Lik i delo o. Justina Ćelijskog

Doktor filosofskih nauka Bogdan Lubardić, profesor Bogoslovskog fakulteta na Katedri za filosofiju napisao je o bogoslovskom nasleđu oca Justina, knjigu „Justin Ćelijski i Rusija, putevi recepcije ruske filosofije i teologije“. Razgovaramo sa dr Lubardićem o uticaju teologije i filosofije ave Justina na teološku misao u Srba.

Poseban povod je skorašnja kanonizacija ave Justina. Naš sagovornik je nedavno odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom „Apofatička dekonstrukcija razuma i uslovi mogućnosti konstitucije religijske filosofije u delu Lava Šestova“.  Odrastao je i školovao se u inostranstvu, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Bogoslovskom fakultetu SPC, govori i prevodi sa ruskog, grčkog i engleskog. Pravoslavnu mistiku upoznao tokom jednogodišnjeg boravka na Svetoj Gori. Dugogodišnji je član uredništva časopisa „Bogoslovlje“.

U Vašoj nedavno objavljenoj knjizi ste obradili pitanje odnosa oca Justina Popovića i Rusâ, koji su načelno rezultati tog Vašeg specijalističkog istraživanja?
- Formativni uticaj ruske duhovne kulture na mladog oca Justina ispostavio se kao dublji i složeniji nego što smo pomišljali. Potom smo shvatili da je to kod nas neistraženo, usuđujemo se reći nepoznato – osim krugu malobrojnih koji to pre intuiraju nego li raspravljaju. Nije reč o njegovom kratkotrajnom boravku u Rusiji 1916, pa ni o njegovim spisima i rusološkoj erudiciji, nego je, pre, reč o izvanredno dinamičnom ličnom susretu sa ruskom crkvenom i „belom“ emigracijom u Kraljevini SHS unutar Sremskokarlovačkog sinoda ruskih arhijereja u izgnanstvu. Taj Sinod je bio stožer ruske duhovnosti i kulture gotovo dve decenije (od 1920-tih do početka II Cvetskog rata): taj epicentar i njegov uticaj na mladog oca Justina jeste „otkriće“ o kojem govorimo. Od posebnog značaja bilo je upoznavanje mitropolita Antonija Hrapovickog – pisca Slovara za razumevanje delâ Dostojevskog – kao učitelja oca Justina u vezi sa hrišćanskim osnovama dela Fjodora Mihailoviča, i kao učitelja koji ga je uputio u neofilokalijske i asketske tokove koji su – preko staraca Optine Pustinje – recipirali isihastičko predanje Nikodima Agiorita, Pajsija Veličkovskog i Tihona Zadonskog, s jedne strane,  i uticali na „novu religijsku svest“ i „bogoiskateljstvo“ ruske potom srpske inteligencije, uključujući Dostojevskog i kasnije Popovića, s druge strane... Paralelno tome, da pomenemo još jedan momenat, tema doktorske disertacije o Makariju Egipatskom, koju brani u Atini 1926, prepodobnom Justinu dolazi direktno iz dela svetog Pavla Florenskog -  to se više ne sme ignorisati, nego se ima razumevati... Na koji način otac Justin vrši recepciju otačke i filosofske misli Istoka a na koji način Zapada? Otačku misao Istoka, odnosno pravoslavlja, otac Justin recipira doslovno, što će reći -  on postaje svetitelj. U naučnom smislu on nije imao potrebnu kritičku distancu prema delima otaca Crkve (niti je tu „distancu“ mogao steći s obzirom na tadašnji rudimentaran stupanj naše pomesne patrologije). Međutim, zadobivši fascinantno duhovno iskustvo i svest o autentičnim načinima simvoličko-svetotajinskog posredovanja blagodati Božije, on je zadobio kritičku sposobnost višeg reda od naučnističke -  to možemo nazvati rasudljivom duhovnošću, „fronemom“, ili duhovnošću svetootačkog rasuđivanja Bogom i u Bogu. S tim uz vezi važni su ruski religijski filosofi. Naime, od njih on je recipirao modele, ideje, terminologiju, kao i tematiku i problematiku. Zahvaljujući tome on je stekao kritički aparat i svest o kritičkim zadacima... To će reći, njegova recepcija Istoka je sinteza tih dvaju slojeva: svetootačkog gde ništa ne menja (koje fiksira ruskom dogmatološkom teologijom) i ruskoreligijsko-filosofskog, pomoću kojeg duhovnom iskustvu stečenom upodobljenjem ocima daje kritičku ekstenziju i kulturološku operativnost. To se vidi upravo na recepciji hrišćanstva i kulture Zapada prema kojima nastupa uglavnom negativno, nekad grubo i bez mnogo nijansi, oslanjajući se na model „pravoslavnog“ novoslovenofilstva (svakako u svom ranijem periodu).
O Justinovom stavu prema ekumenizmu su izneseni oprečni stavovi. Na osnovu Vašeg čitanja dela oca Justina, koji bi bio njegov stav prema dijalogu sa inoslavnima?
- Zašto ne odgovoriti rečima sâmog prepodobnog Oca? Evo recimo stava iz nedavno objavljenih Zapisa o Ekumenizmu (kojima episkop Atanasije Tvrdoški, kontrazilotističkim podvigom, ukazuje na znato delikatnije kontekste Justinove, da kažemo, ekumenizmologije): „Problem ekumenizma pretpostavlja Crkvu Istinsku, problem Crkve: odgovor na ovo pitanje u isto vreme je odgovor na ekumenizam. Dok se čovek ne saovaploti Crkvi – Bogočoveku, on ostaje humanistički usamljen, uvek učauren u usku čauru čovečjeg, zemnog“. Usudićemo se da odgovor damo variranjem navedene sentence. Naime: dok se ekumenizam ne saovaploti Crkvi – Bogočoveku, on ostaje humanistički usamljen, učauren u svoju nedovoljno bogočovečansku i nedovoljno crkvenu perspektivu, ali nikad besmislen jer predstavlja vapaj i pruženu ruku, kao i resurs izgradnje poverenja, stoga i jedan od mogućih toposa čudotvorenju Božijem u istoriji. Rekli bismo da je otac Justin bio dragovoljni talac blagodatnog života u Crkvi Hrista Boga: sve i svakog ko nije potvrđivao metode i načine sticanja i širenja blaženstva života u Hristu-Crkvi, i to putevima pravoslavlja, on je oštro propitivao sabornim iskustvom Pravoslavne crkve koju je uzorito predstavljao. Ipak, teška je greška držati da je Justin Ćelijski gajio omrazu prema hrišćanima Zapada: naprotiv.
Da li Justinovo pristupanje njemu savremenim problemima može da posluži kao paradigma u rešavanju nama savremenih pitanja?
- U određenom smislu da, u određenom smislu ne. Odgovor je potvrdan ukoliko, da izdvojimo tek jedan aspekt, Justinovu teologiju bogočovečanskog humanizma razumemo kao kritičku intervenciju u autarhijske osnove bezbogočovečanskih načina moderne kulture – kao intervenciju kojom se zaborav Hrista i zaborav smrti, kao i stupidizacija čovečanstva bez Boga, ili uz kvaziboga, borbeno adresuju sistematskom i eksplicitnom kritikom etabliranih idola kulture. Odgovor je odričan ukoliko prihvatimo da je teologija istorična a svet – svet u promenama. U tom smislu potrebno je uočiti istorijske okvire, pa i granice, tema i problema koji su bili akutni za Justina i njegovo doba. U međuvremenu neki su to ostali i za nas, ali ne svi, a neki koje on nije ni poznavao pesnicama kucaju na vrata naših doba i dana, pa to traži samosvojan odgovor naše generacije. Razume se, integralni teandrijski humanizam oca Justina, iako može akomodirati dogradnju i korekcije, ostaće nezaobilazan gradivni element svake pravoslavne teologije u srpskom kulturistorijskom ključu.
Aktivno učestvujete u ekumenskom dijalogu pravoslavnih sa anglikancima. U kom pravcu se kreću dosadašnji dijalozi i koji su rezultati održanih konferencija?
- Osnovni duhovno-teološki pravac kretanja treće faze tog dijaloga jeste -  antropološki. To je tema do koje se došlo posle eklisiologije i trijadologije, koji su odlikovali skupove tokom sedamdesetih i potom. Sadašnje goruće pitanje za obe strane dato je nazivom skupa što će se održati u Triniti koledžu Oksfordskog univerziteta početkom septembra 2010: „Šta znači biti ljudsko biće?“. Uz to priključeno je i sledeće u doslovnom smislu goruće pitanje: „Kako su mogući eklisiološka odgovornost prema tvari i teološka ekologija?“. Dosadašnje rezultate oficijelnog anglikansko-pravoslavnog dijaloga sažeo je profesor novozavetnog bogoslovlja sa Kembridža (trenutno u Glazgovu) Džon Ričes: „Posle događaja iz Novog Valaama (1989) došlo je do dramatične promene u atmosferi/metodologiji Dijaloga. Do tada to je bilo […] ‘kao da svaka strana ima svoj masivni sistem fajlova iz kojih bi, kada bi bila pitana od druge strane, svaka posezala za odgovarajućim fajlom, otkrivajući drugoj strani njegove sadržaje’. U post-1989 eri dve grupe su nastavile da rade zajedno ‘prestajući sa praksom beleženja poena i tajnog utvrđivanja nadmoći nad drugom – počevši da slušaju i uče jedna od druge’. […] ‘Sada je to razgovor oduševljenja i prosvetljenja […]. Ipak, dobro je biti uvučen u razgovor koji anagažuje duboku i istrajnu refleksiju o tome šta čini Crkvu Crkvom, i afirmisati – uprkos svim naizglednostima i starovremskim znacima – sakriveni život Svete Trojice u srcu naših zajednica, njegovo životodavno, osnažujuće, obnavljajuće i stvaralački blagodatno izlivanje u našem evharistjskom bratstveništvu (Eucharistic fellowship)“.
Svepravoslavni centar „Prepodobni Justin Vranjski i Ćelijski“ u Vranju u svojoj misiji ima okupljanje svih pravoslavnih naroda radi proučavanja dela o Justina, jednog od najznačajnijih pravoslavnih teologa 20. veka. Koliko delo ave Justina govori o povezivanju pravoslavnih naroda, pre svega sa prostora Balkana?
- Ono najviše govori o Crkvi kao najkonkretnijem obliku – opazimo njegove reči – ekumeničnosti  odnosno katoličanskosti (svi-i-sve-ucelovljenosti) koju aktualizuje Isus Hristos – Bogočovek kao Glava Tela-Crkve. Utoliko ne čudi što je u delu oca Justina postignuta gotovo perfektna ravnoteža srpskog, ruskog i jelinskog predanja pravoslavnog hrišćanstva: to je izraz ekumeničnosti sâmog pravoslavlja uzetog iznutra. Prepodobni starac Justin je zapisao i ovo: „ekumenizam – Bogočovečanski organizam...“. Što se Balkana tiče, on o tome nije mnogo pisao, svakako ne programski... Ipak njegova eklisiologija daje pretpostavke za balkansko-pravoslavne integracije na planu duhovne kulture...
Da li je delo oca Justina dobra osnova za izgradnju naše nacionalne teologije?
- Da – ali uz uslov da se ono ne uzme kao gotov automatski priručnik za svaki dan i situaciju, kao nekakav teorijski „sanovnik“. U tom slučaju ono će biti zloupotrebljeno i poniženo. Njegovo delo ostaje dobra osnova ako se sleduje njegovom duhu – to će reći, ako se kritika – recimo – ateističkog ili parahrišćanskog evrohumanizma vežba kao parekselans izraz ljubavi prema civilizaciji Evrope, ako se Justinova kritika Evrope uzme kao izraz samokritike Evrope s njenog istočnog pola, ako se to uzme kao legat kulture logosa, a ne kao alibi za prečicu ideoloških konfrontacija uz suficit otužne samoumišljenosti...
Da li postoje uticaji Justinovog bogoslovlja na savremene srpske teologe?
- Odgovor na to pitanje zavisi od odgovora na pitanje o postojanju ili nepostojanju samosvesnog, disciplinovanog, instituisanog uspostavljanja crkvenog a zatim nacionalnog značaja srpske teološke delatnosti, odnosno od odgovora na pitanje o genezi, identitetu, smislu i zadacima srpskog načina pravoslavne teologije. Ukoliko takvo nešto u ozbiljnom smislu postoji, a postoji kao zalog i potencijal, pa i kao izvestan rezultat, onda bi naš odgovor bio da je taj uticaj skromniji nego što bi mogao biti... Tome ima više razloga, ali uzmimo dva. Jedan je, recimo, nacionalna sklonost diskontinuitetu, letargiji i frivolnom pomodarstvu, kao i neodgovorno snebivanje pred precima. Drugi je, recimo, skroman broj ljudi što čine naučno osvešćen i akademski osposobljen korpus srpske teologije, pa usled juriša tematike savremenosti, rad na kritičkom prenošenju ideja i orijentacija prethodnika ostaje neorganizovan, ili pada u zaborav... Ipak, postoje obećavajući znaci promena koje bi mogle blagotvorno uticati na nepovoljno stanje stvari. Razume se, uticaj duhovnosti oca Justina, njegovog etosa svetosti i hrišćanskog patriotizma, široko je rasprostranjen, a njegove prave učenike među episkopima, monasima i laicima treba uzeti za dokaze da je uticaj što je unekoliko izostao u akademskom svetu, našao put u svetu duhovenstva i naroda SPC.
Smatrate li da su uticaji možda prisutni i van granica Srbije, jer znamo da se njegova dela prevode na gotovo sve evropske jezike?
- Da, ti uticaji postoje i veoma su respektabilni: Rusija, Grčka, Francuska, Sjedinjene Američke Države – neke su od zemalja gde delo oca Justina uživa ugled. Ali načine i domete tog uvažavanja tek trebamo da upoznamo, potvrdimo, korigujemo i razvijamo – a ne da podrazumevamo... Međutim, paralelno tome, premda na neuporedivo manjoj skali, od nedavno javlja se izvesno „protivjustinovsko“ kretanje, i to unutar krila pravoslavlja, naročito u krugovima teologa u SAD, ali i kod nekih Rumuna... Tačnije, insinuirani anti-intelektualizam oca Justina (koji takvi krugovi mešaju kako sa celim Justinom, tako sa Justinovom umno-logosnom kritikom raciokratizma i scijentizma Evrope, uslovljenom duhom vremena: velikim slomom titaničke civilizacije posle I Cvetskog rata) uzima se kao povod za diskvalifikaciju uz deficit kontekstualnog čitanja, i to upravo od mislilaca koji se na kontekstualu dimenziju bogoslovlja emfatički pozivaju. Usled žestoke kritike kulture autarhijske autonomije razuma, otac Justin nekad zaboravlja da uvaži nezobilazno pozitivne strane razuma i nauke. Pa ipak, u vremena rekonstrukcije racionalnosti, u doba obrnute srazmere nauke-tehnologije i etike odgovornosti, čudi takvo dociranje filosofu Logosa koji je izgradio sistem mišljenja o Logosu, gde anti-intelektualizam nije poslednja reč, ma kako ta reč mestimice preglasna bila... U krajnjoj liniji to znači i ovo: njegova dela treba prevesti na strane jezike u celini, naročito na engleski, uz koordinirano publikovanje pratećih simpatetičkih (u hermeneutičkom smislu „odraslih“ koliko kritičkih) studija od strane srpskih teologa, a radi prave afirmacije koliko i radi prevencije pogrešnog ili neprijateljskog vrednovanja njegovog dela. Kako tumačiti činjenicu da se, recimo, u britanskim teološkim kompendijumima i enciklopedijama (Kolin-Blekvel 1995, 2005, Kembridž 2008... R. Vilijams, E. Laut...) u poslednjih 15 godina prepodobni Justin pominje uzgredno, ili uopšte ne, a glavna ličnost na koju se – redovno – ukazuje u smislu važnijih izvanruskih ili izvanjelinskih doprinosâ pravoslavlja jeste Dimitru Staniloae (a tako je zahvaljujući promotivnom – od nadležnih podržanom – radu rumunskih teologa na sopstvenoj pravoslavnoj baštini, i to na stranim jezicima: pomenimo tek Lukijana Turkeskua...). Istina je i ovo: još uvek nemamo nijedno ozbiljno publikovano delo o Justinu Popoviću na stranom jeziku, a relevantan zapadni svet neće da piše o njemu „napamet“ ili „po čuvenju“ iz parcijalnih izvora...
Da li je kanonizacija oca Justina pokazatelj duhovne zrelosti našeg naroda?
- Uvođenje prepodobnog Justina Ćelijskog u diptihe svetih izraz je iste one zrelosti (ali i svakodnevnicom tragično zapretene snage) koja je na ulice prestonog Beograda izvela preko 600.000 ljudi po upokojenju Njegove Svetosti prepodobnog Pavla Pećkog i Beogradskog – u činu bespogovorne sabornosti pred primerom realizovane svetosti: s one i s ove strane politicizma, particizma i ideocizma, ali i šundicizma, što su gotovo uspeli da nas ubede da smo kao društvo bespovratno udaljeni od mogućnosti duhovne solidarnosti i odgovornosti prema svetosti. Otac Justin je novoprojavljeni plod nade srpskog naroda da su nacionalni oporavak i svečovečansko uzdizanje za nas, ipak, mogući...
Trenutno je aktuelan naučni projekat „Srpska teologija u 20. veku“ u kome učestvuju profesori Bogoslovskog fakulteta i drugi naučni radnici. U kojoj su meri publikovane interpretacije Justinovih dela doprinele boljem razumevanju njegove misli?
- Pošto smo i sâmi učestvovali u tome, odgovor glasi: uvek može i treba bolje... U svakom slučaju, naučno tematizovanje dela bilo kog teologa uvek je dobrodošla protivteža panigiričkoj euforizaciji ili ideološkom sakaćenju nečijeg bogoslovskog lika i dela: a sakaćenje nastupa i kada neumesnu pohvalu nadmašuje tek odsustvo svesti o takvom neukusu.