Збир „малих страх ова”

Вести о Вожду стижу и са мање очекиване стране. Шеснаестог августа настаје писмо Јевтимија Кристића, драгоцено по томе што сведочи како су знања људи онога времена о Црном Ђорђу недовољна и да је он већ „недоступан” за обичне људе: „Разни разно говоре, но више веле да је код Михаљевића на нашој страни капларом био; али знаћу, с временом. За сада, питати га, малени смо”.

Ове године, у разговору са  страним официром, Вожд износи и своје „Вјерују”, како се може и очекивати од вође једног ослободилачког покрета: „Знајте, господине, да ја не желим ништа друго, него да видим своју отаџбину ослобођену од Турака, тако да никад више не страхује од њиховог јарма. Онда бих се одрекао свега и вратио својем плугу...”.
Пристижу и вести које откривају „позадину” устаничке реалности: „Кроз четири године, српски народ је ратујући против непријатеља истрошио сву своју имовину... Бедна српска војска, кад се рани без помоћи лежи, немајући лекара ни апотека...”.
Дванаестог септембра Јаков јавља Проти да је дошла вест о миру са Турцима до првог априла 1808. и наредба о прекиду непријатељстава. Истиче се да наредба има строги карактер, али и саветује: „Но, стражу добро поред Дрине да держите. Не верујте Турцима, јербо су пасја вера, да како преверу не учине”. Потоње понашање Турака показало је колико је ова опрезност била оправдана.
Петар Добрњац јавља генералу Исајеву: „Ја морам чекати до осам дана, макар ја био без хлеба и воде овде. Ја морам чекати заповест мога старијега. Што ми заповеди, то будем чинити”.
За Андрију Поповића, учитеља из Вогња, Вожд је краљ: „Сердце јего гори за православнују веру христијанску и рад јесте пребегнути под краља господар Ђорђа, Јакова и господар Луку”. Слично размишља и Нићифор Нинковић, кад је чуо како Црни Ђорђе „војује и с Турцима се бије”, па је и сам желео „штогод роду у отечеству старом од помоћи бити”. Таквих није било много, а и они који су долазили, потицали су са „приземне” зоне друштвене лествице.
Крајем године, из Земуна се у Беч шаље извештај са списком водећих људи у Србији. Црни Ђорђе је ту, поред осталог, и на челу крагујевачке нахије. Постоје имена која се само ту срећу и о којима се ништа више не зна, као кнез Вита од Београда. Поменути су Грбовићи, али њихов утицај у животу државе ван бојног поља се не осећа.
У извесним круговима почињу да се праве „велики планови”: „Русија је далеко од нас. Ви сте (Аустрија) преслаби, Французе нећемо, а на Турке не мислимо. Према томе, морамо да настојимо да се сами одржимо”. Не треба да чуде оваква размишљања. После вековног ропства, кад генерације могу само да сањају о слободи, створена је властита држава, до јуче притиснута туђинском влашћу. Уз то, остварен је и вековни сан о помоћи Русије. Тад су и код прекосавских Срба најчешћа имена деце Ђорђе и Александар.
Крајем године, Совјет се бави и црквеним пословима: „Будући да су досад свјашченици по вилајету от људи како је који што могао откинути, узимали и то је људима тешко било, зато су многе тужбе долазиле от свјашченика на народ и од народа на свјашченике...”. Из другог акта се сазнаје: „Поп Милосав био је код нас... Казивао је да је Илија Буљубаша от десетка от људи узетога на сваку врећу по десет пара узимао... Што се сад ови људи на попа Милисава туже, ми налазимо за право да ви пошаљете те људе, који су овде пописани, с попом Милисава овамо...”.
СРБИ И СЛОБОЗИЈСКИ МИР
Миром у Слобозији, склопљеним између Русије и Турске 14. јула 1807. године, уз велико залагање руске и отпор супротне стране, били су обухваћени и Срби. Тако је 1808. година протекла у миру, што је за вишегодишњим ратовањем исцрпљену земљу много значило. То истичу сви савременици који пишу о томе: „Ова нова српска држава у овој години још није била најпространија, али је била у највећој сили и цвету и у надежди за напредак. ... Срби безмало једну и по годину за време трајања примирја будући на миру крепили су се у сваком смотрењу, да би одморни и са свачим снабдевени, што с већом снагом и отвагом на противника кренути могли”.
Година 1808. тако изгледа посматрано из искуства каснијих година. Ипак, она је протекла у стању сталне напетости. Немир су уносили мањи или већи окршаји на границама, којих је било преко целе године. Стизале су вести о прикупању турске војске по разним местима око границе.
Страхови нису били без основа. Добро обавештени Родофиникин, преко Руске команде, знао је о кретању двеста хиљада турске војске од Једрена према Софији, од чега би педесет хиљада кренуло према Нишу. Друго је то што до остварења плана није дошло.
Незадовољна потпуним руским утицајем код устаника, Аустрија, ионако у страху од устаничких успеха и њиховог утицаја на своје бројне поданике словенског порекла, као да се спремала да применом војничке силе узме Београд. Вожд је озбиљно размишљао и планирао како ће поступити у тим приликама. Нису много помагале ни умирујуће поруке добијене од Руса. Тако је цела година протекла као збор „малих страхова”.
Највише сукоба било је у источној области где је, изгледа, и српски војвода, познати Вељко Петровић, вршио упаде преко границе. То је изазивало реакцију Руса као српских покровитеља. Руси су познати по томе што су потписана примирја строго поштовали, и на тај начин били су у могућности и да од турске стране изнуде сличан однос према договореном. „Ниједан дан Руси се примирја неће држати с Турцима, ако не сагласе се држати примирје и са Србима, да се никаква движенија војника против Срба не почињу”. Стога су и од Црног Ђорђа тражили да не дозволи Вељкове испаде. Створене су и комисије које су требале да испитају узроке немира.
Вожд је добро знао Вељкове способности и изнад свега његово јунаштво, и зато га је особито ценио. Праштао му је и оно што другима никако не би.
Вожде дознав насмеја се на то:
„Хоће Вељко, што посинак ми је!
Кано другде па и ђе не треба...
Нит’ зна ино, нити воли ишто,
Нег’ Турчина гледав истребјати”.
Русима је писао помирљивим тоном: „Ја сам сад овако Вељку заповедио, да нипошто за свој живот не пређе на турску границу за један педаљ... Вељко ми се облегирио (обавезао) и у свој живот подложио да ће ову моју заповест послушати”.
И поред подршке из Русије, и савеза са њом, Срби морају да моле Беч да им дозволи куповину из Срема. Отворено износе своје тешкоће и надања, што не би било упутно, с обзиром на ривалитет између две државе: „Истина, да за све ове више речене молбене ствари ми смо се надали да нам из Русије дође, и дошле би, али будући сада за времена, далек пут и воде су злочесте и малене, које никаквом приликом уз Дунав сада за ово време примити не можемо”. Касније, и кад очекивана помоћ дође бродовима, за Србе је тежак и транспорт од Дунава у унутрашњост земље.
РУСКИ ИЗАСЛАНИК
Живот државе протиче у знаку руског изасланика Константина Родофиникина, који у Београд стиже средином 1807. године. Становао је у кући некадашњег дахије Кучук Алије, као једној од најлепших у граду. За Србе он је био „генерал”. Почетно одушевљење према њему полако се топило, а самим тим и утицај. Узрока за такво расположење било је са обе стране.
Устаницима је сметало што је Родофиникин био Грк, о којима они нису имали добро мишљење у начелу, у првом реду због лошег искуства са грчким епископима (фанариотима). Томе је ишла наруку и чињеница да се изасланик Родофиникин посебно спријатељио са омрзнутим београдским митрополитом Леонтијем. Јављао се и страх да они заједнички могу да раде против Срба. Други узрок нерасположења потиче из митске представе о Русији као свемоћној држави која би могла све да реши само кад би се могла, преко правих, утицајних људи, одобровољити. Отуда убеђење да би много шта ишло друкчије у руско-српским односима да је на месту Грка Родофиникина био прави Рус.
Оваквом схватању допринело је и присуство руског официра српског порекла Илије Новокрштеног, који се уклапао својим понашањем, самопрегором и спремношћу на жртву у представу устаника о Русима.
„Ај Илија Новокрштениче,
Из раја нам с неба милостима...
Ниспослани, у Врачар дошавши,
И турецке одсецавши главе...”
У похвалама не заостаје ни други савременик: „Како је Карађорђу на Врачар дошао, одмах је други дан по доласку своме са Србима противу Турака изишао и тукао се са очајањем. Он је и при узимању Београда био и ранио се... Био је врло дружеван, гостољубив и штедар, и као што се онда говорило, за ствар Срба врло је предан био. Зато су га и Карађорђе и све друге старешине почитовале и уважавале”.
Родофиникин је био далеко од тога. Себе је гледао као представника једне моћне државе и тако се понашао. У томе он није изузетак. И да је на његовом месту био неки прави Рус, највећа је вероватноћа да би се понашао слично. Средином године, у Београд је долазио Димитрије Бантиш-Каменски, требало је да донесе свето миро за потребе цркве устаничке државе.
Своје путовање до Београда и натраг описао је у књизи објављеној већ 1810. године. То је гледање надменог чиновника из централне управе, склоног презиру према околини. Осећа се то и кроз његово виђење устаничке скромности. У поређењу са њим, Родофиникин се тада појављује у далеко повољнијем светлу. И Србин Марко Ивелић, као руски чиновник, према устаницима се односи мање искрено и добронамерно од Родофиникина.
И они који не подносе Родофиникина, не могу да му оспоре тачно и одговорно вршење дужности, и то тамо где су сви његови сународници Грци најосетљивији – кад рукују новцем. То му признаје и велики критичар Лазар Арсенијевић Баталака: „Између овије благонаклоних поступака Родофиникина, један је у оно време за Србе од највеће важности и ползе био... Од Совета шиљане је врело благонаклоно примао и без сваког одлагања, затезања и околишења молбама Совета удовлетворавао. Он је по пет стотина, по хиљаду, и по две хиљаде дуката цесарских Совету издавао на квиту... Он је могао и да их не издаје, јер Срби нису могли знати да он има такву суму новаца од царства опредељену за помоћ њима”.
За разлику од Баталаке, који велики део свог списа своди на сукоб са Родофиникином, Вук је у оцени Родофиникина одмеренији и самим тим ближи свету реалног: „Родофиникин је био врло паметан и у свом послу вешт човек и за Србе је велика несрећа што нису могли бити са њим у љубави и пријатељству”.
И оно што о устаницима каже њихов миљеник Доситеј Обрадовић, посредно иде у корист Родофиникина. Кад су га државни прваци замолили да, као учен и искусан човек од пера и књиге, опише устанак и прикаже српске заслуге свету, да их не би какав туђинац представио погрешно или, чак, злонамерно – уследио је мудар одговор, какав нису очекивали, а још мање желели: „Боље је за вас да ја то не пишем, јер вам ни најгори туђинац не би могао налагати оно што бих написао ја, износећи само чисту истину”.
Само преко Родофиникиновог извештаја сазнаје се о настојању да се у Београду, поред постојеће цркве, сагради још једна.
Повод за причу Родофиникина о градњи још једне цркве био је тај што се она није могла подићи без руске помоћи. Поменути Баталака одлучно је одбацивао ову тврдњу о подизању неке нове цркве: „Она једина стара црква коју је Родофиникин у Београду затекао остала је та иста и једина и онда кад је он из Београда побегао”. Према доносиоцу светог мира, Русу Димитрију Бантишу, затечена катедрала у граду изгледа бедно: „У Београду сам видео једну малу дрвену (цркву); можда их тамо има и неколико – али признајем, нисам их приметио”. Можда је он такав утисак добио, што долази из царствујуће Москве, где живи годинама, а у Београду је само неколико дана.
Наставиће се...