www.pravoslavlje.rs


Aurora Klausa Hare

Sveštenik Miodrag Andrić

Priče o praštanju i susretima, stvaranju prijateljstava gde se najmanje očekuje i međusobnom razumevanju, čine okosnicu filmova Klausa Hare. Poslednji u nizu, Pisma ocu Jakobu (Postia pappi Jaakobille, 2009), govori o ljudima koji nas neočekivano podržavaju i njihovoj podršci kada nam je najpotrebnija. Priča govori o Lejli, zatvorenici koja upravo dobija pomilovanje.

Po otpuštanju iz zatvora, Lejli se nudi posao u usamljenoj parohiji i ona nevoljno odlazi. Razočarana u život, Lejla odlučuje da brine jedino o sebi, što joj umnogome otežava novi posao: brigu o slepom luteranskom pastoru u provinciji. Svakoga dana poštar donosi pisma ljudi koji traže savete, a odgovaranje na njih za Jakoba je životna misija. Pastirski rad provincijskog paroha za Lejlu predstavlja besmislicu, i ona sebe ne pronalazi u ulozi pastorovog pomoćnika.U momentu kada odlučuje da napusti parohiju, pisma iznenada prestaju da stižu i Jakoba obuzima neverica. Iznenada, Lejla preuzima odgovornost moleći poštara da simulira dolazak novog pisma. Ona počinje da čita pismo koje ne postoji, a koje je zapravo njena lična ispovest o teškom detinjstvu, sestrinom užasnom braku i ubistvu zeta koje je počinila. Neočekivan obrt dešava se još jedanput, kada Jakob otkriva prepisku sa Lejlinom sestrom, što razrešava zagonetku Lejlinog dolaska u parohiju.
Dva potpuno različita i neočekivano isprepletana života u kojima se uloga pomagača i onoga koji traži pomoć iznenada preokreću, stalna su tema filmova Klausa Hare. Porodična drama Moja majka (Äideistä parhain, 2005) govori o devetogodišnjem dečaku Eri (Topi Marjaniemi) čiji otac je poginuo u Zimskom ratu. Inspirisan istoimenom knjigom Heiki Hietamiesa i dokumentarnim filmom Erje Damerta Deca rata (2003), Haro je snimio Moju majku. Ovo možda nije najbolji film koji govori o problemima svetskih ratova, ali je svakako jedan od najboljih porodičnih drama ikada snimljenih. Priča je utemeljena na istorijskim događajima tokom Drugog svetskog rata, kada su švedske porodice prihvatile na desetine hiljada finske dece. Kao i u filmu Pisma ocu Jakobu, i ovde režiser spaja dva različita sveta. Tragično izgubivši kćer, Signe (Marija Lundkvist) i Hjalmar (Mihael Nikvist), prihvataju devetogodišnjeg dečaka Eru. Iščekujući devojčicu iz Finske, Signe biva razočarana, i razočarenje prerasta u konflikt sa dečakom. Međutim, kada Ero dovodi svoj život u opasnost, iz naizgled bezosećajne Signe ponovo izvire materinska ljubav. Pronašavši novi život u novoj zemlji i porodici, Ero svojim prisustvom uliva nadu u Signe da će ponovo pronaći radost porodičnog života. Karakterističan obrt srećemo i u filmu Elina – kao da me nema (Elina – Som om jag inte fanns, 2002). Elina (Natali Minevik) je devojčica čija porodica pripada finskoj manjini na severu Švedske. Gubitkom oca, Elinin život se menja iz korena, pretvarajući se u neprestano sećanje na oca. U tom sećanju, ona često gubi osećaj za realnost krijući se iza sopstvene tvrdoglavosti i principa. Polazak u školu menja život devetogodišnje Eline, i ona se susreće sa novim autoritetom u liku učiteljice Tore Holm (Bibi Anderson). Učiteljica veruje da jedino dobro savladan švedski jezik može da osigura sigurnu budućnost finske manjine u Švedskoj. Deca koja u školi govore finski jezik ili pišu levom rukom, kažnjavaju se oduzimanjem obroka. Kada Elina poželi da pomogne kažnjenom dečaku Antonu odričući se svog obroka, biva prekorena od Tore. Tora prisiljava Elinu da jede, ali Elina odgovara bojkotom. Učiteljičine reči: „Hrana koja je bila dobra juče, dobra je i danas, naročito ako su deca dovoljno siromašna da im je potrebna pomoć države”, smrtno su uvredile Elinu, i od tada između njih dve počinje sukob koji se proteže kroz čitavu priču. Učiteljica veruje u ispravnost svojih metoda, te očekuje i izvinjenje od Eline. Što je Tora istrajnija u sopstvenim principima, to je Elina sve dalja od učiteljičinog autoriteta. Vrhunac konflikta nastaje kada Elina beži sa časa u opasnu močvaru, dovodeći svoj život u opasnost. Spletom okolnosti, Torina metodološka tabla iz zbornice poslužila je novom učitelju da spase Elinin život, čime autor znalački pokazuje da je iskrena ljubav prema deci iznad praznih floskula i definicija kojima se često rukovodimo u podizanju potomstva. Preokret, tipičan za filmove Klausa Hare, dešava se na kraju filma, kada Tora traži oproštaj od Eline. Kroz učiteljičine suze izviru emocije koje nam prenose jevanđeljske poruke praštanja: pronalaženje sebe kroz drugog, odricanje od egoizma i sopstvenih zabluda, slobodu od ropstva društvenih stega i ponekad bespotrebne konvencionalnosti koju namećemo sebi i drugima.
Kao student režije Helsinškog univerziteta devedesetih godina, Haro je bio impresioniran kinematografijom Džona Forda i Akire Kurosave. Njegov pogled na pravljenje filmova je priča ispričana kroz sliku koja nije uvek romantična. Kada se razmišljalo o filmu Pisma ocu Jakobu, nametala se ideja da kuća u kojoj će se snimati bude rustična, da sama po sebi izražava svog stanara, da bude jedno sa Jakobom. U filmu Moja majka odnos Signe sa Erom unosi u porodicu novi život prepun emocija koje Haro naglašava uz pomoć fotografije i simvolike. Pomirenje Ere i Signe u dečjoj sobi tragično preminule kćeri, propraćeno je sa puno svetlosti i vetra koji pomera prozorsku zavesu unoseći novi život. Za odraslog Eru (Esko Salminen) život predstavlja sećanje na ratno vreme provedeno u Švedskoj; zato Haro režira film Moja majka sa puno preplitanja prošlosti i sadašnjosti, menja ulogu crno-bele slike i slike u boji koja u ovom filmu boji prošlo, umesto sadašnje vreme. Čarobna pejzažna fotografija, kroz igru svetla i boje, posebno naglašava priču i govori za sebe. Zapaža se i kontrast finskih zatamnjenih šuma u snegu koje oživljavaju narodnu mitologiju Kalevale, nasuprot vetrovitoj švedskoj obali koju obasjavaju sunčevi zraci nordijskog leta, simvolišući novu nadu u život. Prikazivanje laponskih pejzaža sa karakterističnim močvarama unosi dodatnu mistifikaciju u odnos Eline i njenog preminulog oca, čini misterioznijom i samu ličnost devojčice. Laponski predeo kroz kameru Klausa Hare postaje čarobno lep, ali i opasan u isto vreme.
Izjašnjavajući se kao hrišćanin, Klaus Haro samokritično ispoveda da nije uvek na hrišćanskom putu. To mu, kako sam tvrdi, pruža mogućnost da sagleda svet spolja i iznutra. Zato za pažljivog gledaoca može biti veoma primetno brižljivo odabiranje karaktera iz kojih umetnik izvlači maksimum. Zato ih režiser, stavljajući se u ulogu Đepeta koji ljubavlju oživljava Pinokija, posmatra kao svoja čeda i kao takve ih voli, baš kao što pisac voli svoje likove u romanima. Njegovi likovi, u želji za samootkrivanjem, suštinski pokušavaju da zakorače u sopstvene karaktere. Za nastanak filma Pisma ocu Jakobu, Klaus Haro može da zahvali ne samo neosporavanom talentu koji poseduje, već i umetničkom osećaju koji ne poznaje predrasude, nego želju za samootkrivanjem. Kao i njegovi junaci iz filmova, i režiser žudi za izazovom nepoznatog, što se vidi iz priče o poreklu filma. Naime, početni tekst po kome je stvaran scenario, Haro je dobio elektronskom poštom od zagonetne ličnosti iza koje nije postojalo ništa. Bila je to, kako se kasnije otkrilo, žena zaposlena kao socijalni radnik, koja je privremeno napustila posao da bi se posvetila studijama na Filmskoj akademiji.Mimo svake logike komercijalizovanog sveta umetnosti, režiser je prihvatio tekst od potpuno nepoznate osobe. Istovremeno, Klaus Haro izražava iskreno divljenje i zahvalnost prema svakome ko živi izvan Finske a ko je pogledao sve njegove filmove.
Filmovi Klausa Hare su filmovi o nama samima, o otkrivanju drugoga i drugačijega, o tome ko smo mi i kakvi smo kada smo najslabiji. Njegovi filmovi su osvojili više od šezdeset nagrada na festivalima širom sveta, uključujući i čuvenu nagradu Ingmar Bergman koju je za života dodeljivao čuveni švedski režiser lično. Tragovima slavnog režisera koji je proslavio skandinavsku kinematografiju širom sveta polako korača i Klaus Haro. Svetlost i čudesne boje nordijske fotografije prelamaju se kroz bioskopsko platno, razlivaju se kroz maštu i oprisutnjuju geografiju predela, ističući karaktere likova o kojima se priča. One zauvek ostaju u sećanju gledaoca kao drevna umetnička dela, kao polarna svetlost koja se iznenada pojavi na severnom horizontu, koja svojom purpurnom bojom podseća na zoru. One na svoj način projavljuju tajanstvenost života koji dolazi zorom, sada i Aurorom – Zorom sa severa.
sveštenik Miodrag Andrić
Razgovor sa Danijem Strombekom, dobitnikom Prve nagrade nordijskog filma za muziku u Geteborgu 2010.
Život u Crkvi utiče na kreativnost
Prva nagrada nordijskog filma za muziku 2010. godine pripala je finskom kompozitoru Daniju Strombeku za „posebnu težinu koju je dao emotivnim trenucima” kroz muziku za film Pisma ocu Jakobu. U svojoj muzičkoj karijeri, Strombek je sarađivao sa mnogim poznatim muzičarima, među kojima su: Kit Džeret, Herbi Henkok, braća Marsalis, Rudolf Serkin, Emanuel Aks, Micuko Učido, Njujorška filharmonija i drugi. Rođen je u Narpesu, na zapadu Finske, gde i danas živi sa svojom porodicom. Studirao je na Kuula institutu u Vasi i Sibelijusovoj akademiji u Helsinkiju. Izdao je tri solo kompakt-diska: Od vode i peska, Putologija i Za besane noći. Ovom prilikom dobili smo kratak intervju povodom pomenute nagrade za film Pisma ocu Jakobu.
Kakvi su Vaši utisci o filmu Pisma ocu Jakobu?
– Kada sam prvi put video film, rekao sam sebi: kakav čudesan film! Volim snažnu priču, priču o praštanju, osluškivanju, brizi, ljudskoj slabosti... Film takođe ima odlične glumce i predivno je snimljen.
Da li Vas je nešto posebno nadahnulo da napišete muziku za ovaj film?
– Dobijam inspiraciju kada radim na dobrom filmu. Kada se lepo snima, kada je dobra priča u kojoj su akteri dobri glumci, tada i ja dobijam inspiraciju. Obično probam da uhvatim „zvuk” filma i tako pronađem muziku koja će dobro da se uklopi u film.
Koliko je važna muzika u savremenom finskom filmu?
– Sve zavisi, neki filmovi nemaju mnogo muzike, zavisi takođe i od vrste filma. Za mene je važno da muzika pokuša da zauzme svoje mesto u filmu, da napišem nešto što će biti u saglasju sa pričom i likovima. Sa druge strane, neke scene nemaju potrebu za bilo kakvom muzikom.
Koliko život u Crkvi utiče na Vaše stvaralaštvo?
– Mislim da život u Crkvi utiče na kreativnost. Pravoslavna Crkva sadrži mnogo lepote od koje možete dobiti puno inspiracije. Važno je da se ide u Crkvu, da se smerno stoji i moli, čime dobijate mogućnost da sve što uradite u životu pozitivno sagledate.
Razgovor vodio sveštenik Miodrag Andrić


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1051-1052/tekst/aurora-klausa-hare/