Достојевски и хришћанство

Фјодор Михаилович Достојевски припада оном релативно малом броју у човечанству које називамо живим људима; они у себи носе пламен који никада не престаје да загрева њихове душе у трагању за Истином и у корачању за њом. Можда ће нам, за представљање ових људи, као најбоља позадина послужити онај други део човечанства, о којем је Господ Исус Христос рекао ученику: Остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8; 22). Ови други - то су они што су равнодушни у својим погледима на свет, не размишљају о души, о моралној одговорности пред савешћу и Богом, о истини, о неком другом смислу живота, осим овостраног, искључиво овоземаљског и пролазног. То су они „млаки“, о којима Свето Писмо каже: Избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3; 16).

Колико је, по типу своје личности, Достојевски био далеко од њих! И поред све сложености карактера и моралних пројава његове комплексне природе, он је био човек који је пламтео у трагању, који је тражио светињу и највишу Истину - не ону философску и апстрактну истину која углавном човека ни на шта не обавезује, него вечну Истину која треба да се оваплоти у живот и да човека сачува од духовне смрти. Према Достојевском, једино се са становишта вечности може говорити о Истини, јер је она - Сам Бог, и због тога ће одрицање од идеје Бога неминовно довести човечанство до пропасти. У „Браћи Карамазовима“, Достојевски самом демону приписује следеће, познате речи: „Нема шта да се руши, треба само уништити у човечанству идеју о Богу... Чим се цело човечанство одрекне Бога... онда ће сам од себе, без људождерства, пасти и сав пређашњи морал! Људи ће се удружити да узму од живота све што им он може дати, али само за срећу и радост на овоме свету. Човек ће се узвеличати духом божанске, титанске гордости, и појавиће се као човекобог“.

Мисао о значају вере у Бога и у бесмртност душе Ф. М. Достојевски изражава у многим делима: ова вера чини главни стожер његовог живота и стваралаштва; она је извор његовог боготражитељства које је трајало током читавог живота и одвијало се уз велике интелектуалне и моралне борбе, да би га довело Христу и Православној цркви.

О Достојевском као личности можемо да кажемо оно исто, што је он рекао о човеку уопште: „широк, исувише широк, ја бих га сузио“. Он се, међутим, не може сузити, јер то онда више неће бити Достојевски. И зато, да бисмо што мање сагрешили против њега, нећемо се дотицати „ширине“ његове личности, нити ћемо оцењивати његова генијална дела. Покушаћемо да осветлимо само једно питање, а оно се не налази у хоризонталној димензији пишчеве личности и његововог стваралаштва, него у оној дубини душе одакле је истицала необично богата бујица вредности које је руски геније оставио потомцима. Какав је, дакле, дух његовог стваралаштва и како бисмо га могли окарактерисати, али не са становишта земаљских, човечијих вредности, него sub specie aeternitatis?

ИЗВОР И ТЕМЕЉ ПОЗНАЊА

Едгар Алан По је једном рекао да би човек, који жели да изврши револуцију у људским мислима, требало само да напише једну књижицу, чији ће назив бити једноставан - Моје обнажено срце, с тим што би ова књижица морала да буде верна свом називу. Едгар Алан По је са својим предлогом закаснио две хиљаде година: таква књига већ је написана, и она је са крајњом пуноћом обнажила дубине људског срца. Истина, ова књижица има другачији назив - Јеванђеље. Она је свету отворила пут ка савршеном познању људске душе: како њене неизрециве лепоте којој, према речима Макарија Египатског, нема равне ни на небу, ни на земљи, тако и оног неизмерног зла, које се у том истом срцу рађа због човековог отпадања од Бога. За оне, духом живе људе, Јеванђеље је постало извор и темељ познања како сопственог срца, тако и човека уопште, као и стварања многих „књижица“. Један од оних ретких писаца који су здање свог уметничког стваралаштва градили на овом темељу био је Ф. М. Достојевски. Шта је главни предмет његове мисли? На ово питање лако ћемо одговорити - човек, његово срце и његова душа. „Он је, пре свега, волео људску душу у свему и свагда, веровао је да смо сви ми род Божији, веровао је у бесконачну силу човечије душе која тријумфује над сваким спољашњим насиљем и над сваким унутрашњим падом“, говорио је В. С. Соловјов на гробу Достојевског. Достојевски, међутим, човека није посматрао на уобичајен начин, представљајући онај његов живот који сви виде и са реализмом који често подсећа на натурализам; он разоткрива саму суштину човекове душе и најдубљих начела која је покрећу, одакле потичу и развијају се сва осећања, расположења, идеје, целокупно човеково понашање. И овде се Достојевски показао као непревазиђени психолог. Шта је, дакле, човек, према схватању Достојевског?        

ТРИ ТЕОРИЈЕ О ЧОВЕКУ

У просвећеном друштву тога времена, постојала су три одговора на ово питање. Прво од њих тврди да је човек подмукли, чулни и егоистични мајмун који у себи носи наслеђе својих животињских предака. Друго, пак, сматра да је човек добар и испуњен љубављу, а да лоше особине нису својства његове природе, него непосредне последице развоја цивилизације, која је у човека унела дисхармонију и удаљила га од природе. Према трећем гледишту, човек по природи није ни добар, ни зао, него је празна табла на коју социјална средина, са свим својим факторима, исписује одговарајућа „слова“. Достојевски је, у суштини, веома далеко од свих ових теорија. За њега је прво гледиште било противприродно, иако је мали број писаца који је „дно“ људске душе представио са таквом снагом као он. Достојевски није био сагласан ни са другом теоријом, премда је сама идеја неизбрисивог и увек активног добра и правде била водећа у његовом стваралаштву. Трећа теорија је такође изазвала његову критику: „Ни у каквом друштвеном уређењу нећете избећи зло... људска душа остаће таква каква је... ненормалност и зло исходе из ње саме“.

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Ф. М. Достојевски другачије посматра човека и можемо рећи да је његово гледиште потекло из Јеванђеља: ова „књижица“ открила му је тајну човека, открила му је да човек није ни мајмун ни свети анђео, него лик Божији, који је, по својој богоствореној природи, добар, чист и прекрасан, али се због силе човековог грехопада дубоко изопачио, због чега је на земљи људског срца почело да израста „трње и коров“. На тај начин су у палом човеку, чије се стање сада назива природним, истовремено присутна и семена добра, и коров зла. У чему је, према Јеванђељу, човеково спасење? У искуственом познању дубоке повређености сопствене природе и личне неспособности за искорењивање зла, а посредством тога, и признавање неопходости Христа као јединог Спаситеља, односно - жива вера у Њега. И сама та вера појављује се у човеку тек кроз искрено и трајно творење јеванђелског добра и присиљавање на борбу са грехом, која му открива његову реалну немоћ и смирује га. Највећа заслуга Достојевског састоји се управо у томе што он није само познао свој пад и кроз најтежу борбу дошао до искрене вере у Христа, него што је у необично упечатљивој, снажној и дубоко уметничкој форми разоткрио свету овај пут душе. Достојевски је, у том смислу, још једном свету благовестио хришћанство и то на начин како то, по свему судећи, ни пре ни после њега није учинио ниједан од светских писаца.

Достојевски у смирењу види основу за човеков морални препород; без смирења не може да буде ни поправљања које је потребно свима живима, јер је у свима присутно зло. Достојевски због тога свагда и свугде, ако не непосредном речју, а оно целокупним животом свог јунака, његовим падовима и успонима, позива човека на смирење и на делање над самим собом: „Смири своју гордост, горди човече!" Како и да се не смири онај ко отворено погледа на себе и поштено самоме себи призна? Смирење не понижава човека него га, напротив, поставља на чврсто тло самопознања, реалистичког погледа на себе и на човека уопште; само захваљујући смирењу, човек може да види себе онаквим какав заиста и јесте. Оно је сведочанство о великој храбрости човека, који се не плаши суочавања са најстрашнијим и неумољивим противником - са својом савешћу. Самољубив и славољубив човек није у стању то да учини. Смирење је чврст темељ и со сваке врлине и без њега ће се свака од њих претворити у лицемерје, притворност и гордост. Ова мисао непрестано одјекује у стваралашту Достојевског. Она за њега значи својеврсни фундамент, на којем гради своју, ретко проницљиву психоанализу човека. Отуда потиче необична веродостојност у његовом представљању човековог унутрашњег стања, скривених кретања његове душе, његовог греха и пада и, истовремено, његове дубинске чистоте и светости лика Божијег. При том се не примећује ни најмања осуда човека која би долазила са пишчеве стране. „Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер то је већ слика божанске љубави и врхунац љубави на земљи... а нарочито имај на уму да не можеш никоме судија бити. Јер нико на земљи не може бити судија злочинцу пре него што и он сам - судија - не схвати да је и он исти онакав злочинац као и онај што стоји пред њим“, говори Достојевски устима старца Зосиме. Ово познање, међутим, није нимало једноставно. Мало је оних који су способни да себе виде као злочинце: уопштено говорећи, већина људи има добро мишљење о себи и због тога свет и јесте тако лош. Они, који су у стању да увиде да су „сви криви за све“, да сагледају лично преступништво пред унитрашњим законом правде и да се покају - доживљавају дубок преображај, јер у себи почињу да сагледавају Божију правду и Бога. Веру у силу смирења видимо и код пијанице Мармеладова (у Злочину и казни). Говорећи о Страшном суду Господњем, он каже да ће на крају Христос позвати к Себи и њих, пијанце, и то управо зато „што ниједан од њих није себе сматрао достојним тога“. Достојевски је на тај начин почетак и основу јеванђелског учења - блажени сиромашни духом јер је њихово Царство Небеско - применио на савремени језик: „јер ниједан од њих није себе сматрао достојним тога“. Једино је на овом непоколебивом темељу, на „сиромаштву духа“, могуће достићи циљ хришћанског живота - љубав. Јеванђеље је љубав установило као основу живота: само уз њу оно обећава добро и срећу човека и човечанства. Могло би се рећи да Достојевски ову љубав, као исцељујућу силу, проповеда у свим својим делима. То, наравно, није романтична љубав; љубав код Достојевског - то је сажаљење кнеза Мишкина према Рогожину који га удара, то је састрадање са телом и душом ближњега и његово неосуђивање: „волите човека и у греху његовом“.

У ЧОВЕКУ ЖИВИ БОГ

У многим сценама својих романа Достојевски је свом силом свога талента покушавао да покаже да у човеку живи Бог и да живи добро, без обзира на сву ону нечистоту која је нанета и која га сакрива. Достојевски никад не осуђује грешника - он у њему види искру Божију као залог његовог устајања и спасења. Погледајмо Димитрија Карамазова: то је хировит, раскалашан човек, плаховите и необуздане нарави. Свет је изговорио свој коначан суд о њему - он је злочинац. И у таквој души, међутим, у њеној дубини, гори кандило: „И кад ми се догађало да се задубљујем у најдубљи срам разврата... у тој срамоти наједаред започињем химну. Нека сам и проклет, нека сам и низак и подао, али нека и ја љубим крај оне одеће у коју се облачи Бог мој; нека идем у исто време ђавољим трагом, али ја сам ипак и Твој син, Господе, и волим Те, и осећам радост, без које свет не може да постоји, ни да буде!"

Због тога је Достојевски толико веровао у руски народ, без обзира на сва његова прегрешења: „Немојте о нашем народу судити по ономе што он јесте“, писао је он, „него по ономе што би желео да буде, а његови идеали су снажни и свети, и управо су га они и спасли у вековима патњи“. Достојевски је желео да покаже ту лепоту очишћене душе, онај непроцењиви брилијант који је у већини случајева затрпан, закрчен и загађен нечистотом лажи, гордости и телољубља, али који почиње да блиста када се опере сузама страдања, сузама покајања. Достојевски је био убеђен да човек зато и греши, да је зато зао и рђав, што не види своју стварну лепоту, не види своју истинску душу. Тако Кирилов у Злим дусима каже: „Нису добри зато, што не знају да су добри. Требало би да сазнају да су добри, и истог тренутка ће постати добри, сви до једнога“. Управо је о тој лепоти, која ће се појавити пред човековим очишћеним погледом, говорио Достојевски када је тврдио да ће ‘’ лепота спасти свет“ (Идиот). Испоставља се, међутим, да се ова лепота, која спасава свет, као по правилу, човеку открива у страдањима, када он одважно понесе свој крст. Није случајно што у стваралаштву Достојевског патње заузимају доминантно место, тако да га многи називају „уметником патње“. Душа се патњом прочишћује као што се злато прочишћује ватром. Када се патња претвори у покајање, она препорађа душу за нови живот и значи оно искупљење за којим жуди сваки човек када постане дубоко свестан својих грехова и своје гнусобе. Кроз страдања, којима понекад воде и страшни злочини, човек се ослобађа свог унутрашњег зла и његових саблазни и поново се обраћа Богу у свом срцу, једном речју - спасава се. Ово спасење Достојевски види само у Христу, у Православљу, у Цркви. Христос за Достојевског није апстрактни морални идеал, није апстрактна философска истина, него апсолутно, узвишено и личносно Добро и савршена Лепота. Због тога пише Фонвизиној: „Ако би ми неко доказао да је Христос изван истине и ако би се заиста догодило да је истина изван Христа, ја бих радије остао са Христом, него са истином“.

Према дубоком убеђењу Достојевског, Христос се целовито сачувао само у Православљу, код словенских народа, а посебно у руском народу. Отуда потиче и онај посебан поглед Достојевског на руски народ као на богоносни, на народ који може и мора да спасе Европу, а са њом и цео свет. „Све, што тражи руски народ“, пише он, „садржи се у Православљу, једино је у Православљу и правда и спасење руског народа“. Достојевски одлучно инсистира на неопходности Православне Цркве у својству безусловног духовног начела живота и носиоца оне истинске културе, коју Русија треба да донесе свету. В. С. Соловјов је зато рекао: „Ако бисмо желели да једном речју означимо онај друштвени идеал којем је приступио Достојевски, онда ће та реч бити Црква“ (Прва беседа у помен Достојевском).

На овај начин, говорећи о стваралаштву Достојевског, несумњиво можемо да кажемо да су његово главно усмерење и његов дух - јеванђелски (иако се, са богословског становишта, код њега појављују и неке погрешне идеје). Јеванђелски дух покајања, нужности да човек постане свестан своје грешности и неопходности смирења - једном речју, дух цариника, блуднице или разбојника, присутан је и у стваралаштву Достојевског. Чини се да он и пише само о „бедним људима“, о „пониженима и увређенима“, о „Карамазовима“, о „злочинима и казнама“ који препорађају човека...

Последњи минути Достојевског јасно откривају његово духовно расположење: када му се стање погоршало, позвао је к себи децу, а жену замолио да прочита јеванђелску причу о блудном сину. Било је то последње покајање, које је крунисало живот Достојевског и показало да је дух његовог стваралаштва остао веран Јеванђељу. На гробу Достојевског, В. С. Соловјов изговорио је знамените речи: „Њему се стварност Бога и Христа открила у унутрашњој сили љубави и свепраштања, и ову свепраштајућу благодатну силу проповедао је као основу и за спољашње остварење оног царства правде на земљи за којим је жудео и којем је тежио читавог живота“.  

 А. И. Осипов, проф. МДА

Превод: Антонина Пантелић