Српска богословска јавност се на почетку XXI века сусреће са тротомним издањем Епископа др Јована (Пурића) о теологији и педагогији Светог Јована Златоуста. Овај својеврсни и, у Срба, оригинални трослов Епископ Јован је замислио тако да заинтересује не само богослове и вернике Цркве Христове, већ и философе, педагоге, социологе, културологе, комуникологе, историчаре и остале научнике који би ишчитавањем поменутог дела могли да сагледају своје научно поље интересовања на нови душекористан начин. Игуман манастира Острога својим континуираним вишегодишњим изучавањем богословско-катихетског, али и философско-социолошког наслеђа једног од највећих православних теолога свих времена, Светог Јована Златоустог, отвара нову етапу у савременом богословљу код Срба.
Напојен делима Светих Владике Николаја и Аве Јустина Ћелијског, али и живом речју учитеља и отаца Цркве Христове Блаженопочивших Патријарха Павла и Епископа Данила Будимског и Митрополита Амфилохија (Радовића), Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и на крају нововековних васељенских учитеља Митрополита Јована (Зизиуласа), протојереја Георгија Флоровског, протојереја Александра Шмемана, протојереја Јована Мајендорфа, Панајотиса Неласа и Николаја Успенског, Епископ др Јован (Пурић) проналази светоотачки средњи пут којим иде ка Истини говорећи о свим аспектима дела Светог Јована Златоуста. Оно што радује јесте чињеница да је и у савременом свету Свети Јован Златоуст по јединствености, непоновљивости и великоумности своје богословске мисли остао надвремено надахнуће, што је за Епископа Јована био почетак и мера новог проучавања Златоустовог богословствовања.
Три монографије (трослов) Епископа др Јована, игумана острошког, о Златоустом су: Богословске основе педагогије Светог Јована Златоуста, Богослужење и васпитање по Светом Јовану Златоусту и Философија васпитања у делу Светог Јована Златоуста.
Прво слово Епископа Јована о богословским основама педагогије великог светитеља из IV и V века, говори о живој употреби дела Светог Јована Златоуста у Цркви кроз све векове до данас. То је врло добар пример светопредањског прејемства у Цркви Христовој којим се потврђују Спаситељеве речи да ће умолити Оца да пошаље другог Утешитеља да пребива с људима вавек, Духа Истине кога свет не може примити (Јн. 14, 16-17). Тако су се у Цркви, током свих ових шеснаест векова од Златоустовог живота на земљи па до данас, учили богословској науци и они који су слушали Јованове омилије.
Сав богословски опус Св. Јована Златоуста као учитеља Цркве уоквирен је темом хришћанске педагогије, коју је аутор овог трослова препознао и аналитички представио. Педагогија Светог Златоустог израста из вере и догматског утемељења, али и препознавања иконе Божје у сваком човеку. Епископ Јован наглашава да Златоустова педагогија почиње и завршава се у подвигу сазнања Бога као савршеног Педагога. Тако се Божанска педагогија поистовећује са љубављу Бога Саздатеља према Његовој творевини.
Циљ црквеног васпитања, тј. хришћанске педагогије јесте промена начина живота и живљење у Цркви, те зато богослужење треба да нам буде основни наук за живот. Епископ Јован као педагог и јерарх Цркве Христове то одлично зна те зато и посебну књигу назива Богослужење и васпитање, у којој од 131. до 249. стране сабира у својеврсну збирку мисли Светог Јована о Божанској Литургији. Ови изводи из његових списа представљају благо за све хришћане, а посебно за оне који се уче животу у Христу односно ученике и студенте богословских школа, академија и факултета. Овај нектар који је сакупио и предао Епископ Јован напајаће будуће генерације богослова и иконописаца који ће знати да препознају икону Божју у свим људима.
Методолошки посматрано, трећа моногарфија представља синтезу више савремених научних приступа, тако да овом делу даје својеврсни интердисциплинарни карактер предмета истраживања (сагледавање проблематике богословља, богослужења, философије васпитања на светоотачком материјалу). Методе које су у делу примењиване усмеравају читаоца на систематско извођење проблема личности и васпитања у контексту човековог узрастања у Богу и по Богу, њиховог узајамног одношења и праћења тога проблема у целокупном опусу Св. Јована Златоуста.
У све три књиге Епископ Јован користи научно-истраживачки метод анализе стваралаштва светог Јована Златоуста, изналази узрочно-последичне везе и односе између анализираних појмова како богословских, тако и педагошких и елемената васпитног система светог Златоуста и, на крају, открива општа начела из целокупног Златоустовог опуса релевантна за богословље, историју и философију и педагогију.
Методе и садржај васпитања у Цркви Златоусти сагледава у перспективи овога и будућега века. Епископ Јован то наглашава у све три књиге, тако да есхатологија и космологија у светлу тријадологије јесу основ оних који се уче и оних који уче у Цркви. У друштвеном контексту педагогија мора бити утемељена у Цркви, а затим и у свакој породици - малој Цркви. На тај начин родитељ постаје васпитач детета у пуној мери, као што је Црква, као Тело Христово, васпитач сваког човека у свом пуном иконичном облику. Црква се, у Божанској Евхаристији, причешћује Телом и Крвљу Господа, Богочовека Исуса Христа. У овоме целокупна хришћанска педагогија долази до свога врхунца и испуњења, које се врхуни у Будућем Царству.
Три монографије Епископа Јована већ су научној и стручној јавности наишле на изванредан пријем, како због предмета писања, тако и због методолошког приступа и ауторског манира излагања. Књиге представљају значајну новину у српској теологији и повезују теологију са другим додирним и комплементарним дисциплинама, у првом реду философије, социологије, опште педагогије, историје педагошких идеја, философије васпитања и културологије.
Монографије Епископа Јована (Пурића), из перспективе методологије научног рада, у потпуности задовољавају све стандарде у погледу структурног и композиционог уобличења како основног садржаја, тако и апаратуре оријентације (пописа извора и литературе).
Ауторов однос према обимној и разнородној литератури (примарна броји 114 наслова дела Светог Јована Златоустог, док секундарна обухвата патристичка дела Св. Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Евагрија Понтијског, Игњатија Антиохијског, Јована Лествичника, Кирила Јерусалимског, Климента Алексанријског, Максима Исповедника, Николе Кавасиле, као и на десетине монографија и студија истакнутих православних и римокатоличких теолога, савремених теоретичара и историчара педагогије, философа и културолога, објављених у часописима и зборницима) успешан је и динамичан.
У целини посматрано, аутор у монографијама експлицитно показује релевантност Златоустовог стваралачког наслеђа како за српску савремену теолошку мисао, тако и за данашњу педагогију у теоријском и практичном аспекту
Монографије Епископа диоклијског Јована (Пурића) одликује се несумњивом научном оригиналношћу, будући да представљају пионирски покушај сагледавања педагошких потенцијала опуса Св. Јована Златоустог. Из књига се јасно види да је игуман острошки истраживач светоотачког предања, али и проповедник, што обогаћује и оплемењује научни стил којим су монографије писане.
Појава три књиге о Златоусту, намењене не само стручној богословској, иконописачкој, педагошкој и философској јавности, него и ширем кругу читалаца свима који уче и који се уче у Цркви, што значи да су дела вишеструко подстицајна како за даљи развој научне мисли, тако и за поновно откривање у нашој културној јавности неисцрпних ризница светоотачке мисли. Све речено сврстава Епископа Јована у ред носилаца неопатристичке синтезе у савременој српској богословској мисли. |
