Свештеник Србољуб Булић је рођен 1932. године у Чачку. Завршио је Богословски факултет у Београду, рукоположен у београдској Саборној цркви 1954. године, а магистрирао и докторирао на клиничкој психологији у Америци, где је живео и радио више од 30 година, као свештеник и психолог. По повратку у Србију, заједно са др Владетом Јеротићем, основао је први Православни пастирско-саветодавни центар (ППСЦ) у нашој земљи, по благослову Патријарха Павла. Кроз разговор о његовим разноврсним искуствима као духовника и психолога у Америци и Србији, откривамо да су сви путеви до људске душе могући једино кроз Бога, да из Њега извиру и Њему се враћају.
Каква је кроз историју повезаност теологије и психологије, медицине?
– Хиљадама година човеково душевно здравље и болести изазивали су интересовање и ангажовање у постојећим срединама. По својој мисији и традицији религије, њихови представници и храмови као „терапијске заједнице”, имали су приоритетну улогу у овој области човековог живота. Тако су се, за 7000 година записане неке врсте психотерапије, тек за последњих 150-200 година појавиле психологија и психотерапија као посебна научна дисциплина и метод лечења душевних обољења. У већ православној Византији, до 5. века се одржавао култ бога Ескулапуса. Онај ко је имао физичке или психичке проблеме, долазио би у његов храм и проводио ту једну или више ноћи, свештеник му је читао молитве и он је бивао исцељен. Професор Мирковић, у тексту „Српске болнице у Средњем веку”, говори да је у кодексу лечилишта и болнице манастира Дечани, душевна болест била названа света болест. Јер, болест долази од Бога и Бог је тај који лечи. И данас имамо случајева по нашим црквама и манастирима, да човек остане да преноћи поред кивота. Св. Василије Велики, који је стекао медицинско образовање у Атини, створио је поред Кесарије кападокијске, у 4. веку, Град доброчинства, где су монаси половину свог времена проводили у молитви, а половину у чињењу добрих дела, помоћи болнима и невољнима. Постојао је и чувени кодекс манастира Хиландара, здравствени кодекс, по угледу на који је направљена и болница у Дечанима. Медицина је од самог почетка била значајан део православне традиције.
На које начине нам Православље указује на пут до душевног и телесног здравља?
– Највећи део Новог завета говори о животу човека, о његовим лутањима, надама, страдањима, патњама, душевним и физичким боловима. Нови завет чине и Спаситељеви сусрети са људима, Његова помоћ људима, исцељења, лечења. Православље није само вера, Православље је и живот човеков, разговор о томе какав би он требало да буде. Има толико психолошког у Новом завету, почевши од оног „Љуби ближњег свог као себе самога”, друге највеће заповести. Да бих био добар према другом човеку, ја морам бити добар, пре свега, према себи. То значи да поштујем себе, да не будем сујетан, већ да будем у миру са самим собом. Ако нисам у миру са собом, то ће се пренети најпре на моју најближу средину, па и на све оне са којима долазим у додир. Један светитељ је рекао: „Бог може да направи човека без човека, али не може да спасе човека без човека”. То је оно што покушавамо ми у Пастирском центру, преко Православља, да пренесемо онима који долазе да разговарају са нама. Да би човек био душевно здрав, треба да буде задовољан самим собом, да има добре односе са другим људима и да буде задовољан оним што има. Зар није то исто оно што Спаситељ говори? „Љуби ближњег свог као себе самог”. А, ако имам то двоје, лако ћу удовољити и трећем захтеву: бићу задовољан и оним што имам, иако је то у данашње време можда најтеже.
Како је настала идеја за оснивање Центра, и колико су Вам помогла искуства из Америке?
– Помогла су много. Људска страдања, патње, болови и потребе су универзални. Још пре 20 година, основали смо први Православни пастирско-саветодавни центар у Питсбургу. Било нас је четворо, ја сам радио тамо три године. Радио сам и десет година на клиници у Питсбургу као психолог и служио као свештеник по бројним парохијама. Долазио сам у Србију сваке године, и тако се упознао са професором Јеротићем и рекао му да желим да се вратим и да оснујем Центар. Он је потврдио да је такође размишљао о томе, и да је било време за то. Затим упознам и директора Међународне хришћанске организације (IOCC) за Србију. По његовом савету, направим пројекат, он га пошаље у седиште организације, у Женеву, и тако добијемо почетни новац за освнивање Центра. Патријарх Павле је благословио ову замисао и дао нам на употребу канцеларију Београдске црквене општине.
Шта чини ППСЦ специфичним у односу на остале сродне институције?
– Православље је живи однос, то је начин живота, а не један механички систем прописа и правила. Као такво, духовно саветовање проширује видике о томе шта значи бити човек. У Пастирском центру, ми треба пацијента да гледамо и да га видимо, да га сагледавамо. Не само да га слушамо, него и да га чујемо. Морамо да покажемо саосећање са њим, а то је посебна врста љубави. Љубав и праштање су најчешће помињане речи у Новом завету. Ми морамо да покажемо ту врсту љубави коју је Христос имао према својим ученицима, чак и према својим непријатељима. То је, наравно, изузетно тешко и може се само кроз саосећање. У савременој психологији важи правило да не смемо да покажемо осећања према пацијенту, морамо да будемо непристрасни. А ја се питам да ли је то уопште могуће, поготово православном саветодавцу, психологу? Јер, ако вас ја виђам у Центру сваке недеље, па чак годину или више дана, како је могуће да не покажем, да не осетим ваша страдања, радости, патњу, ваше унутарње сузе, живот код куће, читаво ваше битисање? Ја то морам да осетим. Исто као што и ја делим са вама нешто, ви осетите ко сам ја, какав сам. Ја залазим у најинтимније кутке своје сопствене душе да бих то поделио са вама, а тако размењујемо и наше системе вредности. Ту хришћанска љубав треба да дође до изражаја, ствара се са-осећање.
У чему је особеност улоге свештеника у душевном животу човека?
– У Америци постоји изрека да је свештеник први психијатар. Свештенички телефон и врата свештеничког стана и канцеларије су отворени 24 сата. Наши људи су тамо навикли да, ако имају тешкоће око посла или личне тешкоће, прво зову свештеника. Без обзира у којој парохији сам био, свако јутро ме је неко из болнице телефоном обавестио да ли имам неког свог парохијанина у тој болници. Тамо при пријему у болницу, између осталих података, постоји и питање да ли припадамо и којој Цркви. У Америци свака већа Црква има своје психолошко-духовно саветовалиште. Свештеник мора да буде психолог, да разуме човека, да га види, да га чује, да га саслуша, да му помогне, колико може и кад може. У питању су вредности, где ћу боље моћи да нађем разумевање и блискост, која се ствара током разговора са психотерапеутом или духовником. Духовник може много да помогне, само треба да се посвети ономе ко долази код њега, да постане духовни психолог. Мора да има на уму оно што носи као хришћанин, као православни духовник, а то је вера у Бога и вера у човека.
Каква треба да је духовна надградња православног психотерапеута?
- Православни психотерапеут треба да одржава духовни живот, да упозна Нови завет, молитве, да учествује у њима, у светим Тајнама исповести и причешћа, да живи хришћанским животом, да одлази на богослужења, да својим животом потврди своју вредност, своју православну вредност, пре свега као човек. Православни начин гледања на живот, на људе, на породицу, треба да има великог удела у његовом раду. Нови завет не треба да буде само украс у дневној соби, то је наука Господња, вредности и норме које су потребне за наш васколики духовни и душевни живот. Ако сарадници Центра живе тим хришћанским животом, онда могу да буду милостиви Самарјани. Јер, сви они који долазе код нас, због својих животних патњи, мука, породичних тешкоћа, личних, брачних – леже у оном јендеку на путу за Јерихон, а ми треба да будемо милостиви Самарјани. А бићемо милостиви не само ако знамо, него и живимо – колико нам наша људска природа дозвољава – по нормама Новог завета.
Који су најчешћи проблеми с којима људи данас долазе у ППСЦ?
– Најчешћи су психолошки проблеми, нервозе и психозе, има и породичних проблема, и све је више случајева болести зависности. Професор Јеротић је својевремено предложио, а и ја мислим да би заиста било корисно, да уведемо предбрачно саветовање. Није довољно једном само доћи, треба се добро упознати са овом темом, чиме би се избегли многи погрешни избори и разводи. Када сам радио на Клиници за ментално здравље у Питсбургу, имао сам увид у статистике о пацијентима који су тамо долазили по психолошку помоћ. Највећи број пацијената био је између 45 и 65 година, са различитим психолошким тешкоћама. Не знам каква је ситуација у нашим државним установама, али је интересантно да највећи број клијената који долазе у Пастирски центар има између 25 и 35 година. То је веома лош и негативан индикатор, јер то је будућност овог града и овог народа.
Да ли душевно оболео човек може помоћу вере и духовности да исцељује своју душу?
– Између душе, духа и тела, три елемента која чине Богом створено људско биће, треба да постоји хармонија, пуноћа, целина. Све органске тешкоће, у огромној већини, осим оних урођених, имају корене у духовно-душевном растројству, у незадовољству собом, околином и условима живота. Сви ми губимо некога; изгубили смо или ћемо изгубити – у породици, блиског пријатеља... Сви ми доживљавамо неправду од људи. Није наше да судимо. Ми морамо да будемо већи од нашег бола. Не можемо увек да будемо такви, али морамо да се трудимо. Где је ту место за љубав? „Волите непријатеље своје, молите се Богу и за оне који вас гоне”. Не могу ја никад да постанем идеалан хришћанин, али је моје да се трудим. Од величине тог труда зависи и мој лични мир.
Постоје ли замисли о отварању ових центара и у другим градовима Србије?
– Постоји још од пре неколико година план да покушамо у Крагујевцу и Нишу. Патријарх Иринеј, још као нишки владика, дао је пристанак за нашу првобитну иницијативу да у Нишу отворимо Центар. Наша највећа неиспуњена жеља је да формирамо Институт за студенте, попут школе коју смо водили две године, у почетку рада ППСЦ. Полазници су били студенти завршних година медицине, психологије, права и теологије, будући стручни сарадници у помажућим професијама. Циљ је био да се свештеници упознају са разним областима психолошких наука и да будући лекари, психолози, психијатри упознају неке основне вредности Христове науке. Ту су била предавања и радионице из области теологије, основе аналитичке психологије, породично саветовање, породична психологија, основе психолошке науке. Нажалост, школа је престала да постоји због недостатка материјалних услова.
Какви су резултати и успеси досадашњег рада Центра?
– Успех је већ само тринаестогодишње постојање, захваљујући добрим људима. Јединствени смо у читавом православном свету, и по броју сарадника и по томе што сви они раде у славу Божју, бесплатно. Време које наши сарадници посвећују је драгоцено. Лекари и психијатри данас немају времена, преоптерећени су, не могу да се посвете човеку. Ми имамо времена за човека, да га саслушамо и да га чујемо. То је успех. Господ каже: „Где су двоје или троје уједињени у Моје име, и Ја сам са њима”. У томе је вредност нашег саветовања, и у томе је нада. |
