Zbir „malih strah ova”

Vesti o Voždu stižu i sa manje očekivane strane. Šesnaestog avgusta nastaje pismo Jevtimija Kristića, dragoceno po tome što svedoči kako su znanja ljudi onoga vremena o Crnom Đorđu nedovoljna i da je on već „nedostupan” za obične ljude: „Razni razno govore, no više vele da je kod Mihaljevića na našoj strani kaplarom bio; ali znaću, s vremenom. Za sada, pitati ga, maleni smo”.

Ove godine, u razgovoru sa  stranim oficirom, Vožd iznosi i svoje „Vjeruju”, kako se može i očekivati od vođe jednog oslobodilačkog pokreta: „Znajte, gospodine, da ja ne želim ništa drugo, nego da vidim svoju otadžbinu oslobođenu od Turaka, tako da nikad više ne strahuje od njihovog jarma. Onda bih se odrekao svega i vratio svojem plugu...”.
Pristižu i vesti koje otkrivaju „pozadinu” ustaničke realnosti: „Kroz četiri godine, srpski narod je ratujući protiv neprijatelja istrošio svu svoju imovinu... Bedna srpska vojska, kad se rani bez pomoći leži, nemajući lekara ni apoteka...”.
Dvanaestog septembra Jakov javlja Proti da je došla vest o miru sa Turcima do prvog aprila 1808. i naredba o prekidu neprijateljstava. Ističe se da naredba ima strogi karakter, ali i savetuje: „No, stražu dobro pored Drine da deržite. Ne verujte Turcima, jerbo su pasja vera, da kako preveru ne učine”. Potonje ponašanje Turaka pokazalo je koliko je ova opreznost bila opravdana.
Petar Dobrnjac javlja generalu Isajevu: „Ja moram čekati do osam dana, makar ja bio bez hleba i vode ovde. Ja moram čekati zapovest moga starijega. Što mi zapovedi, to budem činiti”.
Za Andriju Popovića, učitelja iz Vognja, Vožd je kralj: „Serdce jego gori za pravoslavnuju veru hristijansku i rad jeste prebegnuti pod kralja gospodar Đorđa, Jakova i gospodar Luku”. Slično razmišlja i Nićifor Ninković, kad je čuo kako Crni Đorđe „vojuje i s Turcima se bije”, pa je i sam želeo „štogod rodu u otečestvu starom od pomoći biti”. Takvih nije bilo mnogo, a i oni koji su dolazili, poticali su sa „prizemne” zone društvene lestvice.
Krajem godine, iz Zemuna se u Beč šalje izveštaj sa spiskom vodećih ljudi u Srbiji. Crni Đorđe je tu, pored ostalog, i na čelu kragujevačke nahije. Postoje imena koja se samo tu sreću i o kojima se ništa više ne zna, kao knez Vita od Beograda. Pomenuti su Grbovići, ali njihov uticaj u životu države van bojnog polja se ne oseća.
U izvesnim krugovima počinju da se prave „veliki planovi”: „Rusija je daleko od nas. Vi ste (Austrija) preslabi, Francuze nećemo, a na Turke ne mislimo. Prema tome, moramo da nastojimo da se sami održimo”. Ne treba da čude ovakva razmišljanja. Posle vekovnog ropstva, kad generacije mogu samo da sanjaju o slobodi, stvorena je vlastita država, do juče pritisnuta tuđinskom vlašću. Uz to, ostvaren je i vekovni san o pomoći Rusije. Tad su i kod prekosavskih Srba najčešća imena dece Đorđe i Aleksandar.
Krajem godine, Sovjet se bavi i crkvenim poslovima: „Budući da su dosad svjaščenici po vilajetu ot ljudi kako je koji što mogao otkinuti, uzimali i to je ljudima teško bilo, zato su mnoge tužbe dolazile ot svjaščenika na narod i od naroda na svjaščenike...”. Iz drugog akta se saznaje: „Pop Milosav bio je kod nas... Kazivao je da je Ilija Buljubaša ot desetka ot ljudi uzetoga na svaku vreću po deset para uzimao... Što se sad ovi ljudi na popa Milisava tuže, mi nalazimo za pravo da vi pošaljete te ljude, koji su ovde popisani, s popom Milisava ovamo...”.
SRBI I SLOBOZIJSKI MIR
Mirom u Sloboziji, sklopljenim između Rusije i Turske 14. jula 1807. godine, uz veliko zalaganje ruske i otpor suprotne strane, bili su obuhvaćeni i Srbi. Tako je 1808. godina protekla u miru, što je za višegodišnjim ratovanjem iscrpljenu zemlju mnogo značilo. To ističu svi savremenici koji pišu o tome: „Ova nova srpska država u ovoj godini još nije bila najprostranija, ali je bila u najvećoj sili i cvetu i u nadeždi za napredak. ... Srbi bezmalo jednu i po godinu za vreme trajanja primirja budući na miru krepili su se u svakom smotrenju, da bi odmorni i sa svačim snabdeveni, što s većom snagom i otvagom na protivnika krenuti mogli”.
Godina 1808. tako izgleda posmatrano iz iskustva kasnijih godina. Ipak, ona je protekla u stanju stalne napetosti. Nemir su unosili manji ili veći okršaji na granicama, kojih je bilo preko cele godine. Stizale su vesti o prikupanju turske vojske po raznim mestima oko granice.
Strahovi nisu bili bez osnova. Dobro obavešteni Rodofinikin, preko Ruske komande, znao je o kretanju dvesta hiljada turske vojske od Jedrena prema Sofiji, od čega bi pedeset hiljada krenulo prema Nišu. Drugo je to što do ostvarenja plana nije došlo.
Nezadovoljna potpunim ruskim uticajem kod ustanika, Austrija, ionako u strahu od ustaničkih uspeha i njihovog uticaja na svoje brojne podanike slovenskog porekla, kao da se spremala da primenom vojničke sile uzme Beograd. Vožd je ozbiljno razmišljao i planirao kako će postupiti u tim prilikama. Nisu mnogo pomagale ni umirujuće poruke dobijene od Rusa. Tako je cela godina protekla kao zbor „malih strahova”.
Najviše sukoba bilo je u istočnoj oblasti gde je, izgleda, i srpski vojvoda, poznati Veljko Petrović, vršio upade preko granice. To je izazivalo reakciju Rusa kao srpskih pokrovitelja. Rusi su poznati po tome što su potpisana primirja strogo poštovali, i na taj način bili su u mogućnosti i da od turske strane iznude sličan odnos prema dogovorenom. „Nijedan dan Rusi se primirja neće držati s Turcima, ako ne saglase se držati primirje i sa Srbima, da se nikakva dviženija vojnika protiv Srba ne počinju”. Stoga su i od Crnog Đorđa tražili da ne dozvoli Veljkove ispade. Stvorene su i komisije koje su trebale da ispitaju uzroke nemira.
Vožd je dobro znao Veljkove sposobnosti i iznad svega njegovo junaštvo, i zato ga je osobito cenio. Praštao mu je i ono što drugima nikako ne bi.
Vožde doznav nasmeja se na to:
„Hoće Veljko, što posinak mi je!
Kano drugde pa i đe ne treba...
Nit’ zna ino, niti voli išto,
Neg’ Turčina gledav istrebjati”.
Rusima je pisao pomirljivim tonom: „Ja sam sad ovako Veljku zapovedio, da nipošto za svoj život ne pređe na tursku granicu za jedan pedalj... Veljko mi se oblegirio (obavezao) i u svoj život podložio da će ovu moju zapovest poslušati”.
I pored podrške iz Rusije, i saveza sa njom, Srbi moraju da mole Beč da im dozvoli kupovinu iz Srema. Otvoreno iznose svoje teškoće i nadanja, što ne bi bilo uputno, s obzirom na rivalitet između dve države: „Istina, da za sve ove više rečene molbene stvari mi smo se nadali da nam iz Rusije dođe, i došle bi, ali budući sada za vremena, dalek put i vode su zločeste i malene, koje nikakvom prilikom uz Dunav sada za ovo vreme primiti ne možemo”. Kasnije, i kad očekivana pomoć dođe brodovima, za Srbe je težak i transport od Dunava u unutrašnjost zemlje.
RUSKI IZASLANIK
Život države protiče u znaku ruskog izaslanika Konstantina Rodofinikina, koji u Beograd stiže sredinom 1807. godine. Stanovao je u kući nekadašnjeg dahije Kučuk Alije, kao jednoj od najlepših u gradu. Za Srbe on je bio „general”. Početno oduševljenje prema njemu polako se topilo, a samim tim i uticaj. Uzroka za takvo raspoloženje bilo je sa obe strane.
Ustanicima je smetalo što je Rodofinikin bio Grk, o kojima oni nisu imali dobro mišljenje u načelu, u prvom redu zbog lošeg iskustva sa grčkim episkopima (fanariotima). Tome je išla naruku i činjenica da se izaslanik Rodofinikin posebno sprijateljio sa omrznutim beogradskim mitropolitom Leontijem. Javljao se i strah da oni zajednički mogu da rade protiv Srba. Drugi uzrok neraspoloženja potiče iz mitske predstave o Rusiji kao svemoćnoj državi koja bi mogla sve da reši samo kad bi se mogla, preko pravih, uticajnih ljudi, odobrovoljiti. Otuda ubeđenje da bi mnogo šta išlo drukčije u rusko-srpskim odnosima da je na mestu Grka Rodofinikina bio pravi Rus.
Ovakvom shvatanju doprinelo je i prisustvo ruskog oficira srpskog porekla Ilije Novokrštenog, koji se uklapao svojim ponašanjem, samopregorom i spremnošću na žrtvu u predstavu ustanika o Rusima.
„Aj Ilija Novokršteniče,
Iz raja nam s neba milostima...
Nisposlani, u Vračar došavši,
I turecke odsecavši glave...”
U pohvalama ne zaostaje ni drugi savremenik: „Kako je Karađorđu na Vračar došao, odmah je drugi dan po dolasku svome sa Srbima protivu Turaka izišao i tukao se sa očajanjem. On je i pri uzimanju Beograda bio i ranio se... Bio je vrlo druževan, gostoljubiv i štedar, i kao što se onda govorilo, za stvar Srba vrlo je predan bio. Zato su ga i Karađorđe i sve druge starešine počitovale i uvažavale”.
Rodofinikin je bio daleko od toga. Sebe je gledao kao predstavnika jedne moćne države i tako se ponašao. U tome on nije izuzetak. I da je na njegovom mestu bio neki pravi Rus, najveća je verovatnoća da bi se ponašao slično. Sredinom godine, u Beograd je dolazio Dimitrije Bantiš-Kamenski, trebalo je da donese sveto miro za potrebe crkve ustaničke države.
Svoje putovanje do Beograda i natrag opisao je u knjizi objavljenoj već 1810. godine. To je gledanje nadmenog činovnika iz centralne uprave, sklonog preziru prema okolini. Oseća se to i kroz njegovo viđenje ustaničke skromnosti. U poređenju sa njim, Rodofinikin se tada pojavljuje u daleko povoljnijem svetlu. I Srbin Marko Ivelić, kao ruski činovnik, prema ustanicima se odnosi manje iskreno i dobronamerno od Rodofinikina.
I oni koji ne podnose Rodofinikina, ne mogu da mu ospore tačno i odgovorno vršenje dužnosti, i to tamo gde su svi njegovi sunarodnici Grci najosetljiviji – kad rukuju novcem. To mu priznaje i veliki kritičar Lazar Arsenijević Batalaka: „Između ovije blagonaklonih postupaka Rodofinikina, jedan je u ono vreme za Srbe od najveće važnosti i polze bio... Od Soveta šiljane je vrelo blagonaklono primao i bez svakog odlaganja, zatezanja i okolišenja molbama Soveta udovletvoravao. On je po pet stotina, po hiljadu, i po dve hiljade dukata cesarskih Sovetu izdavao na kvitu... On je mogao i da ih ne izdaje, jer Srbi nisu mogli znati da on ima takvu sumu novaca od carstva opredeljenu za pomoć njima”.
Za razliku od Batalake, koji veliki deo svog spisa svodi na sukob sa Rodofinikinom, Vuk je u oceni Rodofinikina odmereniji i samim tim bliži svetu realnog: „Rodofinikin je bio vrlo pametan i u svom poslu vešt čovek i za Srbe je velika nesreća što nisu mogli biti sa njim u ljubavi i prijateljstvu”.
I ono što o ustanicima kaže njihov miljenik Dositej Obradović, posredno ide u korist Rodofinikina. Kad su ga državni prvaci zamolili da, kao učen i iskusan čovek od pera i knjige, opiše ustanak i prikaže srpske zasluge svetu, da ih ne bi kakav tuđinac predstavio pogrešno ili, čak, zlonamerno – usledio je mudar odgovor, kakav nisu očekivali, a još manje želeli: „Bolje je za vas da ja to ne pišem, jer vam ni najgori tuđinac ne bi mogao nalagati ono što bih napisao ja, iznoseći samo čistu istinu”.
Samo preko Rodofinikinovog izveštaja saznaje se o nastojanju da se u Beogradu, pored postojeće crkve, sagradi još jedna.
Povod za priču Rodofinikina o gradnji još jedne crkve bio je taj što se ona nije mogla podići bez ruske pomoći. Pomenuti Batalaka odlučno je odbacivao ovu tvrdnju o podizanju neke nove crkve: „Ona jedina stara crkva koju je Rodofinikin u Beogradu zatekao ostala je ta ista i jedina i onda kad je on iz Beograda pobegao”. Prema donosiocu svetog mira, Rusu Dimitriju Bantišu, zatečena katedrala u gradu izgleda bedno: „U Beogradu sam video jednu malu drvenu (crkvu); možda ih tamo ima i nekoliko – ali priznajem, nisam ih primetio”. Možda je on takav utisak dobio, što dolazi iz carstvujuće Moskve, gde živi godinama, a u Beogradu je samo nekoliko dana.
Nastaviće se...