Стваралачка истрајност и навијачка острашћеност

Месеци јун и јул били су у знаку фудбала, што неминовно подразумева навијање за „своје”, да ли по пореклу и припадности, или по опредељењу, свеједно. Међутим, у појединим случајевима је било и другачије, навијање је постало нека врста обавезе, уз неизоставну потребу омаловажавања другог и другачијег.

Једноставно, све је постало подела на непомирљиве супарнике, као да се не ради о једној лепој игри, такмичењу добрих у коме побеђује најбољи. Заборавило се на основну одговорност, која подразумева то да главни актери дају све од себе да све заиста буде лепо. Нажалост, догодило се то да је тежиште догађања измештено са спортских борилишта на трибине, па су поједини навијачи умислили да је најважније оно што они желе, мисле и чине, док је мање важно шта се стварно догађа на терену. То је велико самооптерећивање појединаца, које је прерасло у колективно стање затворености и самоизолације. Отуда то да се више пажње посвећивало причама изван спортских борилишта, поступцима и нагађањима појединаца на неким споредним местима. Свако је желео неку своју утакмицу, са једном једином жељом да порази и обезвреди многе друге. То покреће питање личне и заједничке одговорности и односа према другоме и себи, као и разматрање о томе шта значи победити и бити стварно први, најбољи? Да ли је ту реч о успеху једних, који увек значи и неуспех многих других, или се ради о заједничком делу многих стваралаца? Сигурно је да је реч о заједничком успеху свих учесника, тако би требало да буде, и то је оно што треба знати и уважавати. Да би се то и разумело, потребно је победити себе и своју острашћеност собом и својим. Тек тада на све гледамо бистрим оком срца, нисмо одвојени од других и затворени у себе и своје порекло и припадност. Спремни смо да увек дамо све од себе и препознамо оно што је стварно добро и најбоље, не оптерећујући се навијачком острашћеношћу.
НАШ ЧОВЕК
Сигурно је да је један од јунака и победника на личном плану био господин Милован Рајевац, селектор фудбалске репрезентације Гане, наш човек са Златибора. Али, он је имао и највеће искушење преовладавања терета порекла и припадности пуноћом стваралачке одговорности. Њему је било тешко, не само током 90 минута игре, него и неколико дана пре и после самог сусрета у коме је његов тим победио репрезентацију његове отаџбине. Не зна се шта би му било теже, да су „његови” изгубили или добили, јер су и једни и други стварно његови, а то је само једна лепа игра у којој често побеђују умешнији и срећнији. Оптерећен свим тим наметнутим детаљима, није могао да се радује свом добром стваралаштву. Вероватно је да је размишљао о сусрету са пријатељима, познаницима и комшијама и тамо и овде.Тражио је одговор и за једне и за друге, а требало је и да води тим током саме игре. Носио се добро и са собом и са свима нама. Није подлегао празнини, али је негде остао под теретом горчине нас оваквих какви смо, не тако да би се на некога наљутио, него у жељи да не повреди никога, није могао да осети сву радост свог великог професионалног успеха. То треба све нас да мало више покрене у дубље промишљање живота и свих догађаја, са јасним закључком о томе да се не треба оптерећивати неким „вишим” разлозима. Овде је реч о једној лепој игри, „најважнијој споредној ствари на свету”, где питање победе не треба да буде оптерећено било чиме. Ко другачије мисли, нека увек врати у себе и пред себе ону слику када овај скромни човек и велики стручњак у исто време осећа и бол и радост, и тужног лица слави своју заслужену победу. Нису у праву они који су га доживели као „издајника” (надам се да није било много таквих!), јер он то није, он је успешан стручњак у свом послу. Али, кад је тај исти, наш човек, победио репрезентацију САД, сви су га славили као јунака који је „поразио” репрезентацију те њима неомиљене државе. Гле, сад је јунак онај кога су гледали другачије до тог момента! Откуд тај и такав обрт у ставу? Ово је питање за све нас, и за оне који су оптерећени навијачком острашћеношћу и за нас, који на све то гледамо неоптерећени тако нечим. Шта је то што опредељује наше мишљење једних о другима? Може ли било шта у негативном контексту да нас руководи напред? Сигурно је да не може, што значи да није добро ни то што му се замера победа над Србијом, као ни то што се због победе над Америком слави као наш „јунак-осветник”. То је лоше размишљање, непромишљено самоунижење и стварно нестваралачки чин, који не сме да постане колективно стање једног народа. Потребно је да много више разговарамо једни са другима, да средимо своју колективну унутрашњост и очистимо је од свих страхова и предрасуда. Да навијамо за своје са уважавањем других, и само тако ћемо осетити стварну радост и лепоту живота. Радоваћемо се заједно као победници, без поделе на поражене и поразитеље, знајући да добро и лепо превазилази све поделе по пореклу и припадности.
НАЈБОЉИ ЈЕ ОНАЈ КОЈИ МОЖЕ ДА ПОБЕДИ СЕБЕ
Биће још спортских догађаја и навијања, и после овога светског првенства, победа и победника, али остаје питање како у свему томе видети оно најбоље? Како превазићи навијачку острашћеност и добрим стваралаштвом побеђивати све недостатке у нама и око нас? То је могуће само онда кад из себе потиснемо потребу да поражавамо једни друге, и пожелимо да добрим побеђујемо зло у себи и око себе. Имаћемо и тада свој став и укус, знаћемо ко смо и где смо, али нећемо никога ни потцењивати ни прецењивати. Навијаћемо неоптерећени супростављеношћу, и у свему ћемо видети оно што је истина, добро и лепо. Тада победа добија на пуноћи, није под теретом злопамћења и злурадости који нас доводи у опасно стање поразитеља којима је једини циљ то да поразе другога. То је лоше стање у коме смо једни другима противници, а не саствараоци који заједно стварају једно лепо стање у коме се такмичимо ко ће стварно бити бољи у добру, а не ко ће бити успешнији у поражавању многих. Та неоптерећена победа, у којој смо слободни од себе, увек је и прави успех коме треба тежити и до кога је могуће доћи, само ако се стварно и пожели. На том добром путу навијачка острашћеност је најопаснија препрека, што је веома приметно на скоро свим спортским догађајима. Често се има утисак да се на трибинама догађа једно, а на самом терену нешто друго. Као да неки и нису дошли да виде нешто лепо, него су дошли да се они покажу пред другима, често на један лош и трагично погрешан начин. Тада се не прати оно што се догађа на самом терену, него се чине паралелне радње, игра се нека чудна утакмица, од празних и неумесних речи до опасних сукоба. Тек повремено се види и нешто што се догађа на самом терену, али се све ставља у службу узаврелих навијачких страсти. Нимало се не уважава стварно стваралаштво оних због којих би требало да се долази на то место. Једноставно, све је у служби острашћене групе или појединца. Сви то видимо, са тугом констатујемо, али изостаје конкретно чињење. Шта учинити? Као прво, не треба само констатовати и чекати решење без имало стваралачког напора. Треба урадити оно што може свако од нас да учини, најпре тако што ћемо своје разговоре осмислити одговорношћу. Не само да констатујемо лоше стање и осуђујемо изгреднике, него да свему томе додамо дубље разматрање. Да сами будемо слободни од било какве острашћености и увек препознајемо и истичемо добре успехе и стварно успешне, не оптерећујући се тиме да ли су „наши” или нису. То је битан почетак, нешто што може бити наш допринос бољитку, начин успешног васпитавања млађих, којима треба да предложимо животну одговорност као меру стваралачке успешности. Тако се ствара добар укус и бистро око које добро распознаје и разликује добро од зла, истину од лажи, победу од пораза.
БИТИ УВЕК НА СТРАНИ ИСТИНЕ, ДОБРОГ И ЛЕПОГ
Очигледно је да код неких савремених навијача постоји проблем у разумевању шта је то стварни успех и победа. Најпре, само питање навијања мора бити слободно од свих видова ускогрудости и неумесних жеља. Не мора увек све да буде онако како сам ја замислио, могуће је да се догоди и нешто другачије. То никако не сме да ме доведе у стање незауставивог беса који покреће нагон за осветом. Такође, ни онда кад се догоди онако како сам желео, не смем да због тога подлегнем стању злурадости. Све ово није нимало лако, а посебно је тешко ако о томе не промишљамо него подлежемо стању масе, пристајемо да будемо обезличени у свему томе. Све нам стаје у заставу и пароле, никога и ништа не видимо осим своје измаштане жеље. Тек кад се све стиша видимо колико је све бесмислено, али је скоро увек већ много касно, учинили смо много непромишљених потеза. Због тога је веома важно увек добро промислити сваки одлазак на спортски догађај, уочити своју одговорност у свему томе и у први план ставити истину, добро и лепо. Уживати стварно, а не желети само да се иживљавамо једни пред другима и једни над другима. Имати спремност да се види оно што је лепо, а не само жељу да буде онако како ми то желимо. У свему томе је важно уважавати и друге присутне са свим постојећим различитостима, као и њихову потребу да и они уживају. Сигурно је да ћемо тако из себе потиснути све лоше нагоне за истицањем и доказивањем, што на крају постаје надметање у злодејству, где нема ни смисла ни циља. Тако се гради добар укус сваког појединца и свих заједно, првазилази се груписање и онемогућава манипулација онима који желе само једно: следбенике а не саствараоце. Са трезвеним миром се посматра оно што се догађа на спортском борилишту, навија се са уважавањем свих, без имало омаловажавања других и другачијих. Не, није ово недостижан идеал, ово је једина добра могућност у коју треба веровати искрено. Само тако ће се обесхрабрити они који ту долазе не да виде, него да они буду виђени. Покушајмо, и видећемо колико је стварно мало тих и таквих због којих је у наше време обесмишљено лепо навијање, и сам спорт сведен тамо где му није место.
Надметање на трибинама је битно и потребно, али тако што ће мера у томе бити добар укус, а не колективна себичност. Зар није свима доста тога да слуша о нередима после скоро свих спортских догађања? Коме је још до тога да се, у име нечега, баца каменицама и буде погођен или повређен? Мало је таквих, али довољно је и један у маси, па да се покрене на стотине уплашених у зло чињење. Зато, добро отворимо очи и тражимо добре примере, као што је то поменути тренер Гане, наш човек. Уочимо његову људску врлину, скромност, и задивимо се његовој умешности и успешности да овлада собом, да савлада себе до краја и тако стварно буде јунак и победник. Да, он је заиста победник у сваком погледу, добар стваралац, а не острашћени навијач.