Прослава 50 година матуре призренских богослова

На дан Светог апостола Павла, 13 јула, у манастиру Св. Архангела у Раковици надомак престонице, окупило се на Светој Литургији свега 10 чланова генерације призренских богослова који су са успехом матурирали 1960. године у Душановој престоници.

Све је покренуто на иницијативу протојереја-ставрофора Јована Спасојевића и протојереја Јова Ратковића. Они су се брзо договорили и позвали све из те генерације да се придруже прослави. Дат је оглас у Православљу, и заиста дошли су сви који су могли и којима је здравствена ситуација то дозволила. Поједини су дошли само на један дан чак из Републике Српске, у пратњи својих чланова породице.
Пред почетак Свете Литургије, у манастиру је било дирљиво гледати како су се једва препознавали између себе. Било је и коментара: „А ко нам је ово”? Због својих обавеза, на ову прославу није дошао Његова Светост патријарх Иринеј који је, иначе, овој генерацији Божјих трудбеника предавао у чувеној Призренској богословији. Поред патријарха, на прослави се није појавио ни разредни старешина (иначе једини преживели професор) уважени дугогодишњи ректор Карловачке богословије, протојереј-ставрофор Младомир Тодоровић, чије је присуство било и најављено.
После Свете Литургије, коју су служили: протојереј-ставрофор Јован Спасојевић као главноначалствујући, протојереј-сатврофор хаџи Јован Лукић и протојереј Јово Ратковић, присутни су се са члановима својих породица упутили до гроба блаженопочившег Патријарха Павла, где су одслужили помен Његовој Светости, епископима Доментијану, Методију и Милутину, својим професорима, као и својим у Господу преминулим школским друговима и протиницама који, нажалост, више нису међу живима.
НА ПРОЗИВЦИ САМО ДЕСЕТОРИЦА
После молитвеног чина, сви присутни су се упутили у малу трпезарију манастира (овим путем користимо прилику да и на овај начин захвалимо предоброј мати игуманији ове обитељи Евгенији и њеном сестринству што су нам дозволили да се овде окупимо и прославимо свој јубилеј).
Улогу разредног старешине на себе је преузео протојејереј- ставрофор Радомир Мандић, иначе цензор ове генерације још из ђачких дана, који је по азбучном реду прозивао све чланове те сјајне генерације. О некима из те генерације нема никаквих података, а поједини су се, писмено или усмено, јавили да неће доћи. Штета.
Сви присутни су без изузетка кратким излагањима испричали своје животне приче, које су обиловале тешким тренуцима. Јер ипак је ова генерација била једна од ретких које су у она, идеолошки тешка времена, успеле да сачувају веру светосавску. Сви су сазидали бар по један, а било је и оних који су успели да сазидају и више храмова широм бивше Југославије. А за све те њихове напоре и самоодрицања, Господ ће их наградити када за то дође време. Оставили су иза себе млађим нараштајима изграђене велелепне храмове и парохијске домове, а они који долазе иза нас, треба да те богомоље испуне верним народом и тако изграде „живе Цркве”.
Слушајући та, понекад потресна сведочења, види се јасно колико је био тежак и трновит њихов животни пут, и колики терет су ти, тада млади људи преузели на своја плећа.
ЖИВОТНЕ САПУТНИЦЕ
Међу овим честитим и напаћеним посленицима на њиви Господњој, појавила се и протиница Савка Јанковић, удова проте Србољуба Јанковића из Врњачке Бање, са своја два сина. Ова дивна протиница и мајка прво је захвалила свима присутнима што су је позвали на ову прославу, а у наставку свога излагања је, бираним и топлим речима, свим окупљенима испричала само мали део свога живота поред проте Србе који је, како је протиница Савка подсетила, био из чувене свештеничке породице. Поред ове уважене протинице, биле су присутне још њих три. А било је и свештеничке деце, међу њима чак и једна монахиња. То нам говори да су свештеници, поред себе, и своју децу Богу у службу даривали. Велика су њихова срца и њихове душе.
НАСТАВАК ДРУЖЕЊА
Свечани ручак за све који су били у манастиру, био је приређен у ресторану „Милошев конак”. После ручка, дружење се наставило у породичном окружењу проте Јова Ратковића.
И као што све има свој почетак и крај, тако се завршило још једно лепо дружење, уз обећање да се нови састанак одржи на истом месту 2012 године.
Нека нас Господ поживи још много година и на многаја љета, и да се на следећем састанку, ако Бог да, окупи нас још више, и да тај састанак траје дуже него овај.