Има ли хришћанске вере без Цркве?

Према речима др Зорице Кубурић, професора Социологије религије на Филозофском факултету у Новом Саду и председнице Центра за емпиријскo истраживањe религије, иако је током последње две деценије доста људи у нас приступило Цркви „учинивши обред крштења“, тек неки од њих су „прихватили и друге облике изражавања вере и наставили да одлазе у цркву“ (Актуелно тржиште духовности, франкфуртске „Вести“ за Европу, Америку и Аустралију, 6. јануар 2004). Да би поткрепила такву своју тврдњу, она наводи и резултате истраживања у оквиру пројекта рађеног на Катедри за социологију Филозофског факултета у Новом Саду (2003) – од 1.253 испитаника 15 одсто се изјаснило да је верник „јер прихвата све што црква учи“; 17 процената су верници зато што се „придржавају свих обичаја које им налаже вера“; док се близу 22 одсто испитаника изјашњавају као верници „иако не прихватају све што их вера учи“; да не припадају ниједној цркви, али да верују у Бога, изјаснило се 6,6 процената. Питајући се да ли је томе разлог „што не постоји навика одласка у цркве као што је то на Западу, посебно у САД, или су службе у цркви непривлачне за савременог човека“, Кубурић закључује да „о неспремности традиционалних цркава да се прилагоде новонасталим потребама друштва које је у кризи, говоре и подаци колико их верује у оно што њихова црква учи“. А према њеном мишљењу, „црквеност није исто што и религиозност, јер нити сви религиозни одлазе у цркву, нити су сви који одлазе у цркву религозни“.

ЉУБАВ - ОСНОВА СЈЕДИЊЕЊА С ХРИСТОМ

После оваквог, једног уистину конфузног и произвољног тумачења Цркве и вере, поставља се логично питање: шта то, у ствари, значи бити саставни део Цркве и живети њеним животом? Према речима Георгија Флоровског, сама црквена суштина утемељена је управо на личности Сина Божјег и заједници свега створеног са Богом у Њему. Наиме, Христос се и оваплотио зато да би основао своју Цркву „која ће се, и у којој ће се, на извршетку времена све возглавити (саставити) у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф. 1,10). Самом устројству Цркве приступио је, дакако, својим васкрсењем, а њено оваплоћење извршио вазнесењем тј. силаском Светог Духа на Апостоле, што се и узима за црквени рођендан. Због тога Црква представља тајну над тајнама или светајну Божју, која садржи у себи све остале тајне богооткривене вере. Али, Црква је саборна (католичанска) не као заједница која стреми ка „отворености у служби целом свету“, већ заједница „која доживљава и раскрива јединство целокупне твари до таквог степена да ово јединство сачињава једну реалност у личности Христовој“ (Јован Д. Зизјулас, Евхаристијска заједница и католичност (саборност) Цркве, у Саборност Цркве, Београд, 1986, стр. 149).

Наиме, у њој је успостављено „јединство живог тела“ којим се надвладава разједињеност људског рода, оно нама данас добро знано стање у коме свака индивидуа води одвојен и самољубив живот, лишена било какве свести о свом „многојединству“. А то „многојединство“ се може открити само у љубави, опстојећи кроз човеково заједничарење у јединственом божанском животу у Цркви. Отуда, Црква и није некакво „мноштво лица у њиховој подвојености“, него јединство Божје благодати која живи у мноштву разумних створења која су удови једног истог тела (Сергије Булгаков, Православље, Нови Сад, 1991). Дакле, исповедајући једну и јединствену веру у Христа као Главу Цркве, црквени чланови се међусобно повезују и уједињавају, творећи само њено тело. И управо као „удови“ с Христом и међусобно сједињени, они и примају све благодатне силе Светог Духа које се дарују једино у Цркви кроз свете Тајне и свете врлине. Тако – усред таштине, беде, слабости и страдања људске историје – Свети Дух, тај Дух Љубави и мира, спаја у једно „засебне особе“, постајући у свакој души понаособ извор унутарњег мира и целине (Сергије Булгаков, Црква, у: Православље, наведено дело). А тиме се, заправо, живот сваког човека неограничено шири на живот других људи, и сваки човек у Цркви живи животом читавог оцрковљеног човечанства, и јесте човечанство! И то „не само човечанство у облику живих који заједно са нама стоје пред Господом у молитви и раду, јер савремено поколење није више до страница у књизи живота, него у Богу и у Његовој Цркви где нема разлике између живих и умрлих, јер су у Богу сви живи, Бог је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог није Бог мртвих, него Бог живих (Мт 22,32) (О. Георгије Флоровски, Католичност (саборност) Цркве, у: Саборност Цркве, наведено дело).

Јасно, човек је то само у оној мери у којој савлађује у себи „старог човека“ – самозаробљене личности, битно противстављене свакој другој личности – постајући истински васељенско биће. А то значи, биће које је својим животом у Богу сједињено са животом читаве творевине везама космичке љубави. Слободно се може рећи, зато, да људски род прелази у Цркви у један сасвим другачији план, започињући нов начин свог постојања. Ту нови живот постаје могућ, истинит, потпун и савршен, католичански живот у „јединству Духа свезом мира“ (Еф. 4,3) (О. Георгије Флоровски, исто). Све оно што је било разједињено у природи распарчаној између многих индивидуа, мора бити сједињено у Христу, на једној јединој основи – љубави.

Сходно томе, есенцијалну суштину хришћанске вере чини управо тај живот заједништва с Богом – то човеково непрекидно хођење пред Лицем Божјим, узношењем свог животног бремена бола, патњи, страдања, страха и вапаја у просторе свете заједнице с Њим! Таква човекова спремност на прихватање Воље Божје и на враћање у Његово окриље, међутим, није никакво пасивно препуштање, одустајање од животне борбе. А пре свега, није никакво човеково одустајање од борбе са самим собом – својим страстима, привезаношћу за ствари, новац, моћ, власт, гордост, сујету; својим страховима, малодушноћу, помислима, свеукупном огреховљеношћу као истинском болешћу срца. Стога, аутентичан „живот вере“ подразумева непрекидан труд човеков, његову самоконтролу и одрицање, пожртвованост и изгарање љубављу за друге и према Богу. Речју, вера подразумева човеково истинско подвижништво. Како се, међутим, не може лако завирити у људска срца и открити истина, то сасвим разумљиво остаје отворено питање: колико свако од „верујућих“ има снаге да истраје на правом црквеном путу, да се од „спољашње“ побожности – манифестоване, рецимо, одласком у црквени храм, присуствовањем Литургијама, причешћивањем, дружењем с побожним људима – успне до несагледивих висина дубоког унутрашњег погружења и беспоштедног рата са сопственим страстима? Такав се „рат“ може издржати и претрпети до краја једино уколико је праћен истинским човековим покајањем – његовим незауставним плачем над гресима, падовима и посрнућима, мраковима и страховима, себичношћу, небригом и равнодушношћу према другоме. Управо такво покајање не представља обичан етички чин, већ стварни егзистенцијални почетак благодатног препорађања читаве човекове личности, спремне за живот складан својој природи боголиког бића. Хришћанској вери је, отуда, потпуно страна свака „духовност“ која олако обећава човеку „брзо“ и „сигурно“ спасење без већег његовог труда, самосавлађивања, одрицања од телесних и душевних страсти, без његовог мукотрпног и сасвим неизвесног „унутарњег пресаздања“ сталним „устајањем“ и „падањем“. Јер, у таквој „духовности“ се ставља тежиште на „спољашњу“ интервенцију над човеком као „верником“, нудећи му прецизан систем конкретних правила понашања и „образаца“ живота којих се мора „слепо“ и безрезервно придржавати. При томе се од „верника“ тражи само једно: послушно прихватање строго прописаних „правила“ одношења према себи и према другима, као искључиве „гаранције“ његовог „ослобођења“ и „коначног спасења“. И баш овде се и сагледава и успоставља јасна линија разграничења Цркве и свих осталих – прошлих, садашњих и будућих – облика „упражњавања“ верског живота и тражења „путева спасења“!

Ту лежи значајан моменат фундаменталног разликовања Цркве од сваке религије схваћене у конвенционалном смислу те речи, засноване на индивидуалистичком приступу спасењу који подразумева испуњење „прописаних“ етичких норми и закона као нужних предуслова остваривања „заједнице Бога и човека“. Хришћанска, пак, вера је „жива стварност“ и превасходно „успостављање односа и општења са Богом Живим и Истинитим; стога, она не подразумева само човеково психолошко стање уверености и верности, већ надасве онтолошку везу и заједницу између човека и Бога. И више од тога, она је сам догађај овог заједништва – „богочовечански акт живог сусрета и благодатног у љубави саживљења човека и Бога у Христу, благодатног у љубави саприсуства и богочовечанске симбиозе“ (Јеромонах Атанасије, Вера као општење са Богом – нужан услов сазнања, у: Духовност православља, Београд, 1990, стр. 145–150). Баш зато се спасење света и види могућим само кроз његово „заједничарење“ с Богом у Христу, као лична заједница људи с Христом. Очито је, дакле, да суштина Цркве није спиритуалистичке нарави, нити, пак, скуп религијских норми и философских идеја. Она је истина онтолошког карактера, као живот што, почевши из историје, пројављује „Царство небеско“... И ту престају сва поређења између Цркве и свих осталих видова човековог „просветљења“, „искупљења“ и „спасења“! Ту „падају у воду“ напори оних који би да себе покажу и прикажу као „истинске духовности“ и „аутентичне Христове цркве“...

ОЧУВАЊЕ БОГООТКРИВЕНЕ ИСТИНЕ

Коначно, ако је и тачно да је човек данас изгубио у великој мери стварно интересовање за аутентичне хришћанске вредности, уплашио се од оваквог „сасвим узаног, а једино могућег пута спасења“, раслабио у вери и постао равнодушан према питању свог коначног исходишта, ако је саблажњен, преварен, изманипулисан, неспособан да разликује истину од лажи, добро од зла – треба ли онда, заиста, Црква да „одустане“ од својих истина (увек истих, непролазних, „актуелних“ кроз читаву повест и у вечности), како би се прилагодила „потребама“ таквог „модерног“ човека? Треба ли да му, водећи рачуна о „захтевима духа времена“, повлађује, да му снисходи, како је не би данашњи борци за људска права и слободе, те свеопшту модернизацију, прогласили за конзервативну и ретроградну? Треба ли да се Црква данас у име своје „модернизације“, „отварања“ према савременом свету и његовим потребама, „привлачења“ у своје окриље „модерног типа верника“, одрекне од сржи Христовог наука, од истине коју је Он објавио својим „силажењем у историју“, својим животом, смрћу на Крсту и Васкрснућем? Својом Црквом, коју је на себи основао? Читава повест Православне цркве – почев од Апостола, преко васељенских сабора и светих Отаца, па све до данас – сведочи у прилог њеној борби за одржање неокрњене богооткривене истине, тј. за Христову Личност као највишу вредност.

Уосталом, основна улога Предања и јесте баш у томе да разоткрива и потврђује суштину Цркве у времену и простору. Без оваквог неизмењеног учења, она би престала да буде божанска установа, претворивши се у „производ“ искључиво историјских сила. Управо из тог разлога, Православна црква се, историјски гледано, наглашено залагала за очување овакве интегралне и неизмењене богооткривене истине, сматрајући да доводити у питање било коју богооткривену истину хришћанске вере значи заправо „грешити се о Христа не примајући га онаквог какав је очуван у Једној, Правој, Васељенској и Апостолској Цркви“. При томе се скреће пажња да тумачити Предање никако не значи просто га цитирати, него све чињенице доводити у везу с основном црквеном суштином, осмишљавајући их у њеном светлу. Зато ни православна традиција не представља ма какав затворен и окоштали систем вечно истих „образаца понашања“, већ је непосредно везана за сам живот из кога извире и њиме се „испробава“. Утолико је теже разумети и оправдати, иначе „стандардне“, приговоре како је Православље у суштини конзервативно и анахроно, непрестано се „вртећи“ у кругу давно преживеле црквене традиције, равнодушне на дух времена!