Crkva – radionica koja preobražava

O projektu „Zemlja živih“, koji ima za cilj pomoć obolelima od bolesti zavisnosti, o ulozi i značaju Crkve u životu savremenog čoveka, za Svetigoru, časopis Mitropolije crnogorsko-primorske, govorio je Episkop šumadijski Jovan. Prenosimo deo intervjua.

Vaše Preosveštenstvo, recite nam nešto o projektu „Zemlja živih“. Kako ste došli na ideju da se uključite u taj projekat?
– Zadatak Hristove Crkve u ovom svetu je da se bavi ljudima, da ljudima ponudi spasenje, da bi ljudi shvatili da jedino u Crkvi i kroz Crkvu mogu naći spasenje, a kada se ljudi spasavaju u Crkvi, onda menjaju i svoje navike. Tada počinju da razmišljaju o vrednosti života, onda drugačije i shvataju život, shvataju ga kao dar Božji. Za Crkvu nema izgubljenog čoveka, jer Hristos nije došao radi pravednika, nego radi grešnika, i tu se najbolje vidi ta svetost Hristove Crkve koja u sebi sabira i pravednike i grešnike. Tu najbolje možemo da vidimo kako je Crkva prava radionica koja preobražava, i koja može da preobrazi i najvećeg grešnika u svetitelja.Srpska Crkva je zabrinuta zbog kritične situacije koja je nastala u našoj otadžbini, i Crkva kao bogočovečanski organizam ne može i ne sme da ostane nema na sve izazove koji su danas prisutni u društvu. Među ljudima, posebno među mladim svetom, došlo je do duhovnog, a samim tim i do moralnog pada. U svim segmentima života došlo je do urušavanja sistema vrednosti, do svojevrsne apostasije, i sve je više onih koji su upali u ponor narkomanije, alkoholizma i drugih poroka. Budući da je srpska Crkva uvek bila uz narod, ona je dužna da pritekne u pomoć ljudima koji su skrenuli sa puta spasenja, jer jedino Crkva tj. Hristos u Crkvi, Hristos u Svetoj Liturgiji onima koji su u začaranom krugu narkomanije može pomoći da iz njega izađu. Kada čovek počne da propada, kada ne bdi nad sobom, kada ne kontroliše ni svoje misli, ni svoje reči, ni svoja dela, on se nalazi u egzistencijalnom ponoru, a Crkva je ta sila koja takvom čoveku može pružiti ruku spasenja. Danas, kada je kod nas došlo do pada nataliteta, do bele kuge, do ubistava, do samoubistava, i kada tome dodamo pošast narkomanije, onda vidimo da je stanje alarmantno i za Crkvu i za državu. Ni država ni Crkva, ne kažem da nisu ništa, ali nisu učinile dovoljno ozbiljan korak da se tim ojađenim ljudima pomogne. Zbog te kritične situacije i sve većeg broja mladih koji su u problemu narkomanije, mi smo kao Eparhija odlučili da damo nešto od sebe, kako bismo pomogli onima koje je ovaj greh doveo do ponora. Lično mislim da je narkomanija duhovna bolest, jer ona nastupa kod onih u kojima očigledno ima nedostatka Duha vere, i u naletu neke egzistencijalne krize čovek biva primoran da na pogrešan način stiče blaženstva. Rekao bih da je narkomanija, u stvari, pogrešan način traženja Boga. Tu smo mi u Crkvi, da im ukažemo na pravi način i put. To nas je i motivisalo da osnujemo zajednicu u Brajkovcu uz pomoć sveštenstva, dobrih i stručnih ljudi. Time smo želeli da pokažemo da oni nisu usamljeni u svom problemu.
Od kada je u Vašoj eparhiji zaživeo ovaj projekat, i na koji način funkcioniše život u zajednici?
– Ne bih da pominjemo probleme koje smo u početku imali sa otvaranjem zajednice, jer po rečima Sv. ap. Pavla, hrišćanin uvek treba da bude okrenut budućnosti. Ja sam i tada govorio da ako Bogu bude ovo delo ugodno, ono će postati i opstati. Tako je i bilo – zajednica je zaživela aprila 2008. godine.  Život u zajednici funkcioniše upravo kao pravi život u zajednici sa Bogom, jednih sa drugima u molitvi, radu, redu i disciplini. Nije bilo lako za Crkvu da prihvati ljude koji su bili od svih odbačeni i spremni na sve. Odlazeći u Zajednicu i prateći njihova lica, primećujem da vremenom postaju novi, preobraženi ljudi. U početku kod njih nema radosti, a kasnije im se čak i fizionomija menja. Ono što je za te ljude najkorisnije i najznačajnije, jeste njihovo učešće u liturgijskom životu, svakodnevno čitanje Evanđelja i Psaltira, odlazak na šetajuću brojanicu, vođenje dnevnika, kao i svakodnevne „podele“ koje imaju za cilj da zavisnike, koji su po pravilu zatvoreni u sebe, nauče da svoje misli i osećanja javno iskažu i potraže pomoć.
Može li Crkva danas zaista da pomogne mladim ljudima da se izbave od bolesti zavisnosti? Da li je kod Vas bilo već nekih konkretnih rezultata?
– Uzimamo da je potrebno da štićenik provede najmanje dve godine u Zajednici, i da tada dobije blagoslov za izlazak. Oni koji su sačekali blagoslov, uglavnom su dobro. Gotovo svi rade, žive liturgijskim životom u svojim parohijama, jer ko sa blagoslovom i poslušanjem prilazi svetinji, njega svetinja leči i spasava. Ostao mi je upečatljiv razgovor sa jednim od štićenika koji je trebalo da sa blagoslovom izađe iz zajednice. Na moje pitanje šta će raditi kada izađe, odgovorio je da se u porodicu vraća sa radošću i sa zebnjom. Sa radošću, jer ga deca sada nazivaju ocem, a sa strahom da ga ne opomenu na prethodni život, kada je i od njih krao da bi nabavio drogu. Radost je za srpsku Crkvu što postoje ovakve zdrave zajednice. U Zajednici ti mladi ljudi postaju pravi domaćini, graditelji, a ne rušitelji. Oni ulažu trud, a onda im u pomoć pritiče blagodat Božja.
Kakve, po Vašem mišljenju, socijalne aktivnosti Pravoslavna Crkva treba da obavlja, i koliko su one značajne danas za misiju Crkve u svetu, a sa druge strane, koji su i koliki njeni resursi?
– Crkva mora da bude budna za sve izazove svoga naroda. Ona mora da reaguje na nedostatke dobra. Resursi Crkve su blagodat Božja i Svete tajne. Večne vrednosti su u Crkvi, i te vrednosti moramo sticati. Crkva mora da poznaje svest i stanje današnjeg čoveka da bi mu dala adekvatan lek. Bez Hrista ne možemo postati istinski ljudi i prave ličnosti.
Iz crkvenih medija vidimo da je počeo sa radom i eparhijski radio „Sveti Jovan Zlatousti“. Kakva je Vaša ocena dosadašnjeg rada?
– Kao što sam rekao i na otvaranju radija, mediji ne mogu da čine čuda i ne mogu biti jedino sredstvo za misiju Crkve. Kao i sva ostala tehnološka dostignuća, i mediji su dobri kada se upotrebljavaju na dobro i na korist čoveka. Loš aspekt upotrebe medija je otuđenje koje stvaraju kod ljudi, kao i činjenica da ljudi sve manje čitaju, pa se samim tim i nedovoljno obrazuju.
Za kraj, kakvu poruku možete dati mladim ljudima kao nosiocima budućeg vremena?
– Crkva i Hristos su večno mladi. Hristos je izvor mladosti, i ko živi u Crkvi, biva večno mlad. U Crkvi treba koristiti i bogato iskustvo starijih, te Crkva poziva na zajednicu kao izvor Istine. Omladina je danas u velikoj opasnosti, jer nema autoriteta u vaspitavanju i odrastanju. Oni tako samima sebi postaju autoriteti. Možemo sa radošću da konstatujemo da je u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi nastalo buđenje, i da nam se danas pričešćuje više mladih nego starijih ljudi. Živeli smo u vremenu izopačenih vrednosti, i za to vreme čovek je bio gladan i žedan; sada mladi čovek ima potrebu da popuni tu prazninu. Mladima ćemo najbolje pomoći ako prvo sebe osvetimo i prosvetimo.
Na kraju bih dodao da, videvši radost koja je prisutna u našoj Zajednici, smelo pozivam svaki grad u svojoj Eparhiji da osniva ovakve zajednice. Mi se radujemo kad nekome pomognemo da se ispravi. Kriza ne može biti izgovor, jer dobro uvek nađe način. Želeo bih da ovom prilikom zahvalim lokanoj samoupravi u Lazarevcu, PD RB Kolubara, lokalnom stanovništvu, lekarima i mojim sveštenicima u Lazarevcu i svima ostalima koji nam pomažu. Dužni smo jedni druge da ispravljamo i pomažemo.
Razgovor vodio protosinđel Kirilo Bojović
Izvor: Eparhija šumadijska