи. Никад до краја не можемо упознати себе. Молитва је исто тако нека врста упознавања себе. Молиш се, па – јеси ли испунио то што тражи од тебе Исус? Нисам испунио. А што ниси испунио? Зато што носим у себи генетику, носим у себи много шта рђаво, свеједно ког порекла. Човек не познаје, или слабо познаје себе, јер није довољно интроспективан, нема довољно откривеног у себи религиозног бића, које би га навело да испитује себе. Религија је и са те стране јако значајна за човека, јер је religare – тражење поново изгубљене везе са Богом. Бог је у нама. Тражи Га у себи молитвом, испитивањем себе, чишћењем себе, подвигом. Сви су људи подвижници, само што једни иду у религиозни подвиг, други на неки други начин. Сви су аскете! Аскетизам је вежба, а сви нешто вежбају. То владика Порфирије јако лепо уме да каже: сви су аскете јер нешто вежбају, али не само тело, већ и душу и дух. За хришћанина, савест је урођени глас Бога у нама, који је у клици. Да ли ћемо развити то, као и све остало, или нећемо?
Може ли се оно што се у дете угради током прве три године живота (тзв. „скрипт”) мењати касније, преображавати, нарочито ако је дете понело лоша искуства?
Само уз помоћ јаке вере. Тај „скрипт” постоји, говорили смо већ о генетици. Има наследних душевних болести. „Оци једоше кисело грожђе, деци трну зуби”. Ако носиш у скрипту рђаву генетику, рђаво пренатално доба и првих три до пет година живота – то је онај чувени „Упијајући ум” Марије Монтесори, дивна књига, дубоко религиозна. Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет година, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше. Генетика, пренатално доба и прве три године живота! То је скрипт, ту се утискује све. Али, може да се мења и најгора генетика, и лоше пренатално доба. Божја милост, наравно, добра генетика, и дете се развија, ипак. Наравно, треба да се развија поред оца и мајке, а не само поред мајке или само поред оца, то је оно што не ваља. Али, све може да се исправи! Знамо за кајање, покајање и раскајање. Човек може да се каје целог живота за нешто што је учинио, било зато што то поново чини, или је толико тешко то што је учинио да не верује да то Бог може опростити. Човек не опрашта самом себи, човек је јако суров са самим собом. Бог опрашта свима за све. Покајање је метаноја, Дух Свети сишао је на човека. То не иде из несвесног, већ из надсвесног. Да ли су наши невољни поступци – греси? Фројд-атеиста каже: ми одговарамо и за наше снове. Ако их препознамо. Неће да препозна онај ко се не сећа својих снова. Највише сам муке имао с пацијентима који кажу: „ја не сањам ништа”. То су толико уплашени људи! Они не желе да сазнају ништа о себи. Научници су доказали да нема човека који не сања.
Да ли су други бракови успешнији од првих, и шта наводи људе на погрешан избор супружника у првом браку?
Опет несвесно. Други брак успешнији од првог, трећи успешнији од другог – ретко. Напротив, други гори од првог, трећи гори од другог – много чешће. Јер, бирају људи истог партнера или партнерку. А кад је други успешнији од првог, научио је нешто он или она, па не бирају истог партнера као пре. Отац – мајка. Отац, на пример, алкохоличар, малтретира и жену и ћерку. Ћерка се уда за алкохоличара. Отац има неке рђаве карактерне особине, не мора бити алкохоличар, може нешто друго, малтретира – ћерка се уда за таквог. Не мора бити тако, наравно, ако освешћујемо себе. То је тај прелаз од несвесног према свесном, и од свесног према надсвесном. Постоји стална динамичка борба у нама, непрекидна, код свих људи, између рђавог несвесног, свесног и надсвесног – то је религија и то је божанска светлост.
Може ли освешћење да иде без обожења?
Може – то је индивидуација. Зато сам и писао књигу „Индивидуација и/или обожење”. Има пуно људи који се нису обожили, умерено су религиозни или нису религиозни. Ја не верујем да има атеиста. Homo religiosus – најстарији је архетип у нама. Откривај га у току живота! Ето динамике, ето индивидуације! Индивидуација не мора да се заврши обожењем, што не значи да треба да се заврши атеизмом, него агностицизмом.
Како да освешћујемо адекватно постављање граница у односима са људима? Где је граница мазохизма, који рађа кривицу и бес, и хришћанског трпљења, које је плод љубави?
То је питање трпељивости, докле треба да трпимо. Када трпљење прелази у мазохизам? Нема границе. Код сваког је друкчија граница. Постоји граница бола, која је, изгледа, урођена. Толеранција на физички бол. Неко и најмање физичке болове стварно пропати и боли га. Други, невероватно колико физички бол може да поднесе. Значи, урођена толеранција на физиолошки бол. Тако постоји и урођена толеранција на агресију, сопствену и туђу. Докле могу или треба да трпим? Хришћанство нас учи да будемо више трпељиви него што нам даје урођена граница трпељивости. Апостоли питају Христа: да ли да опраштам до седам пута? Ту је одговор. Зависи од нашег релативно доброг детињства, у коме нас нису претерано кажњавали. Ако су били строги родитељи, онда ћемо развити у себи кривицу и мазохизам. Тада ћемо неуротично, мазохистички трпети, било нечију агресију на радном месту, било у породици. Увек је индивидуално докле треба трпети са мазохизмом. Господ каже: седам пута седамдесет. Морамо ту границу у себи осетити, докле треба попуштати. Све се преноси из куће. Ако је било размажено дете, оно ће одмах реаговати на увреду, јер су му родитељи све опраштали. Несвесно постоји, у њему је и добро и зло. Из несвесног стално иду импулси јер је оно (несвесно) јако и старо, а они (импулси) иду према свести. А од свести треба да се вољно крећемо према надсвести.