Dostojevski i hrišćanstvo

Najbolji ljudi prepoznaju se po uzvišenom moralnom razvoju i po uzvišenom moralnom uticaju. F. M. Dostojevski

Fjodor Mihailovič Dostojevski pripada onom relativno malom broju u čovečanstvu koje nazivamo živim ljudima; oni u sebi nose plamen koji nikada ne prestaje da zagreva njihove duše u traganju za Istinom i u koračanju za njom. Možda će nam, za predstavljanje ovih ljudi, kao najbolja pozadina poslužiti onaj drugi deo čovečanstva, o kojem je Gospod Isus Hristos rekao učeniku: Ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve (Mt. 8; 22). Ovi drugi - to su oni što su ravnodušni u svojim pogledima na svet, ne razmišljaju o duši, o moralnoj odgovornosti pred savešću i Bogom, o istini, o nekom drugom smislu života, osim ovostranog, isključivo ovozemaljskog i prolaznog. To su oni „mlaki“, o kojima Sveto Pismo kaže: Izbljuvaću te iz usta Svojih (Otkr. 3; 16).
Koliko je, po tipu svoje ličnosti, Dostojevski bio daleko od njih! I pored sve složenosti karaktera i moralnih projava njegove kompleksne prirode, on je bio čovek koji je plamteo u traganju, koji je tražio svetinju i najvišu Istinu - ne onu filosofsku i apstraktnu istinu koja uglavnom čoveka ni na šta ne obavezuje, nego večnu Istinu koja treba da se ovaploti u život i da čoveka sačuva od duhovne smrti. Prema Dostojevskom, jedino se sa stanovišta večnosti može govoriti o Istini, jer je ona - Sam Bog, i zbog toga će odricanje od ideje Boga neminovno dovesti čovečanstvo do propasti. U „Braći Karamazovima“, Dostojevski samom demonu pripisuje sledeće, poznate reči: „Nema šta da se ruši, treba samo uništiti u čovečanstvu ideju o Bogu... Čim se celo čovečanstvo odrekne Boga... onda će sam od sebe, bez ljudožderstva, pasti i sav pređašnji moral! Ljudi će se udružiti da uzmu od života sve što im on može dati, ali samo za sreću i radost na ovome svetu. Čovek će se uzveličati duhom božanske, titanske gordosti, i pojaviće se kao čovekobog“.
Misao o značaju vere u Boga i u besmrtnost duše F. M. Dostojevski izražava u mnogim delima: ova vera čini glavni stožer njegovog života i stvaralaštva; ona je izvor njegovog bogotražiteljstva koje je trajalo tokom čitavog života i odvijalo se uz velike intelektualne i moralne borbe, da bi ga dovelo Hristu i Pravoslavnoj crkvi.
O Dostojevskom kao ličnosti možemo da kažemo ono isto, što je on rekao o čoveku uopšte: „širok, isuviše širok, ja bih ga suzio“. On se, međutim, ne može suziti, jer to onda više neće biti Dostojevski. I zato, da bismo što manje sagrešili protiv njega, nećemo se doticati „širine“ njegove ličnosti, niti ćemo ocenjivati njegova genijalna dela. Pokušaćemo da osvetlimo samo jedno pitanje, a ono se ne nalazi u horizontalnoj dimenziji piščeve ličnosti i njegovovog stvaralaštva, nego u onoj dubini duše odakle je isticala neobično bogata bujica vrednosti koje je ruski genije ostavio potomcima. Kakav je, dakle, duh njegovog stvaralaštva i kako bismo ga mogli okarakterisati, ali ne sa stanovišta zemaljskih, čovečijih vrednosti, nego sub specie aeternitatis?
IZVOR I TEMELj POZNANjA
Edgar Alan Po je jednom rekao da bi čovek, koji želi da izvrši revoluciju u ljudskim mislima, trebalo samo da napiše jednu knjižicu, čiji će naziv biti jednostavan - Moje obnaženo srce, s tim što bi ova knjižica morala da bude verna svom nazivu. Edgar Alan Po je sa svojim predlogom zakasnio dve hiljade godina: takva knjiga već je napisana, i ona je sa krajnjom punoćom obnažila dubine ljudskog srca. Istina, ova knjižica ima drugačiji naziv - Jevanđelje. Ona je svetu otvorila put ka savršenom poznanju ljudske duše: kako njene neizrecive lepote kojoj, prema rečima Makarija Egipatskog, nema ravne ni na nebu, ni na zemlji, tako i onog neizmernog zla, koje se u tom istom srcu rađa zbog čovekovog otpadanja od Boga. Za one, duhom žive ljude, Jevanđelje je postalo izvor i temelj poznanja kako sopstvenog srca, tako i čoveka uopšte, kao i stvaranja mnogih „knjižica“. Jedan od onih retkih pisaca koji su zdanje svog umetničkog stvaralaštva gradili na ovom temelju bio je F. M. Dostojevski. Šta je glavni predmet njegove misli? Na ovo pitanje lako ćemo odgovoriti - čovek, njegovo srce i njegova duša. „On je, pre svega, voleo ljudsku dušu u svemu i svagda, verovao je da smo svi mi rod Božiji, verovao je u beskonačnu silu čovečije duše koja trijumfuje nad svakim spoljašnjim nasiljem i nad svakim unutrašnjim padom“, govorio je V. S. Solovjov na grobu Dostojevskog. Dostojevski, međutim, čoveka nije posmatrao na uobičajen način, predstavljajući onaj njegov život koji svi vide i sa realizmom koji često podseća na naturalizam; on razotkriva samu suštinu čovekove duše i najdubljih načela koja je pokreću, odakle potiču i razvijaju se sva osećanja, raspoloženja, ideje, celokupno čovekovo ponašanje. I ovde se Dostojevski pokazao kao neprevaziđeni psiholog. Šta je, dakle, čovek, prema shvatanju Dostojevskog?        
TRI TEORIJE O ČOVEKU
U prosvećenom društvu toga vremena, postojala su tri odgovora na ovo pitanje. Prvo od njih tvrdi da je čovek podmukli, čulni i egoistični majmun koji u sebi nosi nasleđe svojih životinjskih predaka. Drugo, pak, smatra da je čovek dobar i ispunjen ljubavlju, a da loše osobine nisu svojstva njegove prirode, nego neposredne posledice razvoja civilizacije, koja je u čoveka unela disharmoniju i udaljila ga od prirode. Prema trećem gledištu, čovek po prirodi nije ni dobar, ni zao, nego je prazna tabla na koju socijalna sredina, sa svim svojim faktorima, ispisuje odgovarajuća „slova“. Dostojevski je, u suštini, veoma daleko od svih ovih teorija. Za njega je prvo gledište bilo protivprirodno, iako je mali broj pisaca koji je „dno“ ljudske duše predstavio sa takvom snagom kao on. Dostojevski nije bio saglasan ni sa drugom teorijom, premda je sama ideja neizbrisivog i uvek aktivnog dobra i pravde bila vodeća u njegovom stvaralaštvu. Treća teorija je takođe izazvala njegovu kritiku: „Ni u kakvom društvenom uređenju nećete izbeći zlo... ljudska duša ostaće takva kakva je... nenormalnost i zlo ishode iz nje same“.
JEVANĐELjE
F. M. Dostojevski drugačije posmatra čoveka i možemo reći da je njegovo gledište poteklo iz Jevanđelja: ova „knjižica“ otkrila mu je tajnu čoveka, otkrila mu je da čovek nije ni majmun ni sveti anđeo, nego lik Božiji, koji je, po svojoj bogostvorenoj prirodi, dobar, čist i prekrasan, ali se zbog sile čovekovog grehopada duboko izopačio, zbog čega je na zemlji ljudskog srca počelo da izrasta „trnje i korov“. Na taj način su u palom čoveku, čije se stanje sada naziva prirodnim, istovremeno prisutna i semena dobra, i korov zla. U čemu je, prema Jevanđelju, čovekovo spasenje? U iskustvenom poznanju duboke povređenosti sopstvene prirode i lične nesposobnosti za iskorenjivanje zla, a posredstvom toga, i priznavanje neophodosti Hrista kao jedinog Spasitelja, odnosno - živa vera u Njega. I sama ta vera pojavljuje se u čoveku tek kroz iskreno i trajno tvorenje jevanđelskog dobra i prisiljavanje na borbu sa grehom, koja mu otkriva njegovu realnu nemoć i smiruje ga. Najveća zasluga Dostojevskog sastoji se upravo u tome što on nije samo poznao svoj pad i kroz najtežu borbu došao do iskrene vere u Hrista, nego što je u neobično upečatljivoj, snažnoj i duboko umetničkoj formi razotkrio svetu ovaj put duše. Dostojevski je, u tom smislu, još jednom svetu blagovestio hrišćanstvo i to na način kako to, po svemu sudeći, ni pre ni posle njega nije učinio nijedan od svetskih pisaca.
Dostojevski u smirenju vidi osnovu za čovekov moralni preporod; bez smirenja ne može da bude ni popravljanja koje je potrebno svima živima, jer je u svima prisutno zlo. Dostojevski zbog toga svagda i svugde, ako ne neposrednom rečju, a ono celokupnim životom svog junaka, njegovim padovima i usponima, poziva čoveka na smirenje i na delanje nad samim sobom: „Smiri svoju gordost, gordi čoveče!" Kako i da se ne smiri onaj ko otvoreno pogleda na sebe i pošteno samome sebi prizna? Smirenje ne ponižava čoveka nego ga, naprotiv, postavlja na čvrsto tlo samopoznanja, realističkog pogleda na sebe i na čoveka uopšte; samo zahvaljujući smirenju, čovek može da vidi sebe onakvim kakav zaista i jeste. Ono je svedočanstvo o velikoj hrabrosti čoveka, koji se ne plaši suočavanja sa najstrašnijim i neumoljivim protivnikom - sa svojom savešću. Samoljubiv i slavoljubiv čovek nije u stanju to da učini. Smirenje je čvrst temelj i so svake vrline i bez njega će se svaka od njih pretvoriti u licemerje, pritvornost i gordost. Ova misao neprestano odjekuje u stvaralaštu Dostojevskog. Ona za njega znači svojevrsni fundament, na kojem gradi svoju, retko pronicljivu psihoanalizu čoveka. Otuda potiče neobična verodostojnost u njegovom predstavljanju čovekovog unutrašnjeg stanja, skrivenih kretanja njegove duše, njegovog greha i pada i, istovremeno, njegove dubinske čistote i svetosti lika Božijeg. Pri tom se ne primećuje ni najmanja osuda čoveka koja bi dolazila sa piščeve strane. „Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer to je već slika božanske ljubavi i vrhunac ljubavi na zemlji... a naročito imaj na umu da ne možeš nikome sudija biti. Jer niko na zemlji ne može biti sudija zločincu pre nego što i on sam - sudija - ne shvati da je i on isti onakav zločinac kao i onaj što stoji pred njim“, govori Dostojevski ustima starca Zosime. Ovo poznanje, međutim, nije nimalo jednostavno. Malo je onih koji su sposobni da sebe vide kao zločince: uopšteno govoreći, većina ljudi ima dobro mišljenje o sebi i zbog toga svet i jeste tako loš. Oni, koji su u stanju da uvide da su „svi krivi za sve“, da sagledaju lično prestupništvo pred unitrašnjim zakonom pravde i da se pokaju - doživljavaju dubok preobražaj, jer u sebi počinju da sagledavaju Božiju pravdu i Boga. Veru u silu smirenja vidimo i kod pijanice Marmeladova (u Zločinu i kazni). Govoreći o Strašnom sudu Gospodnjem, on kaže da će na kraju Hristos pozvati k Sebi i njih, pijance, i to upravo zato „što nijedan od njih nije sebe smatrao dostojnim toga“. Dostojevski je na taj način početak i osnovu jevanđelskog učenja - blaženi siromašni duhom jer je njihovo Carstvo Nebesko - primenio na savremeni jezik: „jer nijedan od njih nije sebe smatrao dostojnim toga“. Jedino je na ovom nepokolebivom temelju, na „siromaštvu duha“, moguće dostići cilj hrišćanskog života - ljubav. Jevanđelje je ljubav ustanovilo kao osnovu života: samo uz nju ono obećava dobro i sreću čoveka i čovečanstva. Moglo bi se reći da Dostojevski ovu ljubav, kao isceljujuću silu, propoveda u svim svojim delima. To, naravno, nije romantična ljubav; ljubav kod Dostojevskog - to je sažaljenje kneza Miškina prema Rogožinu koji ga udara, to je sastradanje sa telom i dušom bližnjega i njegovo neosuđivanje: „volite čoveka i u grehu njegovom“.
U ČOVEKU ŽIVI BOG
U mnogim scenama svojih romana Dostojevski je svom silom svoga talenta pokušavao da pokaže da u čoveku živi Bog i da živi dobro, bez obzira na svu onu nečistotu koja je naneta i koja ga sakriva. Dostojevski nikad ne osuđuje grešnika - on u njemu vidi iskru Božiju kao zalog njegovog ustajanja i spasenja. Pogledajmo Dimitrija Karamazova: to je hirovit, raskalašan čovek, plahovite i neobuzdane naravi. Svet je izgovorio svoj konačan sud o njemu - on je zločinac. I u takvoj duši, međutim, u njenoj dubini, gori kandilo: „I kad mi se događalo da se zadubljujem u najdublji sram razvrata... u toj sramoti najedared započinjem himnu. Neka sam i proklet, neka sam i nizak i podao, ali neka i ja ljubim kraj one odeće u koju se oblači Bog moj; neka idem u isto vreme đavoljim tragom, ali ja sam ipak i Tvoj sin, Gospode, i volim Te, i osećam radost, bez koje svet ne može da postoji, ni da bude!"
Zbog toga je Dostojevski toliko verovao u ruski narod, bez obzira na sva njegova pregrešenja: „Nemojte o našem narodu suditi po onome što on jeste“, pisao je on, „nego po onome što bi želeo da bude, a njegovi ideali su snažni i sveti, i upravo su ga oni i spasli u vekovima patnji“. Dostojevski je želeo da pokaže tu lepotu očišćene duše, onaj neprocenjivi brilijant koji je u većini slučajeva zatrpan, zakrčen i zagađen nečistotom laži, gordosti i teloljublja, ali koji počinje da blista kada se opere suzama stradanja, suzama pokajanja. Dostojevski je bio ubeđen da čovek zato i greši, da je zato zao i rđav, što ne vidi svoju stvarnu lepotu, ne vidi svoju istinsku dušu. Tako Kirilov u Zlim dusima kaže: „Nisu dobri zato, što ne znaju da su dobri. Trebalo bi da saznaju da su dobri, i istog trenutka će postati dobri, svi do jednoga“. Upravo je o toj lepoti, koja će se pojaviti pred čovekovim očišćenim pogledom, govorio Dostojevski kada je tvrdio da će ‘’ lepota spasti svet“ (Idiot). Ispostavlja se, međutim, da se ova lepota, koja spasava svet, kao po pravilu, čoveku otkriva u stradanjima, kada on odvažno ponese svoj krst. Nije slučajno što u stvaralaštvu Dostojevskog patnje zauzimaju dominantno mesto, tako da ga mnogi nazivaju „umetnikom patnje“. Duša se patnjom pročišćuje kao što se zlato pročišćuje vatrom. Kada se patnja pretvori u pokajanje, ona preporađa dušu za novi život i znači ono iskupljenje za kojim žudi svaki čovek kada postane duboko svestan svojih grehova i svoje gnusobe. Kroz stradanja, kojima ponekad vode i strašni zločini, čovek se oslobađa svog unutrašnjeg zla i njegovih sablazni i ponovo se obraća Bogu u svom srcu, jednom rečju - spasava se. Ovo spasenje Dostojevski vidi samo u Hristu, u Pravoslavlju, u Crkvi. Hristos za Dostojevskog nije apstraktni moralni ideal, nije apstraktna filosofska istina, nego apsolutno, uzvišeno i ličnosno Dobro i savršena Lepota. Zbog toga piše Fonvizinoj: „Ako bi mi neko dokazao da je Hristos izvan istine i ako bi se zaista dogodilo da je istina izvan Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom, nego sa istinom“.
Prema dubokom ubeđenju Dostojevskog, Hristos se celovito sačuvao samo u Pravoslavlju, kod slovenskih naroda, a posebno u ruskom narodu. Otuda potiče i onaj poseban pogled Dostojevskog na ruski narod kao na bogonosni, na narod koji može i mora da spase Evropu, a sa njom i ceo svet. „Sve, što traži ruski narod“, piše on, „sadrži se u Pravoslavlju, jedino je u Pravoslavlju i pravda i spasenje ruskog naroda“. Dostojevski odlučno insistira na neophodnosti Pravoslavne Crkve u svojstvu bezuslovnog duhovnog načela života i nosioca one istinske kulture, koju Rusija treba da donese svetu. V. S. Solovjov je zato rekao: „Ako bismo želeli da jednom rečju označimo onaj društveni ideal kojem je pristupio Dostojevski, onda će ta reč biti Crkva“ (Prva beseda u pomen Dostojevskom).
Na ovaj način, govoreći o stvaralaštvu Dostojevskog, nesumnjivo možemo da kažemo da su njegovo glavno usmerenje i njegov duh - jevanđelski (iako se, sa bogoslovskog stanovišta, kod njega pojavljuju i neke pogrešne ideje). Jevanđelski duh pokajanja, nužnosti da čovek postane svestan svoje grešnosti i neophodnosti smirenja - jednom rečju, duh carinika, bludnice ili razbojnika, prisutan je i u stvaralaštvu Dostojevskog. Čini se da on i piše samo o „bednim ljudima“, o „poniženima i uvređenima“, o „Karamazovima“, o „zločinima i kaznama“ koji preporađaju čoveka...
Poslednji minuti Dostojevskog jasno otkrivaju njegovo duhovno raspoloženje: kada mu se stanje pogoršalo, pozvao je k sebi decu, a ženu zamolio da pročita jevanđelsku priču o bludnom sinu. Bilo je to poslednje pokajanje, koje je krunisalo život Dostojevskog i pokazalo da je duh njegovog stvaralaštva ostao veran Jevanđelju. Na grobu Dostojevskog, V. S. Solovjov izgovorio je znamenite reči: „Njemu se stvarnost Boga i Hrista otkrila u unutrašnjoj sili ljubavi i svepraštanja, i ovu svepraštajuću blagodatnu silu propovedao je kao osnovu i za spoljašnje ostvarenje onog carstva pravde na zemlji za kojim je žudeo i kojem je težio čitavog života“.  
 A. I. Osipov, prof. MDA
Prevod: Antonina Pantelić