Српска револуција, започета под вождом Карађорђем, 1804. године бацала је своје зраке и на јужне српске области. Ослободилачки напори две српске династије, Карађорђевића и Обреновића, тек 1878. године су припојили Ниш Кнежевини Србији. Новине из тога времена објавиле су слику на којој епископ нишки Виктор дочекује на прилазима граду кнеза Милана и српске ослободиоце. Град Ниш је по попису 1877/1878. године имао близу 13.000 становника и тек завршену Саборну цркву (1872) која је као здање доминирала градом.
Нишка епархија је, по укидању Пећке патријаршије 1766. године постала једна од владичанстава Цариградске патријаршије. Одлазак нишко-белоцркванског епископа Георгија Поповића 1737. године у прек, у земље римско-немачког ћесара, оставио је нередовно стање у нишкој епархији. Мало шта се од извора сачувало да бисмо реконструисали све појединости како су изгледале црквене прилике до укидања Пећке патријаршије 1766. године.
НИШКИ ЕПИСКОПИ ГРЦИ
О нишким владикама грчке народности у другој половини 18. века званим „фанариоти” (по Фанару – цариградском кварту, седишту грчке финансијске и трговачке моћи) не зна се много. Почетком 19. века позната су имена грчких епископа у Нишу: Макарија Првог и Макарија Другог. Они су били савременици српских устанака 1804. и 1815. године. Грчки ослободилачки покрет из 1821. године, надахнут идејом рестаурације Византијске царевине, захватао је (што је сасвим разумљиво) и представнике православне јерархије. Морејски устанак Турци нису могли да угуше, али су се светили хришћанима широм Балканског полуострва. Скупу цену су плаћали свештеници, почевши од обешеног свештеника Пилипа Карановића у Крњеуши, у Босанској Крајини, до бугарског новомученика Јована Трновског.
Повест о „Постраданију Бугара”, написана у око 1824. манастиру Сланци код Београда, доводи у везу Грчки устанак и турске репресалије над свим балканским хришћанима, без обзира на националност. Јелинско предање, такође, зна за примере јуначког исповедања вере попут нашег ђакона Авакума, а у столећима туркократије, клефти и арматоли су браћа по оружју српским хајдуцима и ускоцима у борби за слободу. Епископ нишки Мелентије, оптужен да је припадао „Хетерији”, страдао је у процесу 1821. године. Обешен је на мосту испред Нишке тврђаве, по османском обичају јавног погубљења на прометним местима, заједно са родољубима: протом Стојаном Поповићем, свештеником Ђорђем Цинцарином, Младеном Овчаревићем, Голубом Мутавџијом и Радисавом Екешчијом. (Наредне 2011. године се навршава 190 година од њихове мученичке смрти, и ваљало би размишљати о њиховој званичној канонизацији.) Владику Мелентија, народног пастира и исповедника, наследили су ликови подобни турском систему корупције, јер кад год би слободарски епископи долазили до изражаја, османски властодршци би након њих постављали послушнике и духовне мрачњаке.
Средином 19. столећа, личност о чијем пастирском раду имамо више података јесте Кир-Венедикт, епископ нишки (1843-1845), Јелин који је о себи оставио лепу успомену, али који се, због сурове и сплеткарошке турске администрације, није на катедри дуго задржао. Срби су га испратили као човека достојна сваког поштовања, и као епископа о чијем се пастирству и учитељству причало веома похвално. Успео је да заведе ред код свештеника, забранивши им да се, поред своје свештеничке дужности и позива, баве канонски недозвољеним делатностима као што су трговина, занати и економија, што је народу било на саблазан. Народу је кроз богослужења развијао слободарско осећање, а велика заслуга је што је увео обичај клепања упркос противљењу локалних Турака и фанатизованих присталица ислама. Са нишке владичанске столице је уклоњен противзаконито. О његовим наследницима се зна тек поименце, али без потпунијег описа њихове епископске делатности: Никифор 1845-1847, Јоаникије 1847-1858, Калиник од 1860...
НИШ И ЕГЗАРХИЈА
Национално буђење Бугара, разумна тежња за словенским богослужењем и рестаурацијом сопствене помесне Цркве, спровођено је са мегаломанским цртама препознатљиве карактерологије малог и угњетеног народа. То је створилио у балканским односима низ проблема и неразумевања. Егзархија је деловала и на просторима данашње јужне Србије, у крајевима око Ниша и Лесковца. Руски бугарофили су око 1870-1872. свесно превиђали чињеницу да је Пећка патријаршија захватала подручјем своје јурисдикције Самоков, околину Риле, где је средњовековни манастир задужбина Хреље, војводе цара Душана. Епископ Виктор, Бугарин из Калофера, дугогодишњи Хиландарац и управник хиландарског метоха у Нишу, био је најпре пастир и пожртвовани духовник, незаражен етнофилетизмом и неразумним националистичким аспирацијама. У црквеном животу Ниша и јужне Србије, метоси великих средњовековних манастира су играли важну улогу, као права духовна средишта и замена за парохијске храмове у градовима. У граду Нишу су постојали у 18. и 19. веку метоси Хиландара, Дечана и Рилског манастира.
Истичемо да су двојица поглавара аутокефалне Православне Цркве Краљевине Србије претходно били предстојатељи Епархије нишке, а то су Инокетије Павловић (од 1898) и Димитрије Павловић (од 1905).
НЕСТОР ПОПОВИЋ (1883-1884)
Рођен је у месту Шуме код Крагујевца, потиче из свештеничке породице. Завршивши Београдску богословију, примио је свештенички чин 15. августа 1852. године. Помагао је, најпре, у очевој парохији, а касније је био „протски капелан” у Крагујевцу. Оставши удов, одлази у Русију, где у Кијевској духовној академији, после 7 година, стиче високо богословско образовање. Вратио се у отаџбину 1863. Најпре је служио у Духовном суду Београдске митрополије, од 1864. је професор Ниже гимназије, а од 1865. професор Велике гимназије. Рукопроизведен је 1868. у чин протојереја и постављен за професора Богословије, у којој је био и ректор. Замонашио се 11. децембра 1872, а 11. марта 1873. уздигнут је на достојанство архимандрита. Епископ Нестор је уређивао црквене часописе „Пастир” и „Сион”. Дана 3. априла 1883. хиротонисан је за епископа нишког. Упокојио се 19. марта 1884. године.
ДИМИТРИЈЕ ПАВЛОВИЋ (1884-1889)
Рођен је у Пожаревцу 15. октобра 1846. године. Дана 8. новембра 1884. године хиротонисан је за нишког епископа. Дао је оставку на епископски положај 1889, када одлази у Француску, где три године слуша књижевност и философију, а две године агрономију. Године 1894. враћа се у Србију, када је одређен да уреди односе у манастиру Хиландару. Шабачки епископ је био од 1898. до 1905. године.
Његов ђакон из „нишког периода” је записао: „Као да га и сада гледам, заузета увек, у озбиљном раду у његовој скромној резиденцији преко Нишаве, у кући једног лекара, доцније надлештву Нишког окружног одбора. Сувоњав, бледолик и умореног погледа духовник, са свима знацима телесног опадања, он није уливао много наде на неки већи замах у раду на сређивању стања у једној многољудној епархији, која је осим општих трзавица имала у једном свом делу тек угашену тимочку буну”. Његовом иницијативом покренут је у Лесковцу лист „Црквени гласник”, који је уређивао прота Димитрије Алексић.
ЈЕРОНИМ ЈОВАНОВИЋ БРИШИНАЦ (1889-1894)
Родио се у Шапцу 1825. године, где су му се преци, са породичним именом Бришинац, доселили из Босанске Крајине. По завршеној Богословији, кратко је био учитељ, па парохијски свештеник. Оставши удов, одлази у Русију, где слуша Кијевску духовну академију 1854-1858. По повратку бива катихета у Београдској гимназији. Приликом инцидента код Чукур Чесме и бомбардовања Београда 1862, свештеник Јован командује легијом београдских полазника Лицеја, и држи положаје на барикадама. Војни свештеник и привремени настојатељ манастира Петковице. Замонашио се, узевши име Јероним. Епископ шабачки је од 1877. године. По паду митрополита Михаила, био је заточен у манастиру Горњаку, а већи део тог несрећног времена проводи у Паризу и Швајцарској. Повратком митрополита Михаила, владика Јероним преузима духовну управу над Нишком епархијом. Упокојио се 10. јуна 1894. док је био на лечењу у Салцбургу. Сву своју имовину завештао је у добротворне сврхе: 30.000 динара за Нишку народну библиотеку, 18.000 за цркве и манастире Старе Србије и Маћедоније, и 10.000 динара за сиротињу и убоге. Задужбина нишког владике Јеронима Јовановића била је првобитна зграда за Народну библиотеку у Нишу.
ИНОКЕНТИЈЕ ПАВЛОВИЋ (1894-1898)
Пре монашења био је парохијски свештеник по имену Јаков Павловић. Рођен је 1840. године у Шапцу. После завршетка основне школе, ниже гимназије и два разреда Богословије, одлази 1856. године на даље усавршавање у Кијев, одакле се враћа са дипломом Духовне академије 1861, испунивши поверење као државни питомац. Од 1863. до 1870. професор је у Крагујевачкој гимназији, а од 1870. професор у Београдској богословији, у којој је са службом остао до 1880. Налази се на месту начелника верског Одељења Министарства просвете и цркених дела 1880-1886. године. Оставши удов, примио је 24. новембра 1892. монашки чин, а 2. августа 1894. хиротонисан је за епископа нишке катедре. Преводио је доста са руског језика, дела из педагошко-психолошке групе наука, а заслужан је за превод Макаријеве догматике, класичног уџбеника друге половине 19. века. Наследио је митрополита Михаила на трону митрополита београдских и краљевине Србије 1898. године. У историографији се о владици Инокентију често не изричу лепе оцене, с обзиром да му је крај црквене каријере остао под сенком неколиких афера, којима је допринелло и понашање чланова породице. Та „митрополитска криза” изазвана је делимично и његовом непопуларношћу после 1903. године, јер је митрополит Инокентије својевремено благословио брак краља Александра Обреновића са Драгом Машин. |
