Bogataš sa razumnim srcem

Bogatstvo kao rezultat stvaralačkog istrajavanja uvek je blagoslov Božiji čoveku i pokazatelj čovekove uspešnosti da ovlada svetom onako kako ga je Bog blagoslovio već u momentu stvaranja.

To nikako nije moguće poistovetiti sa onim primerima nerazumnog bogaćenja u nestvaralačkom prisvajanju tuđeg rada i imetka. Zbog toga je veoma važno prepoznavati i razlikovati jedno od drugoga kako bi se o svemu trezveno rasuđivalo. Pažljivim razmatranjem videćemo da su, hvala Bogu, češći dobri primeri u vezi sa ovim, ali oni loši su nekako primetniji našem oku i kao da ponekad radije pričamo o njima. Tu je sad jedan novi problem, zavist u nestvaračkoj zanesenosti i lenjosti, pa jedino što vidimo jeste obilje drugoga, bez prethodnog promišljanja njegovog stvaralaštva. To stanje treba prepoznavati i preobražavati na bolje tako što ćemo uočavati i isticati na uvid javnosti dobre primere neopterećenog bogatstva i nesebičnog davanja bogatih svima kojima je to potrebno. Jedan u nizu dobrih primera te vrste jeste zaista bogati čovek u svakom pogledu, koji živi u Kanadi i svim meštanima svoga sela šalje mesečnu pomoć, sa puno uvažavanja i ljubavi.
PRIMER KOJI OPOMINjE I PODSTIČE
Namerno ovde ne pominjem ime dobročinitelja, znajući da to njemu nije potrebno, želeći da pokrenem mnoge druge na slično činjenje. Ne ističem ni cifre, kako bi rasteretio manje imućne od brojki, jer prava dobrodetelj je nemeriva tim merama. U tom smislu razmišljam i preporučujem  svima koji to žele da promisle o novim dobrim mogućnostima. Da bi sve dobilo pozitivnu dinamiku preporučujem zajedničkom rasuđivanju višedecenijsku pojavu gradnje nedovršenih objekata bez stvarne namene, što se može videti u skoro svakom naseljenom mestu u Srbiji. Zapravo jedina namena im je bila pokazivanje pojedinaca pred drugima, što je bilo besmisleno i veoma neuspešno. Svi vidimo te nedovršene i urušene objekte višemilionskih vrednosti, koji pod naletom vremenskih promena svakoga dana sve manje vrede. Zamislite da su ti ljudi „pokazivali“ svoju uspešnost davanjem onima koji nemaju, umesto što su se sklanjali iza tih neupotrebljivih zidina koji sada nikome ne služe. Čak i ako se završeni, pokriveni i ukrašeni, ali u nekoliko stotina kvadratnih metara živi samo jedan čovek, ili dvoje njih. Ostaje pitanje, kakav smisao i sreću tu mogu naći? Koliko bi sve bilo lepše da je bilo mere u gradnji i odgovornosti prema nemoći i potrebama bližnjih. Da je građena i izgrađivana ljudskost umesto samoživosti i samoljublja. Na kraju se vidi da su to stvarno bačene pare, poniženo stvaralaštvo i obezvređeno trudoljublje. Da je učinjeno drugačije i davanjem onima kojim je potrebno pokazano čovekoljublje to bi bila neurušiva živa građevina, ne samo kao lepa priča nego kao uvek živo i životno delo. To dobro razume čovek iz Kanade, kao i mnogi njemu slični, i podstiče nas na odgovornije promišljanje i postupanje.
DAVANjE SA ZAHVALNOŠĆU
Ovde je vrlo važno istaći to da činjenje ovog dobrotvora predstavlja njegov čin bogoljublja i čovekoljublja. On daje sa zahvalnošću Bogu na dobijenim darovima i u punoći ljubavi prema čoveku, ne očekujući za to ni nagradu ni zahvalnost, želi samo jedno, da drugima da sebe i sve od sebe. Bogu je blagodaran i to pokazuje na najbolji mogući način, milostivim srcem. Stvarno je pobožan što i potvrđuje  konkretnim činjenjem imajući uvek u prvom planu potrebe drugih a ne sebeisticanje. On je stvarno  radostan što može da podeli sa mnogima radost životnog stvaralaštva, nije opterećen sobom i svojim imetkom.  Nije mu jedina želja to da bude  njegov „suvišak za njihov nedostatak“, kao ni to da sebi „stekne ime“, nego sve čini u punoći ljubavi prema Bogu i čoveku. Svojim dobrim postupanjem sve nas uči lepoti pamćenja, jer mnogo je onih koji sav svoj život opterećuju potrebom da pobegnu od samih sebe, svoga porekla i jedino što žele jeste da zaborave „teške dane“. To dalje dovodi do potrebe da se pokazuju u „punoći uspešnosti“ povremenim dolascima među „svoje“ sa puno reči samohvalisanja. Sve to se konačno obesmišljava gradnjom individualnih vavilonskih kula i kulica, o kojima smo govorili na početku ovoga teksta. Tako, od sebe i svoga imetka ne vidimo drugoga sa svim  njegovim lepotama i potrebama, posebno ne onda ako je u bilo čemu „manji“ od nas. Jedino vidimo one „veće“, opet na osnovu naše potrebe, pa im se u zavisnosti od iste ili klanjamo ili im zavidimo. Čudno i veoma opasno stanje, a samo malo je potrebno da ga prevaziđemo i ispravimo na bolje. Navedeni primer dobročinitelja iz Kanade, koji se nije opteretio svojim bogatstvom nego iz dana u dan stiče sve više nesebičnim davanjem, trebalo bi sve nas da podstakne na dobro činjenje.
SVE SE MOŽE, SAMO AKO SE HOĆE
Ovaj, i njemu slični primeri sebedavanja i davanja od sebe veoma su podsticajni i treba ih promišljati i činiti slično njihovom činjenju. Tu nije merodavna količina davanja, nego je najvažnija dobronamernost u sadejstvu sa ostvarenom dobrodelatnošću. Suvišak i nedostatak nisu jedine opredeljujuće činjenice, primarna je radost zbog učinjenog dela, slobodna od potrebe za uzvraćanjem i pohvalama. Takođe je važno i to da se ne opterećujemo zbog propuštenih prilika, nego da se trudimo da ne propustimo više ni jednu dobru mogućnost da pomognemo. Ako do sada nismo na ovaj način razmišljali i činili potrudimo se da promenimo svoje stavove i navike. Zato, ne stojmo nemoćno u senci nedovršenih zdanja i ne očajavajmo, počnimo drugačije da se ponašamo. Ne dangubimo računajući šta je do sada uzalud utrošeno, počnimo da promišljamo najpre kako da svoj višak prepoznamo i damo onima koji nemaju. Nebitno koliki je taj višak, ali je važno da ga upotrebimo na pravi način, davanjem potrebitim. To naše malo nekom može biti dovoljno, i više od toga, samo je potrebno da nam ništa ne bude važnije od čoveka i njegovog života. Tada ćemo videti da tako najbolje stvarno čuvamo i sebe i svoje, ali ne na sebičan način od drugoga i samo za sebe, nego na jedan stvaralački način. Bićemo u stvarnoj radosti življenja u zajednici sa drugima, neopterećeni potrebom borbe za opstanak. Tada će nam uvek biti dosta ono što imamo, i od toga će nam uvek ostati dovoljno i da jedni drugima damo i sebe i od sebe. Neće na obustavljati strah od gubitka i lišavanja u odnosu jednih sa drugima, jer ćemo u svemu biti satrudnici a ne suprotstavljeni potrošači.
U DOBRU SE NE UZVISI, A U ZLU SE NE PONIZI
Vrlo je važno znati nositi sebe i svoj život i ne posrnuti u beznađe koje obesmišljava stvaralački optimizam. Bez obzira na stanje imetka u svemu treba biti odgovoran stvaralac koji ne gubi nadu u sebi i dobronamernost prema svima. Život je lep, ali nije uvek i lak, pun je iskušenja i iznenađenja, ali je najviše ugrožen našim lošim delanjem. Bez obzira na stepen i vrstu imetka, uvek treba biti spreman za podvig služenja boljitku drugoga, sa punim uvažavanjem sebe što je jedino moguće dobrodelatnom istrajnošću. U tom smislu su i bogatstvo i siromaštvo istovremeno i blagoslov i iskušenje, sve u zavisnosti od toga kakav odnos imamo prema jednom ili drugom. Ako je lenjost u temelju siromaštva, a srebroljublje osnov bogatstva u velikom smo iskušenju, ali ako strpljivo nosimo jedno ili drugo mnogo možemo pomoći i sebi samima i jedni drugima. Veoma je važno ovde ukazati i na opasnost zavisti i gordosti kojima se sve dodatno obesmišljava do potpune odvojenosti i nezainteresovanosti jednih za druge. Tada niko ne može da nosi sebe, podjednako su teški i siromahu siromaštvo i bogatome bogatstvo. Ali, ako sve drugačije i potpunije razmatramo videćemo da od nas samih mnogo toga zavisi, što treba da nas pokrene u dobro postupanje jednih prema drugima. Jedini uslov je to da strpljivo nosimo sebe i svoj život i sa uvažavanjem se odnosimo jedni prema drugima, ne opterećujući se imetkom, ni svojim ni tuđim. Kada tako jedni druge prepoznamo u punoći bogolikosti onda će sve ono što činimo biti usklađeno na pravi način. Videćemo jedni druge kao braću i večnu sabraću i razumećemo potrebe jedni drugih, neće nam biti na prvom mestu naš sebični interes. Tada ćemo jedino želeti da budemo jedni drugima stvarno na usluzi zarad boljitka svih, neopterećeni sebičnim interesom.
DOBRIM ČINjENjEM NAJBOLjE RAZUMEMO DOBRODETELj
Samo onda kad i sami poželimo da u zavisnosti od naših mogućnosti pomognemo drugima razumećemo dobre postupke o kojima se piše i priča. Videćemo da navedeni primer dobrog čoveka iz „daleke“ Kanade može i nas da podstakne da se vratimo jedni drugima. Rasklonićemo sve ograde oko sebe, kojima smo se ogradili jedni od drugih i počećemo da stvaramo drugačije, sticaćemo najviše davanjem  umesto prisvajanjem. Razumećemo da je najbolji ulog za život to da podelimo jedni sa drugima ono što imamo. Na prvi pogled sve ovo deluje veoma teško, čak i nemoguće, čini nam se da je moguće samo u svetiteljskim žitijima, ali treba biti istrajan i pobediti strah i sebičnost. Obezbediti se ulaganjem a ne samo uzimanjem, a najsigurniji ulog je uvek drugi i njegov život. Kad sve to osmislimo lepotom i radošću onda vidimo da tako stičemo neistrošivo blago, nemerivo bankovnim kontom. Da, mogao je dobri čovek iz Kanade da umesto davanja drugima ima mnogo veći bankovni konto, ali on je odlučio da čini drugačije, da pomogne i podstakne mnoge. Ne da se pred njima pokaže koliko je moćan u smislu posedovanja, nego koliko je stvarno dobar. Na taj način podstiče sve nas da promišljamo sebe i svoj imetak jedni kroz druge, a ne samo kroz brojke. Kako bi sve bilo još bolje kad bi umeli da se ugledamo na njega i počeli da stičemo novo i neprolazno bogatstvo davanjem onima kojima je potrebno umesto gomilanja brojki i papira i zgrada bez konačne namene i stvarne funkcije. Možda će nas i pokrenuti sve ovo na bolje, pa ćemo umesto čuđenja pred onim što neko drugi čini i osuđivanja ranijih promašaja i svojih i tuđih, početi da činimo dobre stvari. Sa svešću da to naše malo može nekome biti mnogo i da tako polako, malo po malo, možemo pokrenuti sve napred i na bolje, pokušajmo da ubedimo sebe da vidimo jedni druge. Vratimo se sebi i ne sklanjajmo se jedni od drugih, prevaziđimo potrebu da se dokazujemo pod nagonom sebičnog interesa i poičnimo da pokazujemo intersovanje jedni za poterbu drugih. Mnogo ćemo tako pomoći i sami sebi i jedni drugima i bićemo radosni što smo drugoga obradovali. Kada uspemo da sebe ubedimo u to i tako činimo onda smo istinski obogaćeni neoduzimivom radošću. Imamo sebe i ne samo to, imamo i jedni druge, znajući da se najpotpunije bogatimo dajući jedni drugima sebe i svoje…