Богаташ са разумним срцем

Богатство као резултат стваралачког истрајавања увек је благослов Божији човеку и показатељ човекове успешности да овлада светом онако како га је Бог благословио већ у моменту стварања.

То никако није могуће поистоветити са оним примерима неразумног богаћења у нестваралачком присвајању туђег рада и иметка. Због тога је веома важно препознавати и разликовати једно од другога како би се о свему трезвено расуђивало. Пажљивим разматрањем видећемо да су, хвала Богу, чешћи добри примери у вези са овим, али они лоши су некако приметнији нашем оку и као да понекад радије причамо о њима. Ту је сад један нови проблем, завист у нестварачкој занесености и лењости, па једино што видимо јесте обиље другога, без претходног промишљања његовог стваралаштва. То стање треба препознавати и преображавати на боље тако што ћемо уочавати и истицати на увид јавности добре примере неоптерећеног богатства и несебичног давања богатих свима којима је то потребно. Један у низу добрих примера те врсте јесте заиста богати човек у сваком погледу, који живи у Канади и свим мештанима свога села шаље месечну помоћ, са пуно уважавања и љубави.
ПРИМЕР КОЈИ ОПОМИЊЕ И ПОДСТИЧЕ
Намерно овде не помињем име доброчинитеља, знајући да то њему није потребно, желећи да покренем многе друге на слично чињење. Не истичем ни цифре, како би растеретио мање имућне од бројки, јер права добродетељ је немерива тим мерама. У том смислу размишљам и препоручујем  свима који то желе да промисле о новим добрим могућностима. Да би све добило позитивну динамику препоручујем заједничком расуђивању вишедеценијску појаву градње недовршених објеката без стварне намене, што се може видети у скоро сваком насељеном месту у Србији. Заправо једина намена им је била показивање појединаца пред другима, што је било бесмислено и веома неуспешно. Сви видимо те недовршене и урушене објекте вишемилионских вредности, који под налетом временских промена свакога дана све мање вреде. Замислите да су ти људи „показивали“ своју успешност давањем онима који немају, уместо што су се склањали иза тих неупотребљивих зидина који сада никоме не служе. Чак и ако се завршени, покривени и украшени, али у неколико стотина квадратних метара живи само један човек, или двоје њих. Остаје питање, какав смисао и срећу ту могу наћи? Колико би све било лепше да је било мере у градњи и одговорности према немоћи и потребама ближњих. Да је грађена и изграђивана људскост уместо саможивости и самољубља. На крају се види да су то стварно бачене паре, понижено стваралаштво и обезвређено трудољубље. Да је учињено другачије и давањем онима којим је потребно показано човекољубље то би била неурушива жива грађевина, не само као лепа прича него као увек живо и животно дело. То добро разуме човек из Канаде, као и многи њему слични, и подстиче нас на одговорније промишљање и поступање.
ДАВАЊЕ СА ЗАХВАЛНОШЋУ
Овде је врло важно истаћи то да чињење овог добротвора представља његов чин богољубља и човекољубља. Он даје са захвалношћу Богу на добијеним даровима и у пуноћи љубави према човеку, не очекујући за то ни награду ни захвалност, жели само једно, да другима да себе и све од себе. Богу је благодаран и то показује на најбољи могући начин, милостивим срцем. Стварно је побожан што и потврђује  конкретним чињењем имајући увек у првом плану потребе других а не себеистицање. Он је стварно  радостан што може да подели са многима радост животног стваралаштва, није оптерећен собом и својим иметком.  Није му једина жеља то да буде  његов „сувишак за њихов недостатак“, као ни то да себи „стекне име“, него све чини у пуноћи љубави према Богу и човеку. Својим добрим поступањем све нас учи лепоти памћења, јер много је оних који сав свој живот оптерећују потребом да побегну од самих себе, свога порекла и једино што желе јесте да забораве „тешке дане“. То даље доводи до потребе да се показују у „пуноћи успешности“ повременим доласцима међу „своје“ са пуно речи самохвалисања. Све то се коначно обесмишљава градњом индивидуалних вавилонских кула и кулица, о којима смо говорили на почетку овога текста. Тако, од себе и свога иметка не видимо другога са свим  његовим лепотама и потребама, посебно не онда ако је у било чему „мањи“ од нас. Једино видимо оне „веће“, опет на основу наше потребе, па им се у зависности од исте или клањамо или им завидимо. Чудно и веома опасно стање, а само мало је потребно да га превазиђемо и исправимо на боље. Наведени пример доброчинитеља из Канаде, који се није оптеретио својим богатством него из дана у дан стиче све више несебичним давањем, требало би све нас да подстакне на добро чињење.
СВЕ СЕ МОЖЕ, САМО АКО СЕ ХОЋЕ
Овај, и њему слични примери себедавања и давања од себе веома су подстицајни и треба их промишљати и чинити слично њиховом чињењу. Ту није меродавна количина давања, него је најважнија добронамерност у садејству са оствареном доброделатношћу. Сувишак и недостатак нису једине опредељујуће чињенице, примарна је радост због учињеног дела, слободна од потребе за узвраћањем и похвалама. Такође је важно и то да се не оптерећујемо због пропуштених прилика, него да се трудимо да не пропустимо више ни једну добру могућност да помогнемо. Ако до сада нисмо на овај начин размишљали и чинили потрудимо се да променимо своје ставове и навике. Зато, не стојмо немоћно у сенци недовршених здања и не очајавајмо, почнимо другачије да се понашамо. Не дангубимо рачунајући шта је до сада узалуд утрошено, почнимо да промишљамо најпре како да свој вишак препознамо и дамо онима који немају. Небитно колики је тај вишак, али је важно да га употребимо на прави начин, давањем потребитим. То наше мало неком може бити довољно, и више од тога, само је потребно да нам ништа не буде важније од човека и његовог живота. Тада ћемо видети да тако најбоље стварно чувамо и себе и своје, али не на себичан начин од другога и само за себе, него на један стваралачки начин. Бићемо у стварној радости живљења у заједници са другима, неоптерећени потребом борбе за опстанак. Тада ће нам увек бити доста оно што имамо, и од тога ће нам увек остати довољно и да једни другима дамо и себе и од себе. Неће на обустављати страх од губитка и лишавања у односу једних са другима, јер ћемо у свему бити сатрудници а не супротстављени потрошачи.
У ДОБРУ СЕ НЕ УЗВИСИ, А У ЗЛУ СЕ НЕ ПОНИЗИ
Врло је важно знати носити себе и свој живот и не посрнути у безнађе које обесмишљава стваралачки оптимизам. Без обзира на стање иметка у свему треба бити одговоран стваралац који не губи наду у себи и добронамерност према свима. Живот је леп, али није увек и лак, пун је искушења и изненађења, али је највише угрожен нашим лошим делањем. Без обзира на степен и врсту иметка, увек треба бити спреман за подвиг служења бољитку другога, са пуним уважавањем себе што је једино могуће доброделатном истрајношћу. У том смислу су и богатство и сиромаштво истовремено и благослов и искушење, све у зависности од тога какав однос имамо према једном или другом. Ако је лењост у темељу сиромаштва, а среброљубље основ богатства у великом смо искушењу, али ако стрпљиво носимо једно или друго много можемо помоћи и себи самима и једни другима. Веома је важно овде указати и на опасност зависти и гордости којима се све додатно обесмишљава до потпуне одвојености и незаинтересованости једних за друге. Тада нико не може да носи себе, подједнако су тешки и сиромаху сиромаштво и богатоме богатство. Али, ако све другачије и потпуније разматрамо видећемо да од нас самих много тога зависи, што треба да нас покрене у добро поступање једних према другима. Једини услов је то да стрпљиво носимо себе и свој живот и са уважавањем се односимо једни према другима, не оптерећујући се иметком, ни својим ни туђим. Када тако једни друге препознамо у пуноћи боголикости онда ће све оно што чинимо бити усклађено на прави начин. Видећемо једни друге као браћу и вечну сабраћу и разумећемо потребе једни других, неће нам бити на првом месту наш себични интерес. Тада ћемо једино желети да будемо једни другима стварно на услузи зарад бољитка свих, неоптерећени себичним интересом.
ДОБРИМ ЧИЊЕЊЕМ НАЈБОЉЕ РАЗУМЕМО ДОБРОДЕТЕЉ
Само онда кад и сами пожелимо да у зависности од наших могућности помогнемо другима разумећемо добре поступке о којима се пише и прича. Видећемо да наведени пример доброг човека из „далеке“ Канаде може и нас да подстакне да се вратимо једни другима. Расклонићемо све ограде око себе, којима смо се оградили једни од других и почећемо да стварамо другачије, стицаћемо највише давањем  уместо присвајањем. Разумећемо да је најбољи улог за живот то да поделимо једни са другима оно што имамо. На први поглед све ово делује веома тешко, чак и немогуће, чини нам се да је могуће само у светитељским житијима, али треба бити истрајан и победити страх и себичност. Обезбедити се улагањем а не само узимањем, а најсигурнији улог је увек други и његов живот. Кад све то осмислимо лепотом и радошћу онда видимо да тако стичемо неистрошиво благо, немериво банковним контом. Да, могао је добри човек из Канаде да уместо давања другима има много већи банковни конто, али он је одлучио да чини другачије, да помогне и подстакне многе. Не да се пред њима покаже колико је моћан у смислу поседовања, него колико је стварно добар. На тај начин подстиче све нас да промишљамо себе и свој иметак једни кроз друге, а не само кроз бројке. Како би све било још боље кад би умели да се угледамо на њега и почели да стичемо ново и непролазно богатство давањем онима којима је потребно уместо гомилања бројки и папира и зграда без коначне намене и стварне функције. Можда ће нас и покренути све ово на боље, па ћемо уместо чуђења пред оним што неко други чини и осуђивања ранијих промашаја и својих и туђих, почети да чинимо добре ствари. Са свешћу да то наше мало може некоме бити много и да тако полако, мало по мало, можемо покренути све напред и на боље, покушајмо да убедимо себе да видимо једни друге. Вратимо се себи и не склањајмо се једни од других, превазиђимо потребу да се доказујемо под нагоном себичног интереса и поичнимо да показујемо интерсовање једни за потербу других. Много ћемо тако помоћи и сами себи и једни другима и бићемо радосни што смо другога обрадовали. Када успемо да себе убедимо у то и тако чинимо онда смо истински обогаћени неодузимивом радошћу. Имамо себе и не само то, имамо и једни друге, знајући да се најпотпуније богатимо дајући једни другима себе и своје…