Која је тајна речи? Да ли је, и када је, језик жив? Могу ли учени људи и људи од пера открити, или бар досегнути до тајне средства споразумевања којим се служе у ове или оне сврхе, са часним или нечасним намерама, да некоме нешто приближе и речима да оживе?
Ако је реч жива, онда ће бити лакше остварити „оживљавање”, али ако је језик мртав (а парадокс је да сваки стандард умртвљује и језик), како ћемо онда кроз колоплет речи омирисати вотњак и осетити курузе под рукама, или, да се не задржавамо само у руралним сликама, осетити урбану Настасијевићеву слику људи који „врве у вреви” града и осетити песникову осаму на тргу у потрази за Малармеовим „јаснијим значењем речи племена”? 
Доследно и уметнички успело спроведена лексика (свега од седам до десет хиљада текућих речи које Милутин у своме говору користи), као и ритмика и мелодија шумадијског говора, представља кључ језичког успеха књиге Данка Поповића. Он се не крије само у полакоте, вајди и накоме и вакоме, већ у доследној употреби и представљању аутентичног шумадијског говора.
С друге стране, вешто изабран приповедач у првом лицу, сељак Милутин – Ћоро из Шумадије, своје ставове о животу износи кроз структуралну фото-албумску композицију у виду кратких, непретенциозних, често наивних, али и луцидних, „плитких” и „уско сељачких”, али – у исти мах – дубоких и целомудрених мисли које изговара онако у оду низ сокак. Коментари маленог учесника у тектонским догађајима и историјским сликама живота и смрти, њива и варошица, стајњака и начелништава, у изједначавању човека Србина и човека иног у философско-моралној димензији, као и Божјем кукурузном плоду, без обзира на то да ли је његов властити или затворски (и који му је на крају дошао главе, али то се никако не може тумачити као пораз, већ као смислен трагичан излаз главног лика из приче) – све то оставља снажан утисак на читаоца, а Данка Поповића представља као врсног писца.
Књига о Милутину је у потпуности успео покушај хватања живе речи и живог језика у једном простору и времену и у једном народу. Она није једина књига која се користи наведеном композицијом и приповедачком позицијом, таквих дела има у многим другим националним књижевностима. Она није једина ни код нас. Подсетимо се Камијевог Странца или Михаиловићевих Тикава или Фреда, где би било занимљиво направити компаративно проучавање и извући сличности и разлике када су форме књижевног дела у питању.
Онај ко се труди да спозна тајну Шумадије и њених људи, онај ко осећа да она питомо-дивља брда, реке, воћњаци и њиве, сељаци и радници имају свој језички, ритмичко-мелодијски звук и да се он на разне начине и у разним видовима може уловити, дакле никако не само кроз Милутина, може да спозна у чему се састоји чаробна магија језика у прози Данка Поповића или, рецимо, књижевном делу Момчила Настасијевића.
Иако описује једног човека једног народа сувоземног, Књига о Милутину има универзални карактер. Управо зато што је локално-регионалног миљеа, што описује једног малог, често наивног али доброг и честитог човека (зар таквих људи није највише на свету?), непретенциозна у дометима тема и незаинтересована за философским и интелектуалистичким надмудривањима о смислу света и живота (животна философија Милутинова је опитна, искуствена, аутохтона и аутентична, а никако схоластичко-преписивачко квазиучена), она се открива у уметничкој универзалности и представља слику једног, у друштвено-историјским околностима, малог али и великог, трагичног и исувише поштеног човека и његовог несналажења у новом „непоштеном” времену и простору.
Ако Камијев Странац није изгубио на уметничкој вредности зато што главни лик има хроничан недостатак осећања за људе око себе (штавише, тај „дефект” главног лика тајним нитима нас везује за Камијево дело), зашто онда оспоравати уметничку вредност Данка Поповића стога/само зато што је његов главни лик, сељак Милутин из Шумадије, верно представљен са својим „дефектима” и вредностима?
Популарност коју је Књига о Милутину имала пре три деценије, крије се у језичком отелотворењу аутентичне, овом приликом шумадијско-српске, деценијама сакриване и протериване националне енергије и самосвести на уштрб југословенског братства и јединства, или данашњег евроунијатства. Она се пројавила у тренутку када су једни амови пукли, а други нам још нису заптивени. Она је тренутно у фази чекања да и други амови кврцну и пукну. Зато је, посматрано са аспекта друштвено-политичке подобности, природно што је нема у школским лектирама и књижарама, иако она, по свим критеријумима једног књижевног уметничког дела, свакако заслужује да се нађе у рукама младих, али и старијих читалаца.
Тематика којом се бави и успела форма представљају њен усуд и њену вредност. |
