Црква – радионица која преображава

Ваше Преосвештенство, реците нам нешто о пројекту „Земља живих“. Како сте дошли на идеју да се укључите у тај пројекат?

– Задатак Христове Цркве у овом свету је да се бави људима, да људима понуди спасење, да би људи схватили да једино у Цркви и кроз Цркву могу наћи спасење, а када се људи спасавају у Цркви, онда мењају и своје навике. Тада почињу да размишљају о вредности живота, онда другачије и схватају живот, схватају га као дар Божји. За Цркву нема изгубљеног човека, јер Христос није дошао ради праведника, него ради грешника, и ту се најбоље види та светост Христове Цркве која у себи сабира и праведнике и грешнике. Ту најбоље можемо да видимо како је Црква права радионица која преображава, и која може да преобрази и највећег грешника у светитеља.Српска Црква је забринута због критичне ситуације која је настала у нашој отаџбини, и Црква као богочовечански организам не може и не сме да остане нема на све изазове који су данас присутни у друштву. Међу људима, посебно међу младим светом, дошло је до духовног, а самим тим и до моралног пада. У свим сегментима живота дошло је до урушавања система вредности, до својеврсне апостасије, и све је више оних који су упали у понор наркоманије, алкохолизма и других порока. Будући да је српска Црква увек била уз народ, она је дужна да притекне у помоћ људима који су скренули са пута спасења, јер једино Црква тј. Христос у Цркви, Христос у Светој Литургији онима који су у зачараном кругу наркоманије може помоћи да из њега изађу. Када човек почне да пропада, када не бди над собом, када не контролише ни своје мисли, ни своје речи, ни своја дела, он се налази у егзистенцијалном понору, а Црква је та сила која таквом човеку може пружити руку спасења. Данас, када је код нас дошло до пада наталитета, до беле куге, до убистава, до самоубистава, и када томе додамо пошаст наркоманије, онда видимо да је стање алармантно и за Цркву и за државу. Ни држава ни Црква, не кажем да нису ништа, али нису учиниле довољно озбиљан корак да се тим ојађеним људима помогне. Због те критичне ситуације и све већег броја младих који су у проблему наркоманије, ми смо као Епархија одлучили да дамо нешто од себе, како бисмо помогли онима које је овај грех довео до понора. Лично мислим да је наркоманија духовна болест, јер она наступа код оних у којима очигледно има недостатка Духа вере, и у налету неке егзистенцијалне кризе човек бива приморан да на погрешан начин стиче блаженства. Рекао бих да је наркоманија, у ствари, погрешан начин тражења Бога. Ту смо ми у Цркви, да им укажемо на прави начин и пут. То нас је и мотивисало да оснујемо заједницу у Брајковцу уз помоћ свештенства, добрих и стручних људи. Тиме смо желели да покажемо да они нису усамљени у свом проблему.

Од када је у Вашој епархији заживео овај пројекат, и на који начин функционише живот у заједници?

– Не бих да помињемо проблеме које смо у почетку имали са отварањем заједнице, јер по речима Св. ап. Павла, хришћанин увек треба да буде окренут будућности. Ја сам и тада говорио да ако Богу буде ово дело угодно, оно ће постати и опстати. Тако је и било – заједница је заживела априла 2008. године.  Живот у заједници функционише управо као прави живот у заједници са Богом, једних са другима у молитви, раду, реду и дисциплини. Није било лако за Цркву да прихвати људе који су били од свих одбачени и спремни на све. Одлазећи у Заједницу и пратећи њихова лица, примећујем да временом постају нови, преображени људи. У почетку код њих нема радости, а касније им се чак и физиономија мења. Оно што је за те људе најкорисније и најзначајније, јесте њихово учешће у литургијском животу, свакодневно читање Еванђеља и Псалтира, одлазак на шетајућу бројаницу, вођење дневника, као и свакодневне „поделе“ које имају за циљ да зависнике, који су по правилу затворени у себе, науче да своје мисли и осећања јавно искажу и потраже помоћ.

Може ли Црква данас заиста да помогне младим људима да се избаве од болести зависности? Да ли је код Вас било већ неких конкретних резултата?

– Узимамо да је потребно да штићеник проведе најмање две године у Заједници, и да тада добије благослов за излазак. Они који су сачекали благослов, углавном су добро. Готово сви раде, живе литургијским животом у својим парохијама, јер ко са благословом и послушањем прилази светињи, њега светиња лечи и спасава. Остао ми је упечатљив разговор са једним од штићеника који је требало да са благословом изађе из заједнице. На моје питање шта ће радити када изађе, одговорио је да се у породицу враћа са радошћу и са зебњом. Са радошћу, јер га деца сада називају оцем, а са страхом да га не опомену на претходни живот, када је и од њих крао да би набавио дрогу. Радост је за српску Цркву што постоје овакве здраве заједнице. У Заједници ти млади људи постају прави домаћини, градитељи, а не рушитељи. Они улажу труд, а онда им у помоћ притиче благодат Божја.

Какве, по Вашем мишљењу, социјалне активности Православна Црква треба да обавља, и колико су оне значајне данас за мисију Цркве у свету, а са друге стране, који су и колики њени ресурси?

– Црква мора да буде будна за све изазове свога народа. Она мора да реагује на недостатке добра. Ресурси Цркве су благодат Божја и Свете тајне. Вечне вредности су у Цркви, и те вредности морамо стицати. Црква мора да познаје свест и стање данашњег човека да би му дала адекватан лек. Без Христа не можемо постати истински људи и праве личности.

Из црквених медија видимо да је почео са радом и епархијски радио „Свети Јован Златоусти“. Каква је Ваша оцена досадашњег рада?

– Као што сам рекао и на отварању радија, медији не могу да чине чуда и не могу бити једино средство за мисију Цркве. Као и сва остала технолошка достигнућа, и медији су добри када се употребљавају на добро и на корист човека. Лош аспект употребе медија је отуђење које стварају код људи, као и чињеница да људи све мање читају, па се самим тим и недовољно образују.

За крај, какву поруку можете дати младим људима као носиоцима будућег времена?

– Црква и Христос су вечно млади. Христос је извор младости, и ко живи у Цркви, бива вечно млад. У Цркви треба користити и богато искуство старијих, те Црква позива на заједницу као извор Истине. Омладина је данас у великој опасности, јер нема ауторитета у васпитавању и одрастању. Они тако самима себи постају ауторитети. Можемо са радошћу да констатујемо да је у Српској Православној Цркви настало буђење, и да нам се данас причешћује више младих него старијих људи. Живели смо у времену изопачених вредности, и за то време човек је био гладан и жедан; сада млади човек има потребу да попуни ту празнину. Младима ћемо најбоље помоћи ако прво себе осветимо и просветимо.

На крају бих додао да, видевши радост која је присутна у нашој Заједници, смело позивам сваки град у својој Епархији да оснива овакве заједнице. Ми се радујемо кад некоме помогнемо да се исправи. Криза не може бити изговор, јер добро увек нађе начин. Желео бих да овом приликом захвалим локаној самоуправи у Лазаревцу, ПД РБ Колубара, локалном становништву, лекарима и мојим свештеницима у Лазаревцу и свима осталима који нам помажу. Дужни смо једни друге да исправљамо и помажемо.

Разговор водио протосинђел Кирило Бојовић

Извор: Епархија шумадијска