www.pravoslavlje.rs


Razgovori sa akademikom dr Vladetom Jerotićem

Šta je to u nama nesvesno?

Ivana Radovanović

Čovek danas naizgled vlada svetom oko sebe, pa ipak ostaje zaustavljen i često nemoćan pred tajnama sopstvene duše. Tragajući za ljubavlju i zajednicom, on može činiti i loše stvari, tragajući za dobrim, nesvesno može birati put zla. O tome da li svi naši postupci potiču, zapravo, iz našeg nesvesnog i šta je sve u njemu skriveno, razgovaramo sa neuropsihijatrom i psihoterapeutom dr Vladetom Jerotićem, jednim od utemeljivača Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra.

U kakvom su odnosu naše nesvesno, podsvesno i svesno?
– O nesvesnom su govorili: Platon, Lajbnic, Eduard Hartman, Frojd i Jung. Eduard Hartman je pisao o nesvesnom kao nadsvesnom. Podsvesno je ono što je blizu svesti, ono što iz nesvesnog prodire prema svesti. Ne možemo da se setimo nekog imena, na primer, pa se mučimo sa tim imenom, i doći će nam, ne mora tada, već posle nekog vremena. Nesvesna oblast je veoma prostrana oblast. Poređenja Frojdova su ispravna: nesvesno – veliki krug, svesno – mali krug; svesno – ledena santa na okeanu koja se vidi, nesvesno – onaj deo koji se ne vidi, a taj deo koji se ne vidi na ledenoj santi uvek je veći od dela koji se vidi. Dokaz za postojanje nesvesnog su snovi.
Sveti Oci govore da na snove ne treba obraćati pažnju, dok su u psihoterapiji oni važno saznajno polje o čoveku.
Kada su Sveti Oci govorili da ne treba obraćati pažnju na snove – takav je bio sv. Jovan Lestvičnik, sv. Marko Podvižnik i sv. Isak Sirin – govorili su to u odnosu na monaštvo. Kad nije u pitanju monaštvo, treba obraćati pažnju na snove. To nam kaže i Vladika Nikolaj Velimirović: „Neka vam i snovi budu učitelji. Naučićete o sebi više nego na javi”. Vladika Nikolaj je, naravno, čitao i Frojda, Adlera i Junga, ali je obraćao pažnju i na sebe, bio je introspektivan. Od Sumeraca do Junga, sve civilizacije su bile živo zainteresovane za snove, zašto ne bi i Hrišćanstvo bilo zainteresovano? Naravno da je bilo primera i u Starom zavetu i u Novom – Josif. Nikako to odbacivati! Naravno, sa snovima ne treba ni preterivati. „Neka ti i snovi budu učitelji”, kaže Vladika. Treba obratiti pažnju na snove. Snovi dolaze iz nesvesnog. Ljudi ne vole svoje nesvesno, zato ga i odbacuju, jer se u njemu nalazi ono što hrišćani zovu: đavo. Ima demona, naravno, ali ne treba preterivati s tim. Naša je slobodna volja, to nam je Bog dao. To je, naravno, najteži problem od svih. U nesvesnom se nalazi amoralno, alogično i asocijalno.
Otkud te negativne crte u našem nesvesnom?
Zato što smo počeli sa zbrkom, padom u greh. Čovek je palo biće. Mnoge stvari ne znamo o sebi. Ali, nije u nesvesnom samo amoralno, alogično i asocijalno, nego je i stvaralačko i religiozno. Treba otkrivati religiozno. Homo religiosus i homo creator, Berđajev je o tome jako lepo pisao, u knjigama „Filosofija stvaralaštva” i „Smisao stvaralaštva”. Svaki čovek, svako dete zdravo rođeno, nosi u sebi neki talent. Dete nije neispisana tabla, nego je beskrajno složeno. Genetikom složeno, prenatalnim dobom složeno, fetus sve pamti. Dete ponavlja za devet meseci u utrobi majčinoj celu evoluciju. Ontogeneza je skraćena filogeneza.
Kako objašnjavate reči Starca Porfirija Svetogorca: „Duševni bolesnik je samo nepokajani grešnik”?
Vladika Irinej bački je jednom rekao: „Duhovno zdrav čovek ne može biti duševno bolestan, a duševno zdrav čovek može biti duhovno bolestan”. Duhovno zdrav čovek ne može biti duševno bolestan – to je jasno. A, duševno zdrav čovek može biti duhovno bolestan – jer nije došao do duha, nego razvija samo dušu. To je tročlana podela, kod apostola Pavla u Poslanici Solunjanima, već stoji: telo – duša – duh. Kad nismo s Bogom, onda smo sa idolima.
Da li se Hristove reči sa Krsta: „Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine” odnose i na to nesvesno u nama?
Apsolutno! Držao sam predavanje o tome da li su naši nevoljni postupci gresi. U hrišćanskoj molitvi, 2000 godina, nalazi se reč „nesvesno”: oslobodi me, Gospode, voljnog i nevoljnog greha. Šta je to nevoljno? To nije đavolovo. To je nesvesno. To je upravo ono što ne znamo jer nećemo da znamo. Približavanje Bogu ide postepeno. Posle smrti nastavljamo usavršavanje tamo dokle smo stali. To kaže sv. Grigorije iz Nise, sv. Jovan Lestvičnik, sv. Dionisije Areopagit, Gete, Dostojevski, Isidora Sekulić. Oni svi kažu da se usavršavamo. Ali, ovde moramo početi. Pitao sam i Patrijarha Pavla to isto, apsolutno je potvrdio da se dalje usavršavamo. Dakle, ta borba nesvesnog, svesnog, nadsvesnog u nama je stalno prisutna. Nesvesno treba lagano otkrivati. Kako? Introspekcijom, upoznavanjem sebe.
Sv. Isak Sirin uči: „Ko je upoznao sebe veći je od onog ko se udostojio videti anđele”. Može li čovek zaista da upozna sebe?
Čovek ne poznaje sebe. Drugom rečju, čovek treba da upoznaje sebe i da celog života radi na sebi. Nikad do kraja ne možemo upoznati sebe. Molitva je isto tako neka vrsta upoznavanja sebe. Moliš se, pa – jesi li ispunio to što traži od tebe Isus? Nisam ispunio. A što nisi ispunio? Zato što nosim u sebi genetiku, nosim u sebi mnogo šta rđavo, svejedno kog porekla. Čovek ne poznaje, ili slabo poznaje sebe, jer nije dovoljno introspektivan, nema dovoljno otkrivenog u sebi religioznog bića, koje bi ga navelo da ispituje sebe. Religija je i sa te strane jako značajna za čoveka, jer je religare – traženje ponovo izgubljene veze sa Bogom. Bog je u nama. Traži Ga u sebi molitvom, ispitivanjem sebe, čišćenjem sebe, podvigom. Svi su ljudi podvižnici, samo što jedni idu u religiozni podvig, drugi na neki drugi način. Svi su askete! Asketizam je vežba, a svi nešto vežbaju. To vladika Porfirije jako lepo ume da kaže: svi su askete jer nešto vežbaju, ali ne samo telo, već i dušu i duh. Za hrišćanina, savest je urođeni glas Boga u nama, koji je u klici. Da li ćemo razviti to, kao i sve ostalo, ili nećemo?
Može li se ono što se u dete ugradi tokom prve tri godine života (tzv. „skript”) menjati kasnije, preobražavati, naročito ako je dete ponelo loša iskustva?
Samo uz pomoć jake vere. Taj „skript” postoji, govorili smo već o genetici. Ima naslednih duševnih bolesti. „Oci jedoše kiselo grožđe, deci trnu zubi”. Ako nosiš u skriptu rđavu genetiku, rđavo prenatalno doba i prvih tri do pet godina života – to je onaj čuveni „Upijajući um” Marije Montesori, divna knjiga, duboko religiozna. Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet godina, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše. Genetika, prenatalno doba i prve tri godine života! To je skript, tu se utiskuje sve. Ali, može da se menja i najgora genetika, i loše prenatalno doba. Božja milost, naravno, dobra genetika, i dete se razvija, ipak. Naravno, treba da se razvija pored oca i majke, a ne samo pored majke ili samo pored oca, to je ono što ne valja. Ali, sve može da se ispravi! Znamo za kajanje, pokajanje i raskajanje. Čovek može da se kaje celog života za nešto što je učinio, bilo zato što to ponovo čini, ili je toliko teško to što je učinio da ne veruje da to Bog može oprostiti. Čovek ne oprašta samom sebi, čovek je jako surov sa samim sobom. Bog oprašta svima za sve. Pokajanje je metanoja, Duh Sveti sišao je na čoveka. To ne ide iz nesvesnog, već iz nadsvesnog. Da li su naši nevoljni postupci – gresi? Frojd-ateista kaže: mi odgovaramo i za naše snove. Ako ih prepoznamo. Neće da prepozna onaj ko se ne seća svojih snova. Najviše sam muke imao s pacijentima koji kažu: „ja ne sanjam ništa”. To su toliko uplašeni ljudi! Oni ne žele da saznaju ništa o sebi. Naučnici su dokazali da nema čoveka koji ne sanja.
Da li su drugi brakovi uspešniji od prvih, i šta navodi ljude na pogrešan izbor supružnika u prvom braku?
Opet nesvesno. Drugi brak uspešniji od prvog, treći uspešniji od drugog – retko. Naprotiv, drugi gori od prvog, treći gori od drugog – mnogo češće. Jer, biraju ljudi istog partnera ili partnerku. A kad je drugi uspešniji od prvog, naučio je nešto on ili ona, pa ne biraju istog partnera kao pre. Otac – majka. Otac, na primer, alkoholičar, maltretira i ženu i ćerku. Ćerka se uda za alkoholičara. Otac ima neke rđave karakterne osobine, ne mora biti alkoholičar, može nešto drugo, maltretira – ćerka se uda za takvog. Ne mora biti tako, naravno, ako osvešćujemo sebe. To je taj prelaz od nesvesnog prema svesnom, i od svesnog prema nadsvesnom. Postoji stalna dinamička borba u nama, neprekidna, kod svih ljudi, između rđavog nesvesnog, svesnog i nadsvesnog – to je religija i to je božanska svetlost.
Može li osvešćenje da ide bez oboženja?
Može – to je individuacija. Zato sam i pisao knjigu „Individuacija i/ili oboženje”. Ima puno ljudi koji se nisu obožili, umereno su religiozni ili nisu religiozni. Ja ne verujem da ima ateista. Homo religiosus – najstariji je arhetip u nama. Otkrivaj ga u toku života! Eto dinamike, eto individuacije! Individuacija ne mora da se završi oboženjem, što ne znači da treba da se završi ateizmom, nego agnosticizmom.
Kako da osvešćujemo adekvatno postavljanje granica u odnosima sa ljudima? Gde je granica mazohizma, koji rađa krivicu i bes, i hrišćanskog trpljenja, koje je plod ljubavi?
To je pitanje trpeljivosti, dokle treba da trpimo. Kada trpljenje prelazi u mazohizam? Nema granice. Kod svakog je drukčija granica. Postoji granica bola, koja je, izgleda, urođena. Tolerancija na fizički bol. Neko i najmanje fizičke bolove stvarno propati i boli ga. Drugi, neverovatno koliko fizički bol može da podnese. Znači, urođena tolerancija na fiziološki bol. Tako postoji i urođena tolerancija na agresiju, sopstvenu i tuđu. Dokle mogu ili treba da trpim? Hrišćanstvo nas uči da budemo više trpeljivi nego što nam daje urođena granica trpeljivosti. Apostoli pitaju Hrista: da li da opraštam do sedam puta? Tu je odgovor. Zavisi od našeg relativno dobrog detinjstva, u kome nas nisu preterano kažnjavali. Ako su bili strogi roditelji, onda ćemo razviti u sebi krivicu i mazohizam. Tada ćemo neurotično, mazohistički trpeti, bilo nečiju agresiju na radnom mestu, bilo u porodici. Uvek je individualno dokle treba trpeti sa mazohizmom. Gospod kaže: sedam puta sedamdeset. Moramo tu granicu u sebi osetiti, dokle treba popuštati. Sve se prenosi iz kuće. Ako je bilo razmaženo dete, ono će odmah reagovati na uvredu, jer su mu roditelji sve opraštali. Nesvesno postoji, u njemu je i dobro i zlo. Iz nesvesnog stalno idu impulsi jer je ono (nesvesno) jako i staro, a oni (impulsi) idu prema svesti. A od svesti treba da se voljno krećemo prema nadsvesti.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1040/tekst/sta-je-to-u-nama-nesvesno/