Pastirsko savetovanje - put poverenja i ljubavi

Sveštenik Srboljub Bulić je rođen 1932. godine u Čačku. Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu, rukopoložen u beogradskoj Sabornoj crkvi 1954. godine, a magistrirao i doktorirao na kliničkoj psihologiji u Americi, gde je živeo i radio više od 30 godina, kao sveštenik i psiholog. Po povratku u Srbiju, zajedno sa dr Vladetom Jerotićem, osnovao je prvi Pravoslavni pastirsko-savetodavni centar (PPSC) u našoj zemlji, po blagoslovu Patrijarha Pavla. Kroz razgovor o njegovim raznovrsnim iskustvima kao duhovnika i psihologa u Americi i Srbiji, otkrivamo da su svi putevi do ljudske duše mogući jedino kroz Boga, da iz Njega izviru i Njemu se vraćaju.

Kakva je kroz istoriju povezanost teologije i psihologije, medicine?
– Hiljadama godina čovekovo duševno zdravlje i bolesti izazivali su interesovanje i angažovanje u postojećim sredinama. Po svojoj misiji i tradiciji religije, njihovi predstavnici i hramovi kao „terapijske zajednice”, imali su prioritetnu ulogu u ovoj oblasti čovekovog života. Tako su se, za 7000 godina zapisane neke vrste psihoterapije, tek za poslednjih 150-200 godina pojavile psihologija i psihoterapija kao posebna naučna disciplina i metod lečenja duševnih oboljenja. U već pravoslavnoj Vizantiji, do 5. veka se održavao kult boga Eskulapusa. Onaj ko je imao fizičke ili psihičke probleme, dolazio bi u njegov hram i provodio tu jednu ili više noći, sveštenik mu je čitao molitve i on je bivao isceljen. Profesor Mirković, u tekstu „Srpske bolnice u Srednjem veku”, govori da je u kodeksu lečilišta i bolnice manastira Dečani, duševna bolest bila nazvana sveta bolest. Jer, bolest dolazi od Boga i Bog je taj koji leči. I danas imamo slučajeva po našim crkvama i manastirima, da čovek ostane da prenoći pored kivota. Sv. Vasilije Veliki, koji je stekao medicinsko obrazovanje u Atini, stvorio je pored Kesarije kapadokijske, u 4. veku, Grad dobročinstva, gde su monasi polovinu svog vremena provodili u molitvi, a polovinu u činjenju dobrih dela, pomoći bolnima i nevoljnima. Postojao je i čuveni kodeks manastira Hilandara, zdravstveni kodeks, po ugledu na koji je napravljena i bolnica u Dečanima. Medicina je od samog početka bila značajan deo pravoslavne tradicije.
Na koje načine nam Pravoslavlje ukazuje na put do duševnog i telesnog zdravlja?
– Najveći deo Novog zaveta govori o životu čoveka, o njegovim lutanjima, nadama, stradanjima, patnjama, duševnim i fizičkim bolovima. Novi zavet čine i Spasiteljevi susreti sa ljudima, Njegova pomoć ljudima, isceljenja, lečenja. Pravoslavlje nije samo vera, Pravoslavlje je i život čovekov, razgovor o tome kakav bi on trebalo da bude. Ima toliko psihološkog u Novom zavetu, počevši od onog „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga”, druge najveće zapovesti. Da bih bio dobar prema drugom čoveku, ja moram biti dobar, pre svega, prema sebi. To znači da poštujem sebe, da ne budem sujetan, već da budem u miru sa samim sobom. Ako nisam u miru sa sobom, to će se preneti najpre na moju najbližu sredinu, pa i na sve one sa kojima dolazim u dodir. Jedan svetitelj je rekao: „Bog može da napravi čoveka bez čoveka, ali ne može da spase čoveka bez čoveka”. To je ono što pokušavamo mi u Pastirskom centru, preko Pravoslavlja, da prenesemo onima koji dolaze da razgovaraju sa nama. Da bi čovek bio duševno zdrav, treba da bude zadovoljan samim sobom, da ima dobre odnose sa drugim ljudima i da bude zadovoljan onim što ima. Zar nije to isto ono što Spasitelj govori? „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”. A, ako imam to dvoje, lako ću udovoljiti i trećem zahtevu: biću zadovoljan i onim što imam, iako je to u današnje vreme možda najteže.
Kako je nastala ideja za osnivanje Centra, i koliko su Vam pomogla iskustva iz Amerike?
– Pomogla su mnogo. Ljudska stradanja, patnje, bolovi i potrebe su univerzalni. Još pre 20 godina, osnovali smo prvi Pravoslavni pastirsko-savetodavni centar u Pitsburgu. Bilo nas je četvoro, ja sam radio tamo tri godine. Radio sam i deset godina na klinici u Pitsburgu kao psiholog i služio kao sveštenik po brojnim parohijama. Dolazio sam u Srbiju svake godine, i tako se upoznao sa profesorom Jerotićem i rekao mu da želim da se vratim i da osnujem Centar. On je potvrdio da je takođe razmišljao o tome, i da je bilo vreme za to. Zatim upoznam i direktora Međunarodne hrišćanske organizacije (IOCC) za Srbiju. Po njegovom savetu, napravim projekat, on ga pošalje u sedište organizacije, u Ženevu, i tako dobijemo početni novac za osvnivanje Centra. Patrijarh Pavle je blagoslovio ovu zamisao i dao nam na upotrebu kancelariju Beogradske crkvene opštine.
Šta čini PPSC specifičnim u odnosu na ostale srodne institucije?
– Pravoslavlje je živi odnos, to je način života, a ne jedan mehanički sistem propisa i pravila. Kao takvo, duhovno savetovanje proširuje vidike o tome šta znači biti čovek. U Pastirskom centru, mi treba pacijenta da gledamo i da ga vidimo, da ga sagledavamo. Ne samo da ga slušamo, nego i da ga čujemo. Moramo da pokažemo saosećanje sa njim, a to je posebna vrsta ljubavi. Ljubav i praštanje su najčešće pominjane reči u Novom zavetu. Mi moramo da pokažemo tu vrstu ljubavi koju je Hristos imao prema svojim učenicima, čak i prema svojim neprijateljima. To je, naravno, izuzetno teško i može se samo kroz saosećanje. U savremenoj psihologiji važi pravilo da ne smemo da pokažemo osećanja prema pacijentu, moramo da budemo nepristrasni. A ja se pitam da li je to uopšte moguće, pogotovo pravoslavnom savetodavcu, psihologu? Jer, ako vas ja viđam u Centru svake nedelje, pa čak godinu ili više dana, kako je moguće da ne pokažem, da ne osetim vaša stradanja, radosti, patnju, vaše unutarnje suze, život kod kuće, čitavo vaše bitisanje? Ja to moram da osetim. Isto kao što i ja delim sa vama nešto, vi osetite ko sam ja, kakav sam. Ja zalazim u najintimnije kutke svoje sopstvene duše da bih to podelio sa vama, a tako razmenjujemo i naše sisteme vrednosti. Tu hrišćanska ljubav treba da dođe do izražaja, stvara se sa-osećanje.
U čemu je osobenost uloge sveštenika u duševnom životu čoveka?
– U Americi postoji izreka da je sveštenik prvi psihijatar. Sveštenički telefon i vrata svešteničkog stana i kancelarije su otvoreni 24 sata. Naši ljudi su tamo navikli da, ako imaju teškoće oko posla ili lične teškoće, prvo zovu sveštenika. Bez obzira u kojoj parohiji sam bio, svako jutro me je neko iz bolnice telefonom obavestio da li imam nekog svog parohijanina u toj bolnici. Tamo pri prijemu u bolnicu, između ostalih podataka, postoji i pitanje da li pripadamo i kojoj Crkvi. U Americi svaka veća Crkva ima svoje psihološko-duhovno savetovalište. Sveštenik mora da bude psiholog, da razume čoveka, da ga vidi, da ga čuje, da ga sasluša, da mu pomogne, koliko može i kad može. U pitanju su vrednosti, gde ću bolje moći da nađem razumevanje i bliskost, koja se stvara tokom razgovora sa psihoterapeutom ili duhovnikom. Duhovnik može mnogo da pomogne, samo treba da se posveti onome ko dolazi kod njega, da postane duhovni psiholog. Mora da ima na umu ono što nosi kao hrišćanin, kao pravoslavni duhovnik, a to je vera u Boga i vera u čoveka.
Kakva treba da je duhovna nadgradnja pravoslavnog psihoterapeuta?
- Pravoslavni psihoterapeut treba da održava duhovni život, da upozna Novi zavet, molitve, da učestvuje u njima, u svetim Tajnama ispovesti i pričešća, da živi hrišćanskim životom, da odlazi na bogosluženja, da svojim životom potvrdi svoju vrednost, svoju pravoslavnu vrednost, pre svega kao čovek. Pravoslavni način gledanja na život, na ljude, na porodicu, treba da ima velikog udela u njegovom radu. Novi zavet ne treba da bude samo ukras u dnevnoj sobi, to je nauka Gospodnja, vrednosti i norme koje su potrebne za naš vaskoliki duhovni i duševni život. Ako saradnici Centra žive tim hrišćanskim životom, onda mogu da budu milostivi Samarjani. Jer, svi oni koji dolaze kod nas, zbog svojih životnih patnji, muka, porodičnih teškoća, ličnih, bračnih – leže u onom jendeku na putu za Jerihon, a mi treba da budemo milostivi Samarjani. A bićemo milostivi ne samo ako znamo, nego i živimo – koliko nam naša ljudska priroda dozvoljava – po normama Novog zaveta.
Koji su najčešći problemi s kojima ljudi danas dolaze u PPSC?
– Najčešći su psihološki problemi, nervoze i psihoze, ima i porodičnih problema, i sve je više slučajeva bolesti zavisnosti. Profesor Jerotić je svojevremeno predložio, a i ja mislim da bi zaista bilo korisno, da uvedemo predbračno savetovanje. Nije dovoljno jednom samo doći, treba se dobro upoznati sa ovom temom, čime bi se izbegli mnogi pogrešni izbori i razvodi. Kada sam radio na Klinici za mentalno zdravlje u Pitsburgu, imao sam uvid u statistike o pacijentima koji su tamo dolazili po psihološku pomoć. Najveći broj pacijenata bio je između 45 i 65 godina, sa različitim psihološkim teškoćama. Ne znam kakva je situacija u našim državnim ustanovama, ali je interesantno da najveći broj klijenata koji dolaze u Pastirski centar ima između 25 i 35 godina. To je veoma loš i negativan indikator, jer to je budućnost ovog grada i ovog naroda.
Da li duševno oboleo čovek može pomoću vere i duhovnosti da isceljuje svoju dušu?
– Između duše, duha i tela, tri elementa koja čine Bogom stvoreno ljudsko biće, treba da postoji harmonija, punoća, celina. Sve organske teškoće, u ogromnoj većini, osim onih urođenih, imaju korene u duhovno-duševnom rastrojstvu, u nezadovoljstvu sobom, okolinom i uslovima života. Svi mi gubimo nekoga; izgubili smo ili ćemo izgubiti – u porodici, bliskog prijatelja... Svi mi doživljavamo nepravdu od ljudi. Nije naše da sudimo. Mi moramo da budemo veći od našeg bola. Ne možemo uvek da budemo takvi, ali moramo da se trudimo. Gde je tu mesto za ljubav? „Volite neprijatelje svoje, molite se Bogu i za one koji vas gone”. Ne mogu ja nikad da postanem idealan hrišćanin, ali je moje da se trudim. Od veličine tog truda zavisi i moj lični mir.
Postoje li zamisli o otvaranju ovih centara i u drugim gradovima Srbije?
– Postoji još od pre nekoliko godina plan da pokušamo u Kragujevcu i Nišu. Patrijarh Irinej, još kao niški vladika, dao je pristanak za našu prvobitnu inicijativu da u Nišu otvorimo Centar. Naša najveća neispunjena želja je da formiramo Institut za studente, poput škole koju smo vodili dve godine, u početku rada PPSC. Polaznici su bili studenti završnih godina medicine, psihologije, prava i teologije, budući stručni saradnici u pomažućim profesijama. Cilj je bio da se sveštenici upoznaju sa raznim oblastima psiholoških nauka i da budući lekari, psiholozi, psihijatri upoznaju neke osnovne vrednosti Hristove nauke. Tu su bila predavanja i radionice iz oblasti teologije, osnove analitičke psihologije, porodično savetovanje, porodična psihologija, osnove psihološke nauke. Nažalost, škola je prestala da postoji zbog nedostatka materijalnih uslova.
Kakvi su rezultati i uspesi dosadašnjeg rada Centra?
– Uspeh je već samo trinaestogodišnje postojanje, zahvaljujući dobrim ljudima. Jedinstveni smo u čitavom pravoslavnom svetu, i po broju saradnika i po tome što svi oni rade u slavu Božju, besplatno. Vreme koje naši saradnici posvećuju je dragoceno. Lekari i psihijatri danas nemaju vremena, preopterećeni su, ne mogu da se posvete čoveku. Mi imamo vremena za čoveka, da ga saslušamo i da ga čujemo. To je uspeh. Gospod kaže: „Gde su dvoje ili troje ujedinjeni u Moje ime, i Ja sam sa njima”. U tome je vrednost našeg savetovanja, i u tome je nada.