Новости из света књиге:
СРПСКЕ СЛАВЕ И ПРАЗНИЦИ
Миладин Бојић, Завод за
уџбенике, Београд 2009,
стр. 352, 23 цм.
Историјско трајање српског народа садржи у себи неколико временских слојева препознавајућих духовних квалитета. Историчари у њима уочавају посебне утицаје и цивилизацијске вредности. „Крштена историја” Срба, већ од византијских историчара означавана као прекретница, простире се и кроз 21. век, тј. наше време материјалне кризе и духовне глади. Трагајући за исконским коренима, заглављен у блату половичног повраћаја на старо, узнемирен чињеницом да је „старо боље”, просечан Србин транзиције жели, на пример, само да сазна када која Слава „пада”, или: да ли треба изнети кољиво за „Светог Аранђела”?
Многе недоумице које проистичу из необавештености, разрешава књига Миладина Бојића. Овај приручник лексикографскoм методом пружа обавештења о култовима светитеља, али и о народним веровањима, проистеклим из литургијског доживљавања дана празновања појединачног светитеља, али и народног психологизма, које се осећа у светом предању Српске Православне Цркве. И док је у српској историји „дисконтинуитет једини континуитет”, с обзиром да су јаки потреси уткани у историјску генезу, народно доживљавање Хришћанства, контролисано од јерархије у канону православности родило је оно што многе научне дисциплине препознају као Светосавље, источно Хришћанство српског стила и начина.
Карактеристична српска „работа” јесте да у епској песми чува јеванђељску етику, да у догматици види практични путоказ, а не збир спекулативне гордости, самодовољности информација које спасавају по философској нужности. Једна од лозинки и усклика модерног времена како Србин има своју Крсну славу понавља идеју романтичног заноса 19. века: „Где је Слава, ту је Србин”! Феноменом Славе се бавила историја религије кроз свој компаративни метод, али и саплитала. Крсна слава је историсјки и феноменолошки била за многе ауторе „камен претиканија”. Истраживања су давала резултате како је овај обичај проистекао из култа „лара” и поштовања предака, али како је православна Црква успела светосавски да га сублимира и помири са црквеношћу.
Књига „Српске Славе и празници” Миладина Бојића представља лексикон не једностраног приступа, већ многоструког увида у проблематику. Његове претече су књиге „Српски рјечник” и „Живот и обичаји укупног народа српског” од Вука Стефановића Караџића, и „Живот Срба сељака” од Милана Ђ. Милићевића. И по томе ово дело стаје у ред српских светосавских класика.
Рад је снабдевен пробраном, необавезном, али упутном и значајном библиографијом која наводи радове етнолога, свештеника, историчара, историчара уметности, што само сведочи да српски хришћански дух запрема многе струке.
Књига Миладина Бојића „Српске Славе и празници”, без сувишне похвале, заиста представља празник за српско издаваштво и књигољубиву јавност, која ће моћи из ње да се наслађује соковима поуке и тачне информације.
Радован Пилиповић
СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ У АЗБУЦИ СВОГ УЧЕЊА
Протојереј-ставрофор
Милан Д. Јанковић
Недавно се, у издању манастира Лелић, појавила нова књига протојереја-ставрофора Милана Јанковића, посвећена 130-годишњици рођења Светог Николаја Српског.
Отац Милан Јанковић, један од најважнијих и најтемељнијих познавалаца и истраживача дела Владике Николаја Велимировића, књигу је приредио у форми аналекти сложених азбучним редом тема и појмова. То је новина и уступак онима којима је обимно и дубоко дело овог Светитеља неприступачно из било ког разлога, и представља пропедевтички приступ његовим мислима и исказу вере који би могао бити веома плодотворан. Академик Владета Јеротић у Предговору књиге вели да је ово „истински дар српском народу”, и – заиста – тако га ваља и прихватити. Из многих разлога.
Аналекта, као модел приступа безвременим мислима, дефиницијама и учењу људи просветљеног духа, јасних мисли и погледа на устројство света који нам је задат, имају дугу и величанствену традицију у развоју људске мисли, у поимању постојања, историје и односа између вечног и тривијалног. Књига Проповедникова, Соломонове мудрости, учење Конфучија, само су неки од познатих и незаобилазних примера. Аналекта дају јасну илустрацију система размишљања и веровања аутора, хијерархију његових вредности и кључ за разумевање његовог живота и дела. Аналекта са читаоцем комуницирају кратким и суштинским дефиницијама појединих тема и синтагми, али као целина јесу и представљају мајсторски и надахнути кроки свог аутора.
Тематски оквир преко шест стотина одредница веома је широк. Наравно, личност и значај аутора нису спорни, али је заслуга проте Јанковића што је у океану мудрости Светог Николаја Српског својом мрежом изловио оне које савременом човеку, поготову Србину у Србији, али и оном изван данашњих граница Србије, могу да донесу мир души и утеху разуму, да ојачају веру и окрепе способност да се верује ближњем и у ближњег. То није мали подвиг!
Од „логике” до „владе застрашивања”, од „духа времена” до „узрока страдања”, од „вододелнице” до „злурадости”, мисао јасна и прецизна, ставови чврсти и убедљиви, карактеришу изреке Светог. У временима које обележавју липсандрија и духовно униније, Николај Велимировић нам с оне стране гроба и даље служи. И људима, и народу, и Христовој речи! То што прота Милан Јанковић не дозвољава да ови бисери падну тамо где не треба, део је његове службе. Удео читалаца је да се, када се већ једном нађу пред тим бисерима, сами препознају и определе!
Драгомир М. Ацовић |
