Лик и дело о. Јустина Ћелијског

Посебан повод је скорашња канонизација аве Јустина. Наш саговорник је недавно одбранио докторску дисертацију под насловом „Апофатичка деконструкција разума и услови могућности конституције религијске философије у делу Лава Шестова“.  Одрастао је и школовао се у иностранству, дипломирао на Филозофском факултету у Београду, магистрирао на Богословском факултету СПЦ, говори и преводи са руског, грчког и енглеског. Православну мистику упознао током једногодишњег боравка на Светој Гори. Дугогодишњи је члан уредништва часописа „Богословље“.


У Вашој недавно објављеној књизи сте обрадили питање односа оца Јустина Поповића и Русâ, који су начелно резултати тог Вашег специјалистичког истраживања?

- Формативни утицај руске духовне културе на младог оца Јустина испоставио се као дубљи и сложенији него што смо помишљали. Потом смо схватили да је то код нас неистражено, усуђујемо се рећи непознато – осим кругу малобројних који то пре интуирају него ли расправљају. Није реч о његовом краткотрајном боравку у Русији 1916, па ни о његовим списима и русолошкој ерудицији, него је, пре, реч о изванредно динамичном личном сусрету са руском црквеном и „белом“ емиграцијом у Краљевини СХС унутар Сремскокарловачког синода руских архијереја у изгнанству. Тај Синод је био стожер руске духовности и културе готово две деценије (од 1920-тих до почетка II Cветског рата): тај епицентар и његов утицај на младог оца Јустина јесте „откриће“ о којем говоримо. Од посебног значаја било је упознавање митрополита Антонија Храповицког – писца Словара за разумевање делâ Достојевског – као учитеља оца Јустина у вези са хришћанским основама дела Фјодора Михаиловича, и као учитеља који га је упутио у неофилокалијске и аскетске токове који су – преко стараца Оптине Пустиње – реципирали исихастичко предање Никодима Агиорита, Пајсија Величковског и Тихона Задонског, с једне стране,  и утицали на „нову религијску свест“ и „богоискатељство“ руске потом српске интелигенције, укључујући Достојевског и касније Поповића, с друге стране... Паралелно томе, да поменемо још један моменат, тема докторске дисертације о Макарију Египатском, коју брани у Атини 1926, преподобном Јустину долази директно из дела светог Павла Флоренског -  то се више не сме игнорисати, него се има разумевати... На који начин отац Јустин врши рецепцију отачке и философске мисли Истока а на који начин Запада? Отачку мисао Истока, односно православља, отац Јустин реципира дословно, што ће рећи -  он постаје светитељ. У научном смислу он није имао потребну критичку дистанцу према делима отаца Цркве (нити је ту „дистанцу“ могао стећи с обзиром на тадашњи рудиментаран ступањ наше помесне патрологије). Међутим, задобивши фасцинантно духовно искуство и свест о аутентичним начинима символичко-светотајинског посредовања благодати Божије, он је задобио критичку способност вишег реда од научнистичке -  то можемо назвати расудљивом духовношћу, „фронемом“, или духовношћу светоотачког расуђивања Богом и у Богу. С тим уз вези важни су руски религијски философи. Наиме, од њих он је реципирао моделе, идеје, терминологију, као и тематику и проблематику. Захваљујући томе он је стекао критички апарат и свест о критичким задацима... То ће рећи, његова рецепција Истока је синтеза тих двају слојева: светоотачког где ништа не мења (које фиксира руском догматолошком теологијом) и рускорелигијско-философског, помоћу којег духовном искуству стеченом уподобљењем оцима даје критичку екстензију и културолошку оперативност. То се види управо на рецепцији хришћанства и културе Запада према којима наступа углавном негативно, некад грубо и без много нијанси, ослањајући се на модел „православног“ новословенофилства (свакако у свом ранијем периоду).

О Јустиновом ставу према екуменизму су изнесени опречни ставови. На основу Вашег читања дела оца Јустина, који би био његов став према дијалогу са инославнима?

- Зашто не одговорити речима сâмог преподобног Оца? Ево рецимо става из недавно објављених Записа о Екуменизму (којима епископ Атанасије Тврдошки, контразилотистичким подвигом, указује на знато деликатније контексте Јустинове, да кажемо, екуменизмологије): „Проблем екуменизма претпоставља Цркву Истинску, проблем Цркве: одговор на ово питање у исто време је одговор на екуменизам. Док се човек не саоваплоти Цркви – Богочовеку, он остаје хуманистички усамљен, увек учаурен у уску чауру човечјег, земног“. Усудићемо се да одговор дамо варирањем наведене сентенце. Наиме: док се екуменизам не саоваплоти Цркви – Богочовеку, он остаје хуманистички усамљен, учаурен у своју недовољно богочовечанску и недовољно црквену перспективу, али никад бесмислен јер представља вапај и пружену руку, као и ресурс изградње поверења, стога и један од могућих топоса чудотворењу Божијем у историји. Рекли бисмо да је отац Јустин био драговољни талац благодатног живота у Цркви Христа Бога: све и сваког ко није потврђивао методе и начине стицања и ширења блаженства живота у Христу-Цркви, и то путевима православља, он је оштро пропитивао саборним искуством Православне цркве коју је узорито представљао. Ипак, тешка је грешка држати да је Јустин Ћелијски гајио омразу према хришћанима Запада: напротив.

Да ли Јустиново приступање њему савременим проблемима може да послужи као парадигма у решавању нама савремених питања?

- У одређеном смислу да, у одређеном смислу не. Одговор је потврдан уколико, да издвојимо тек један аспект, Јустинову теологију богочовечанског хуманизма разумемо као критичку интервенцију у аутархијске основе безбогочовечанских начина модерне културе – као интервенцију којом се заборав Христа и заборав смрти, као и ступидизација човечанства без Бога, или уз квазибога, борбено адресују систематском и експлицитном критиком етаблираних идола културе. Одговор је одричан уколико прихватимо да је теологија исторична а свет – свет у променама. У том смислу потребно је уочити историјске оквире, па и границе, тема и проблема који су били акутни за Јустина и његово доба. У међувремену неки су то остали и за нас, али не сви, а неки које он није ни познавао песницама куцају на врата наших доба и дана, па то тражи самосвојан одговор наше генерације. Разуме се, интегрални теандријски хуманизам оца Јустина, иако може акомодирати доградњу и корекције, остаће незаобилазан градивни елемент сваке православне теологије у српском културисторијском кључу.

Активно учествујете у екуменском дијалогу православних са англиканцима. У ком правцу се крећу досадашњи дијалози и који су резултати одржаних конференција?

- Основни духовно-теолошки правац кретања треће фазе тог дијалога јесте -  антрополошки. То је тема до које се дошло после еклисиологије и тријадологије, који су одликовали скупове током седамдесетих и потом. Садашње горуће питање за обе стране дато је називом скупа што ће се одржати у Тринити колеџу Оксфордског универзитета почетком септембра 2010: „Шта значи бити људско биће?“. Уз то прикључено је и следеће у дословном смислу горуће питање: „Како су могући еклисиолошка одговорност према твари и теолошка екологија?“. Досадашње резултате официјелног англиканско-православног дијалога сажео је професор новозаветног богословља са Кембриџа (тренутно у Глазгову) Џон Ричес: „После догађаја из Новог Валаама (1989) дошло је до драматичне промене у атмосфери/методологији Дијалога. До тада то је било […] ‘као да свака страна има свој масивни систем фајлова из којих би, када би била питана од друге стране, свака посезала за одговарајућим фајлом, откривајући другој страни његове садржаје’. У пост-1989 ери две групе су наставиле да раде заједно ‘престајући са праксом бележења поена и тајног утврђивања надмоћи над другом – почевши да слушају и уче једна од друге’. […] ‘Сада је то разговор одушевљења и просветљења […]. Ипак, добро је бити увучен у разговор који анагажује дубоку и истрајну рефлексију о томе шта чини Цркву Црквом, и афирмисати – упркос свим наизгледностима и старовремским знацима – сакривени живот Свете Тројице у срцу наших заједница, његово животодавно, оснажујуће, обнављајуће и стваралачки благодатно изливање у нашем евхаристјском братствеништву (Eucharistic fellowship)“.

Свеправославни центар „Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски“ у Врању у својој мисији има окупљање свих православних народа ради проучавања дела о Јустина, једног од најзначајнијих православних теолога 20. века. Колико дело аве Јустина говори о повезивању православних народа, пре свега са простора Балкана?

- Оно највише говори о Цркви као најконкретнијем облику – опазимо његове речи – екуменичности  односно католичанскости (сви-и-све-уцеловљености) коју актуализује Исус Христос – Богочовек као Глава Тела-Цркве. Утолико не чуди што је у делу оца Јустина постигнута готово перфектна равнотежа српског, руског и јелинског предања православног хришћанства: то је израз екуменичности сâмог православља узетог изнутра. Преподобни старац Јустин је записао и ово: „екуменизам – Богочовечански организам...“. Што се Балкана тиче, он о томе није много писао, свакако не програмски... Ипак његова еклисиологија даје претпоставке за балканско-православне интеграције на плану духовне културе...

Да ли је дело оца Јустина добра основа за изградњу наше националне теологије?

- Да – али уз услов да се оно не узме као готов аутоматски приручник за сваки дан и ситуацију, као некакав теоријски „сановник“. У том случају оно ће бити злоупотребљено и понижено. Његово дело остаје добра основа ако се следује његовом духу – то ће рећи, ако се критика – рецимо – атеистичког или парахришћанског еврохуманизма вежба као парекселанс израз љубави према цивилизацији Европе, ако се Јустинова критика Европе узме као израз самокритике Европе с њеног источног пола, ако се то узме као легат културе логоса, а не као алиби за пречицу идеолошких конфронтација уз суфицит отужне самоумишљености...

Да ли постоје утицаји Јустиновог богословља на савремене српске теологе?

- Одговор на то питање зависи од одговора на питање о постојању или непостојању самосвесног, дисциплинованог, институисаног успостављања црквеног а затим националног значаја српске теолошке делатности, односно од одговора на питање о генези, идентитету, смислу и задацима српског начина православне теологије. Уколико такво нешто у озбиљном смислу постоји, а постоји као залог и потенцијал, па и као известан резултат, онда би наш одговор био да је тај утицај скромнији него што би могао бити... Томе има више разлога, али узмимо два. Један је, рецимо, национална склоност дисконтинуитету, летаргији и фриволном помодарству, као и неодговорно снебивање пред прецима. Други је, рецимо, скроман број људи што чине научно освешћен и академски оспособљен корпус српске теологије, па услед јуриша тематике савремености, рад на критичком преношењу идеја и оријентација претходника остаје неорганизован, или пада у заборав... Ипак, постоје обећавајући знаци промена које би могле благотворно утицати на неповољно стање ствари. Разуме се, утицај духовности оца Јустина, његовог етоса светости и хришћанског патриотизма, широко је распрострањен, а његове праве ученике међу епископима, монасима и лаицима треба узети за доказе да је утицај што је унеколико изостао у академском свету, нашао пут у свету духовенства и народа СПЦ.

Сматрате ли да су утицаји можда присутни и ван граница Србије, јер знамо да се његова дела преводе на готово све европске језике?

- Да, ти утицаји постоје и веома су респектабилни: Русија, Грчка, Француска, Сједињене Америчке Државе – неке су од земаља где дело оца Јустина ужива углед. Али начине и домете тог уважавања тек требамо да упознамо, потврдимо, коригујемо и развијамо – а не да подразумевамо... Међутим, паралелно томе, премда на неупоредиво мањој скали, од недавно јавља се извесно „противјустиновско“ кретање, и то унутар крила православља, нарочито у круговима теолога у САД, али и код неких Румуна... Тачније, инсинуирани анти-интелектуализам оца Јустина (који такви кругови мешају како са целим Јустином, тако са Јустиновом умно-логосном критиком рациократизма и сцијентизма Европе, условљеном духом времена: великим сломом титаничке цивилизације после I Cветског рата) узима се као повод за дисквалификацију уз дефицит контекстуалног читања, и то управо од мислилаца који се на контекстуалу димензију богословља емфатички позивају. Услед жестоке критике културе аутархијске аутономије разума, отац Јустин некад заборавља да уважи незобилазно позитивне стране разума и науке. Па ипак, у времена реконструкције рационалности, у доба обрнуте сразмере науке-технологије и етике одговорности, чуди такво доцирање философу Логоса који је изградио систем мишљења о Логосу, где анти-интелектуализам није последња реч, ма како та реч местимице прегласна била... У крајњој линији то значи и ово: његова дела треба превести на стране језике у целини, нарочито на енглески, уз координирано публиковање пратећих симпатетичких (у херменеутичком смислу „одраслих“ колико критичких) студија од стране српских теолога, а ради праве афирмације колико и ради превенције погрешног или непријатељског вредновања његовог дела. Како тумачити чињеницу да се, рецимо, у британским теолошким компендијумима и енциклопедијама (Колин-Блеквел 1995, 2005, Кембриџ 2008... Р. Вилијамс, Е. Лаут...) у последњих 15 година преподобни Јустин помиње узгредно, или уопште не, а главна личност на коју се – редовно – указује у смислу важнијих изванруских или изванјелинских доприносâ православља јесте Димитру Станилоае (а тако је захваљујући промотивном – од надлежних подржаном – раду румунских теолога на сопственој православној баштини, и то на страним језицима: поменимо тек Лукијана Туркескуа...). Истина је и ово: још увек немамо ниједно озбиљно публиковано дело о Јустину Поповићу на страном језику, а релевантан западни свет неће да пише о њему „напамет“ или „по чувењу“ из парцијалних извора...

Да ли је канонизација оца Јустина показатељ духовне зрелости нашег народа?

- Увођење преподобног Јустина Ћелијског у диптихе светих израз је исте оне зрелости (али и свакодневницом трагично запретене снаге) која је на улице престоног Београда извела преко 600.000 људи по упокојењу Његове Светости преподобног Павла Пећког и Београдског – у чину беспоговорне саборности пред примером реализованe светости: с оне и с ове стране политицизма, партицизма и идеоцизма, али и шундицизма, што су готово успели да нас убеде да смо као друштво бесповратно удаљени од могућности духовне солидарности и одговорности према светости. Отац Јустин је новопројављени плод наде српског народа да су национални опоравак и свечовечанско уздизање за нас, ипак, могући...

Тренутно је актуелан научни пројекат „Српска теологија у 20. веку“ у коме учествују професори Богословског факултета и други научни радници. У којој су мери публиковане интерпретације Јустинових дела допринеле бољем разумевању његове мисли?

- Пошто смо и сâми учествовали у томе, одговор гласи: увек може и треба боље... У сваком случају, научно тематизовање дела било ког теолога увек је добродошла противтежа панигиричкој еуфоризацији или идеолошком сакаћењу нечијег богословског лика и дела: а сакаћење наступа и када неумесну похвалу надмашује тек одсуство свести о таквом неукусу.