Stvaralačka istrajnost i navijačka ostrašćenost

Meseci jun i jul bili su u znaku fudbala, što neminovno podrazumeva navijanje za „svoje”, da li po poreklu i pripadnosti, ili po opredeljenju, svejedno. Međutim, u pojedinim slučajevima je bilo i drugačije, navijanje je postalo neka vrsta obaveze, uz neizostavnu potrebu omalovažavanja drugog i drugačijeg.

Jednostavno, sve je postalo podela na nepomirljive suparnike, kao da se ne radi o jednoj lepoj igri, takmičenju dobrih u kome pobeđuje najbolji. Zaboravilo se na osnovnu odgovornost, koja podrazumeva to da glavni akteri daju sve od sebe da sve zaista bude lepo. Nažalost, dogodilo se to da je težište događanja izmešteno sa sportskih borilišta na tribine, pa su pojedini navijači umislili da je najvažnije ono što oni žele, misle i čine, dok je manje važno šta se stvarno događa na terenu. To je veliko samoopterećivanje pojedinaca, koje je preraslo u kolektivno stanje zatvorenosti i samoizolacije. Otuda to da se više pažnje posvećivalo pričama izvan sportskih borilišta, postupcima i nagađanjima pojedinaca na nekim sporednim mestima. Svako je želeo neku svoju utakmicu, sa jednom jedinom željom da porazi i obezvredi mnoge druge. To pokreće pitanje lične i zajedničke odgovornosti i odnosa prema drugome i sebi, kao i razmatranje o tome šta znači pobediti i biti stvarno prvi, najbolji? Da li je tu reč o uspehu jednih, koji uvek znači i neuspeh mnogih drugih, ili se radi o zajedničkom delu mnogih stvaralaca? Sigurno je da je reč o zajedničkom uspehu svih učesnika, tako bi trebalo da bude, i to je ono što treba znati i uvažavati. Da bi se to i razumelo, potrebno je pobediti sebe i svoju ostrašćenost sobom i svojim. Tek tada na sve gledamo bistrim okom srca, nismo odvojeni od drugih i zatvoreni u sebe i svoje poreklo i pripadnost. Spremni smo da uvek damo sve od sebe i prepoznamo ono što je stvarno dobro i najbolje, ne opterećujući se navijačkom ostrašćenošću.
NAŠ ČOVEK
Sigurno je da je jedan od junaka i pobednika na ličnom planu bio gospodin Milovan Rajevac, selektor fudbalske reprezentacije Gane, naš čovek sa Zlatibora. Ali, on je imao i najveće iskušenje preovladavanja tereta porekla i pripadnosti punoćom stvaralačke odgovornosti. Njemu je bilo teško, ne samo tokom 90 minuta igre, nego i nekoliko dana pre i posle samog susreta u kome je njegov tim pobedio reprezentaciju njegove otadžbine. Ne zna se šta bi mu bilo teže, da su „njegovi” izgubili ili dobili, jer su i jedni i drugi stvarno njegovi, a to je samo jedna lepa igra u kojoj često pobeđuju umešniji i srećniji. Opterećen svim tim nametnutim detaljima, nije mogao da se raduje svom dobrom stvaralaštvu. Verovatno je da je razmišljao o susretu sa prijateljima, poznanicima i komšijama i tamo i ovde.Tražio je odgovor i za jedne i za druge, a trebalo je i da vodi tim tokom same igre. Nosio se dobro i sa sobom i sa svima nama. Nije podlegao praznini, ali je negde ostao pod teretom gorčine nas ovakvih kakvi smo, ne tako da bi se na nekoga naljutio, nego u želji da ne povredi nikoga, nije mogao da oseti svu radost svog velikog profesionalnog uspeha. To treba sve nas da malo više pokrene u dublje promišljanje života i svih događaja, sa jasnim zaključkom o tome da se ne treba opterećivati nekim „višim” razlozima. Ovde je reč o jednoj lepoj igri, „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu”, gde pitanje pobede ne treba da bude opterećeno bilo čime. Ko drugačije misli, neka uvek vrati u sebe i pred sebe onu sliku kada ovaj skromni čovek i veliki stručnjak u isto vreme oseća i bol i radost, i tužnog lica slavi svoju zasluženu pobedu. Nisu u pravu oni koji su ga doživeli kao „izdajnika” (nadam se da nije bilo mnogo takvih!), jer on to nije, on je uspešan stručnjak u svom poslu. Ali, kad je taj isti, naš čovek, pobedio reprezentaciju SAD, svi su ga slavili kao junaka koji je „porazio” reprezentaciju te njima neomiljene države. Gle, sad je junak onaj koga su gledali drugačije do tog momenta! Otkud taj i takav obrt u stavu? Ovo je pitanje za sve nas, i za one koji su opterećeni navijačkom ostrašćenošću i za nas, koji na sve to gledamo neopterećeni tako nečim. Šta je to što opredeljuje naše mišljenje jednih o drugima? Može li bilo šta u negativnom kontekstu da nas rukovodi napred? Sigurno je da ne može, što znači da nije dobro ni to što mu se zamera pobeda nad Srbijom, kao ni to što se zbog pobede nad Amerikom slavi kao naš „junak-osvetnik”. To je loše razmišljanje, nepromišljeno samouniženje i stvarno nestvaralački čin, koji ne sme da postane kolektivno stanje jednog naroda. Potrebno je da mnogo više razgovaramo jedni sa drugima, da sredimo svoju kolektivnu unutrašnjost i očistimo je od svih strahova i predrasuda. Da navijamo za svoje sa uvažavanjem drugih, i samo tako ćemo osetiti stvarnu radost i lepotu života. Radovaćemo se zajedno kao pobednici, bez podele na poražene i porazitelje, znajući da dobro i lepo prevazilazi sve podele po poreklu i pripadnosti.
NAJBOLjI JE ONAJ KOJI MOŽE DA POBEDI SEBE
Biće još sportskih događaja i navijanja, i posle ovoga svetskog prvenstva, pobeda i pobednika, ali ostaje pitanje kako u svemu tome videti ono najbolje? Kako prevazići navijačku ostrašćenost i dobrim stvaralaštvom pobeđivati sve nedostatke u nama i oko nas? To je moguće samo onda kad iz sebe potisnemo potrebu da poražavamo jedni druge, i poželimo da dobrim pobeđujemo zlo u sebi i oko sebe. Imaćemo i tada svoj stav i ukus, znaćemo ko smo i gde smo, ali nećemo nikoga ni potcenjivati ni precenjivati. Navijaćemo neopterećeni suprostavljenošću, i u svemu ćemo videti ono što je istina, dobro i lepo. Tada pobeda dobija na punoći, nije pod teretom zlopamćenja i zluradosti koji nas dovodi u opasno stanje porazitelja kojima je jedini cilj to da poraze drugoga. To je loše stanje u kome smo jedni drugima protivnici, a ne sastvaraoci koji zajedno stvaraju jedno lepo stanje u kome se takmičimo ko će stvarno biti bolji u dobru, a ne ko će biti uspešniji u poražavanju mnogih. Ta neopterećena pobeda, u kojoj smo slobodni od sebe, uvek je i pravi uspeh kome treba težiti i do koga je moguće doći, samo ako se stvarno i poželi. Na tom dobrom putu navijačka ostrašćenost je najopasnija prepreka, što je veoma primetno na skoro svim sportskim događajima. Često se ima utisak da se na tribinama događa jedno, a na samom terenu nešto drugo. Kao da neki i nisu došli da vide nešto lepo, nego su došli da se oni pokažu pred drugima, često na jedan loš i tragično pogrešan način. Tada se ne prati ono što se događa na samom terenu, nego se čine paralelne radnje, igra se neka čudna utakmica, od praznih i neumesnih reči do opasnih sukoba. Tek povremeno se vidi i nešto što se događa na samom terenu, ali se sve stavlja u službu uzavrelih navijačkih strasti. Nimalo se ne uvažava stvarno stvaralaštvo onih zbog kojih bi trebalo da se dolazi na to mesto. Jednostavno, sve je u službi ostrašćene grupe ili pojedinca. Svi to vidimo, sa tugom konstatujemo, ali izostaje konkretno činjenje. Šta učiniti? Kao prvo, ne treba samo konstatovati i čekati rešenje bez imalo stvaralačkog napora. Treba uraditi ono što može svako od nas da učini, najpre tako što ćemo svoje razgovore osmisliti odgovornošću. Ne samo da konstatujemo loše stanje i osuđujemo izgrednike, nego da svemu tome dodamo dublje razmatranje. Da sami budemo slobodni od bilo kakve ostrašćenosti i uvek prepoznajemo i ističemo dobre uspehe i stvarno uspešne, ne opterećujući se time da li su „naši” ili nisu. To je bitan početak, nešto što može biti naš doprinos boljitku, način uspešnog vaspitavanja mlađih, kojima treba da predložimo životnu odgovornost kao meru stvaralačke uspešnosti. Tako se stvara dobar ukus i bistro oko koje dobro raspoznaje i razlikuje dobro od zla, istinu od laži, pobedu od poraza.
BITI UVEK NA STRANI ISTINE, DOBROG I LEPOG
Očigledno je da kod nekih savremenih navijača postoji problem u razumevanju šta je to stvarni uspeh i pobeda. Najpre, samo pitanje navijanja mora biti slobodno od svih vidova uskogrudosti i neumesnih želja. Ne mora uvek sve da bude onako kako sam ja zamislio, moguće je da se dogodi i nešto drugačije. To nikako ne sme da me dovede u stanje nezaustavivog besa koji pokreće nagon za osvetom. Takođe, ni onda kad se dogodi onako kako sam želeo, ne smem da zbog toga podlegnem stanju zluradosti. Sve ovo nije nimalo lako, a posebno je teško ako o tome ne promišljamo nego podležemo stanju mase, pristajemo da budemo obezličeni u svemu tome. Sve nam staje u zastavu i parole, nikoga i ništa ne vidimo osim svoje izmaštane želje. Tek kad se sve stiša vidimo koliko je sve besmisleno, ali je skoro uvek već mnogo kasno, učinili smo mnogo nepromišljenih poteza. Zbog toga je veoma važno uvek dobro promisliti svaki odlazak na sportski događaj, uočiti svoju odgovornost u svemu tome i u prvi plan staviti istinu, dobro i lepo. Uživati stvarno, a ne želeti samo da se iživljavamo jedni pred drugima i jedni nad drugima. Imati spremnost da se vidi ono što je lepo, a ne samo želju da bude onako kako mi to želimo. U svemu tome je važno uvažavati i druge prisutne sa svim postojećim različitostima, kao i njihovu potrebu da i oni uživaju. Sigurno je da ćemo tako iz sebe potisnuti sve loše nagone za isticanjem i dokazivanjem, što na kraju postaje nadmetanje u zlodejstvu, gde nema ni smisla ni cilja. Tako se gradi dobar ukus svakog pojedinca i svih zajedno, prvazilazi se grupisanje i onemogućava manipulacija onima koji žele samo jedno: sledbenike a ne sastvaraoce. Sa trezvenim mirom se posmatra ono što se događa na sportskom borilištu, navija se sa uvažavanjem svih, bez imalo omalovažavanja drugih i drugačijih. Ne, nije ovo nedostižan ideal, ovo je jedina dobra mogućnost u koju treba verovati iskreno. Samo tako će se obeshrabriti oni koji tu dolaze ne da vide, nego da oni budu viđeni. Pokušajmo, i videćemo koliko je stvarno malo tih i takvih zbog kojih je u naše vreme obesmišljeno lepo navijanje, i sam sport sveden tamo gde mu nije mesto.
Nadmetanje na tribinama je bitno i potrebno, ali tako što će mera u tome biti dobar ukus, a ne kolektivna sebičnost. Zar nije svima dosta toga da sluša o neredima posle skoro svih sportskih događanja? Kome je još do toga da se, u ime nečega, baca kamenicama i bude pogođen ili povređen? Malo je takvih, ali dovoljno je i jedan u masi, pa da se pokrene na stotine uplašenih u zlo činjenje. Zato, dobro otvorimo oči i tražimo dobre primere, kao što je to pomenuti trener Gane, naš čovek. Uočimo njegovu ljudsku vrlinu, skromnost, i zadivimo se njegovoj umešnosti i uspešnosti da ovlada sobom, da savlada sebe do kraja i tako stvarno bude junak i pobednik. Da, on je zaista pobednik u svakom pogledu, dobar stvaralac, a ne ostrašćeni navijač.