Usud i vrednost Knjige o Milutinu

Koja je tajna reči? Da li je, i kada je, jezik živ? Mogu li učeni ljudi i ljudi od pera otkriti, ili bar dosegnuti do tajne sredstva sporazumevanja kojim se služe u ove ili one svrhe, sa časnim ili nečasnim namerama, da nekome nešto približe i rečima da ožive?

Ako je reč živa, onda će biti lakše ostvariti „oživljavanje”, ali ako je jezik mrtav (a paradoks je da svaki standard umrtvljuje i jezik), kako ćemo onda kroz koloplet reči omirisati votnjak i osetiti kuruze pod rukama, ili, da se ne zadržavamo samo u ruralnim slikama, osetiti urbanu Nastasijevićevu sliku ljudi koji „vrve u vrevi” grada i osetiti pesnikovu osamu na trgu u potrazi za Malarmeovim „jasnijim značenjem reči plemena”?
Dosledno i umetnički uspelo sprovedena leksika (svega od sedam do deset hiljada tekućih reči koje Milutin u svome govoru koristi), kao i ritmika i melodija šumadijskog govora, predstavlja ključ jezičkog uspeha knjige Danka Popovića. On se ne krije samo u polakote, vajdi i nakome i vakome, već u doslednoj upotrebi i predstavljanju autentičnog šumadijskog govora.
S druge strane, vešto izabran pripovedač u prvom licu, seljak Milutin – Ćoro iz Šumadije, svoje stavove o životu iznosi kroz strukturalnu foto-albumsku kompoziciju u vidu kratkih, nepretencioznih, često naivnih, ali i lucidnih, „plitkih” i „usko seljačkih”, ali – u isti mah – dubokih i celomudrenih misli koje izgovara onako u odu niz sokak. Komentari malenog učesnika u tektonskim događajima i istorijskim slikama života i smrti, njiva i varošica, stajnjaka i načelništava, u izjednačavanju čoveka Srbina i čoveka inog u filosofsko-moralnoj dimenziji, kao i Božjem kukuruznom plodu, bez obzira na to da li je njegov vlastiti ili zatvorski (i koji mu je na kraju došao glave, ali to se nikako ne može tumačiti kao poraz, već kao smislen tragičan izlaz glavnog lika iz priče) – sve to ostavlja snažan utisak na čitaoca, a Danka Popovića predstavlja kao vrsnog pisca.
Knjiga o Milutinu je u potpunosti uspeo pokušaj hvatanja žive reči i živog jezika u jednom prostoru i vremenu i u jednom narodu. Ona nije jedina knjiga koja se koristi navedenom kompozicijom i pripovedačkom pozicijom, takvih dela ima u mnogim drugim nacionalnim književnostima. Ona nije jedina ni kod nas. Podsetimo se Kamijevog Stranca ili Mihailovićevih Tikava ili Freda, gde bi bilo zanimljivo napraviti komparativno proučavanje i izvući sličnosti i razlike kada su forme književnog dela u pitanju.
Onaj ko se trudi da spozna tajnu Šumadije i njenih ljudi, onaj ko oseća da ona pitomo-divlja brda, reke, voćnjaci i njive, seljaci i radnici imaju svoj jezički, ritmičko-melodijski zvuk i da se on na razne načine i u raznim vidovima može uloviti, dakle nikako ne samo kroz Milutina, može da spozna u čemu se sastoji čarobna magija jezika u prozi Danka Popovića ili, recimo, književnom delu Momčila Nastasijevića.
Iako opisuje jednog čoveka jednog naroda suvozemnog, Knjiga o Milutinu ima univerzalni karakter. Upravo zato što je lokalno-regionalnog miljea, što opisuje jednog malog, često naivnog ali dobrog i čestitog čoveka (zar takvih ljudi nije najviše na svetu?), nepretenciozna u dometima tema i nezainteresovana za filosofskim i intelektualističkim nadmudrivanjima o smislu sveta i života (životna filosofija Milutinova je opitna, iskustvena, autohtona i autentična, a nikako sholastičko-prepisivačko kvaziučena), ona se otkriva u umetničkoj univerzalnosti i predstavlja sliku jednog, u društveno-istorijskim okolnostima, malog ali i velikog, tragičnog i isuviše poštenog čoveka i njegovog nesnalaženja u novom „nepoštenom” vremenu i prostoru.
Ako Kamijev Stranac nije izgubio na umetničkoj vrednosti zato što glavni lik ima hroničan nedostatak osećanja za ljude oko sebe (štaviše, taj „defekt” glavnog lika tajnim nitima nas vezuje za Kamijevo delo), zašto onda osporavati umetničku vrednost Danka Popovića stoga/samo zato što je njegov glavni lik, seljak Milutin iz Šumadije, verno predstavljen sa svojim „defektima” i vrednostima?
Popularnost koju je Knjiga o Milutinu imala pre tri decenije, krije se u jezičkom otelotvorenju autentične, ovom prilikom šumadijsko-srpske, decenijama sakrivane i proterivane nacionalne energije i samosvesti na uštrb jugoslovenskog bratstva i jedinstva, ili današnjeg evrounijatstva. Ona se projavila u trenutku kada su jedni amovi pukli, a drugi nam još nisu zaptiveni. Ona je trenutno u fazi čekanja da i drugi amovi kvrcnu i puknu. Zato je, posmatrano sa aspekta društveno-političke podobnosti, prirodno što je nema u školskim lektirama i knjižarama, iako ona, po svim kriterijumima jednog književnog umetničkog dela, svakako zaslužuje da se nađe u rukama mladih, ali i starijih čitalaca.
Tematika kojom se bavi i uspela forma predstavljaju njen usud i njenu vrednost.