www.pravoslavlje.rs


Intervju sa Njegovom Svetošću Patrijarhom srpskim G. G. Irinejem

Važno je šta misle ljudi, ali je najvažnije šta misli i sudi Onaj koji je iznad nas

protojerej Dobrivoje V. Milunović

Vaša Svetosti, Vi ste u protekle tri decenije više puta dolazili u posetu Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Sjedinjenim Američkim Državama. Činili ste to kao Episkop bogomčuvane Eparhije niške, u svojstvu člana Svetog Arhijerejskog Sinoda, administrirali ste Eparhijama srednjezapadnoameričkom i zapadnoameričkom, a bili ste i aktivni učesnik uspostavljanja najpre liturgijskog a zatim i konačnog administrativnog jedinstva naše Crkve na ovim prostorima. Ovom prilikom nam prvi put dolazite kao Patrijarh srpski. Koji je cilj ove Vaše posete?

– Primarni, ali ne i jedini, razlog moga dolaska u Čikago je želja da prisustvujem i učestvujem na šestomesečnom parastosu blaženoupokojenom mitropolitu Hristoforu. Zbog nemogućnosti da blagovremeno dobijem vizu nisam mogao doći na njegovu sahranu pa sam još tada, u dogovoru sa Svetim Arhijerejskim Sinodom, odlučio da dođem na šestomesečni parastos. Rekoh da postoje i drugi razlozi. Poznato je da sam prihvatio da administriram Mitropolijom libertivilsko-čikaškom. Želja da upoznam sadašnje stanje u Mitropoliji ali i da se susretnem sa braćom arhijerejima, sveštenstvom i vernim narodom Čikaga i okoline jeste drugi razlog moga dolaska.
Patrijarh German je upravljao Srpskom Crkvom za vreme komunizma. Vaš prethodnik, Patrijarh Pavle, vodio je brod naše Svete Crkve za vreme raspada Jugoslavije, tragičnih ratova i političkih previranja. Kako biste okarakterisali ovo sadašnje doba u kome se Vi nalazite na čelu naše Crkve i koji su izazovi ovog vremena?
– Vreme u kojem je blaženoupokojeni Patrijarh German upravljao Crkvom više od 30 godina i sadašnje vreme moga izbora na tron srpskog Patrijarha se ne može upoređivati. Istini za volju, desetak poslednjih godina Patrijarha Germana bile su nešto lakše i podnošljivije.To je bilo vreme, kako bi Njegoš rekao, kada je već „pukao kolan svečevoj kobili“ i kada su komunistička „kola pošla niza stranu“. Bila su to teška vremena za Crkvu i za srpski narod.Trebalo je mnogo mudrosti, trpljenja i veštine voditi Crkvu kroz strašne scile i haribde, bure i oluje, i dovesti je do pristaništa. Bez obzira šta se o Patrijarhu Germanu tada mislilo i govorilo ovde, on je bio mudar čovek, odan Crkvi, i veliki Patrijarh Srpske Crkve. Malo je ljudi koji bi se tako mudro snašli u kandžama bogobornog komunizma. Pripisuju mu se dva velika raskola, za koja on ničim nije doprineo, niti ih je mogao sprečiti. Istorija će o njemu i njegovom rukovođenju Crkvom u tom mračnom vremenu izreći najpozitivniji sud.
Patrijarh Pavle je došao za Patrijarha u jednom ništa manje tragičnom vremenu po Crkvu i srpski narod. To je bilo vreme raspada Jugoslavije i raspada Srbije, svima nama dobro poznatog. Patrijarh srpski Pavle je bio sveti čovek. On je delovao i svetleo svojim svetim primerom i svetim životom. Činio je ono što je mogao na najbolji i najcelishodniji način. Sve što se dešavalo smatrao je dopuštenjem Božijim. Njegov odgovor na sve bila je molitva i nada u Gospoda.  Moje vreme ovog kratkog brodarenja Svetosavskim Brodom Crkve Hristove je u svemu drugačije, ali ništa manje kritično i teško za Crkvu i srpski narod. Problemi postoje, oni su veliki, ali su druge prirode. Ovo je vreme posledica prethodnih vremena i stanja. Prisutne su krize svih vrsta. Svaka je ravna stoglavoj aždaji koja nemilosrdno guta i proždire. Moralna kriza je najveća i najkatastrofalnija. Utešno je što Crkva i država sa svojim brojnim institucijama čine velike napore da se postojeće stanje menja na bolje. Nadamo se da nas Gospod neće ostaviti.
Vaša Svetosti, Vaš prethodnik, blaženopočivši Patrijarh Pavle, bio je izuzetna ličnost, „svetac koji hodi“, kako su ga mnogi savremenici zvali. Možda je o njegovoj ličnosti najviše „kazala“ njegova sahrana. Koliko je on svojim životom i radom doprineo ugledu poglavara Srpske Pravoslavne Crkve?
– Koliki je ugled u našem narodu uživao blaženoupokojeni Patrijarh Pavle pokazala je njegova sahrana. Iako je dosta dugo bio van Patrijaraškog trona nije bio zaboravljen ni od sestrinskih Crkava, kao ni od predstavnika hrišćanskih crkava i zajednica. To je bila najveličanstvenija sahrana ikada viđena u Beogradu. Njome se pokazalo koliko je cenjen u narodu i koliko je narod ipak okrenut Crkvi.
Blažene uspomene Patrijarha Pavla poznavali ste još iz mladosti. Dok je bio Episkop raško-prizrenski bili ste profesor Prizrenske bogoslovije. Koliki je bio njegov uticaj na Vas, na Vaš život i rad? Kako na to gledate sada kao njegov naslednik na tronu Srpskih Patrijaraha?
– Da, Patrijarha Pavla znao sam iz mlađih dana, pre nego što sam pošao u Bogosloviju. On je najpre bio gost a potom i sabrat Manastira Blagoveštenja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. To je bilo vreme kada sam ja, nakon završenog trećeg razreda gimnazije, jednu godinu proveo u Manastiru Preobraženje, takođe u Ovčaru. Nakon te godine ja sam nastavio gimnaziju. Tom prilikom sam se bliže upoznao sa gospodinom Gojkom, kako su ga mnogi zvali. Kasnije mi je jednu godinu predavao u Prizrenskoj bogosloviji, tada je već bio u đakonskom činu, a potom sam kao profesor i rektor bio u Prizrenu više godina kada je on bio Episkop raško-prizrenski.
Neosporno, bilo je zahvalno biti u njegovoj blizini. Svaka njegova reč i gest bili su za primer i poštovanje. U svemu je bio odmeren, principijelan i nedvosmislen. Jednom rečju, bio je dragoceni dar Božiji našoj Crkvi.
Nedavno se navršila godina dana od kako ste izabrani za Patrijarha srpskog. Kada pogledate unazad, da li ste zadovoljni?
– Vreme od jedne godine je kratko i nedovoljno za neku ozbiljniju ocenu. Dovoljno da se sagleda polje rada i obilje poslova i problema sa kojima se valja suočiti.
Neposredno po izboru za Patrijarha bili ste suočeni sa mnogim nagomilanim problemima u našoj Crkvi, naročito u Eparhiji raško-prizrenskoj. Kakvo je trenutno stanje u toj Eparhiji posle poznatih dešavanja i promena?
– Stanje u Eparhiji raško-prizrenskoj odavno je teško i veoma bremenito. Srpski narod na Kosovu i Metohiji živi na Golgoti koja je jedinstvena i neprimerena u današnjem vremenu. Ta Golgota se ne može rečima izraziti, to se može samo videti. To je život u getu, u neprekidnom strahu za goli život, život u neslobodi, u krajnjoj bedi i siromaštvu. Zamislite život kada ni u svojoj kući ni dvorištu niste bezbedni za svoj život, a kamoli u svojoj bašti i na njivi. U celoj Đakovici u crkvenoj porti, u crkvenoj kući, žive pet starica koje se za pet godina nisu usudile da izađu iz crkvene porte. Tako je u Prizrenu, Peći, Prištini i drugim mestima.
Koliko Srpska Pravoslavna Crkva čini da se status Pravoslavnih Srba na Kosovu i Metohiji koliko toliko popravi i normalizuje?
– Uloga Crkve u životu Srba na Kosovu i Metohiji je velika. Crkva čini sve što je u njenoj moći. Organizuje nekoliko kuhinja za gladne, prikuplja pomoć u naturi i novcu i preko Episkopa Teodosija i sveštenika dostavlja narodu. Vladika Teodosije je kao iguman dečanski bio vrlo aktivan na ovom polju. Sada, kao Episkop raško-prizrenski, to čini sa većom revnošću i odgovornošću.
Vaša Svetosti, 2013. godine u Nišu, sedištu Vaše Eparhije, biće održana svečana proslava povodom 1700. godišnjice donošenja Milanskog edikta. Pored pravoslavnih, ovim povodom očekuje se i prisustvo predstavnika ostalih hrišćanskih zajednica, čak i rimskog pape. Vi biste bili prvi srpski Patrijarh za čije vreme bi papa kročio na tlo Srbije. Da li ste spremni za takav korak? Da li je vreme za to?
– Hrišćanski svet se priprema da svečano obeleži veliki datum i veliki događaj iz svoje istorije – 17 vekova od vremena kada je car Konstantin Veliki objavio Milanski edikt. Po mišljenju predstavnika Istočne i Zapadne Crkve, najnormalnije bi bilo da se centralno obeležje proslavi u Nišu, u kome je rođen Car Konstantin. Smatramo da srpska Crkva i srpska država, koje organizuju ovaj istorijski jubilej, treba da pozovu predstavnike svih crkava i priznatih hrišćanskih zajednica da uzmu učešća u ovoj istorijskoj proslavi. Ovaj događaj bi mogao da bude povod i prilika za otvaranje nove epohe međuhrišćanskih odnosa. Umesto neprijateljstva, mržnje i netolerancije, da zavlada duh Hristove ljubavi, koja je neretko nedostajala u minulim vekovima i bliskoj prošlosti.
Vaša Svetosti, spadate u red arhijereja koji odlično poznaju stanje Srpske Pravoslavne Crkve u Americi i Kanadi. Da li će na narednom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora konačno biti stavljena tačka na organizaciju naše Crkve na ovim prostorima?
– Ne znam na kakvu tačku se misli. Svi problemi koji postoje u eparhijama van otadžbine i problemi koji mogu da se pojave razmatraju se i rešavaju se u Svetom Arhijerejskom Saboru kao najvišem telu Crkve. Naravno, princip je da se odluke donose u duhu kanonskih propisa, u duhu vekovnog predanja i celishodnosti života u dotičnoj crkvenoj oblasti.
Mi smo, Vaša Svetosti, privrženi Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i nastojimo da održavamo bliske veze sa maticom. Kao što Vam je poznato, širom sveta, izvan granica autokefalnih pravoslavnih Crkava, već su organizovane Episkopske konferencije pravoslavnih Episkopa koje bi mogle da prerastu u samostalne jedinice. Da li bi to doprinelo slabljenju veza između Majke Crkve i nas u rasejanju? Kako Vi na to gledate?
– Mi se nadamo i sve činimo da se na ovom kontinentu naša Crkva održi i ona će postojati sve dok postoji nacionalna svest ovog naroda da pripada srpskom stablu i kulturi. Održavanje konferencija pravoslavnih Episkopa, tamo gde postoje predstavnici pravoslavnih autokefalnih Crkava i naroda, treba pozdraviti i podržati. Mnogi problemi su zajednički i prirodno je da se zajednički i rešavaju. Mi svi pripadamo jednoj Crkvi, samo administrativno podeljenoj, i sasvim je prirodno i normalno da se o kanonskim i pastirskim pitanjima zajedničkog prostora vode dijalozi. Ovim se ne dovode u pitanje odnosi sa svojom matičnom Crkvom.
Vaša Svetosti, kao Prvojerarh Srpske Crkve, izloženi ste i kritikama i pohvalama. Ono što je sigurno jeste da ste čovek od principa i otvoren za komunikaciju. Posle izbora za Patrijarha na prvoj konferenciji za novinare u Beogradu obratili ste im se rečima: „Pitajte, otvoreno, sve što želite“. Možete li nam reći nešto više o tome?
– Živimo u vremenu kada svako smatra da je pozvan i da ima pravo da izrekne svoj sud bez obzira da li je upućen u suštinu problema ili ne. Olako se izriču pohvale, a još lakše prigovori i kritike. To me najčešće čini indiferentnim i mirnim, prepuštajući sebe mišljenju i sudu Božijem. Važno je šta misle ljudi, ali je najvažnije šta o meni misli i sudi Onaj koji je iznad nas. Ovaj princip bih preporučio i drugima.
Svaka vest o onome što se dogodi u našoj otadžbini, dok stigne u Ameriku, često poprimi drugačiji karakter i konotaciju. Kakva je Vaša poruka pravoslavnim Srbima u Americi kada je u pitanju rešavanje problema u Crkvi? Koga oni treba da slušaju?
– U jednom vremenu normalnijem od našeg, znalo se ko može i ima pravo da govori, ko je pozvan da se bavi i rešava probleme u Crkvi, u državi i u drugim institucijama. Ostali su to sa poverenjem prihvatali. Otuda moj savet našem vernom pravoslavnom narodu da Crkvi prepusti rešavanje i odluke koje se tiču vere, morala i crkvenog ustrojstva i poretka, a da oni, kao verni i Crkvi odani narod, te odluke sa punim poverenjem i ljubavlju prihvate.
Vaša poruka vernoj deci i čedima Svete Srpske Pravoslavne Crkve bila bi...
– Nalazimo se na dverima Velikog i Časnog posta. Vernom narodu čestitam ove blagoslovene dane sa molitvom Gospodu da podari svoju blagodat, da ove svete dane dočekate i provedete u radosnom pokajanju i molitvi i u tom duhovnom raspoloženju dočekate i sveradosni praznik Hristovog Vaskrsenja.
Vaša Svetosti hvala Vam na razgovoru. Neka Vam Gospod podari krepko zdravlje i dug život. Dolgodenstvuj Svjatjejšij Vladiko na mnogaja i blagaja ljeta!
PROBLEMI U EPARHIJI RAŠKO-PRIZRENSKOJ
Ima onih koji smatraju da rešavanje problema u našoj Crkvi nije moralo da počne u Eparhiji raško-prizrenskoj. U tom kontekstu se misli da bi i posledice rešavanja ovog slučaja, kada bi došao na red, bile mnogo lakše i bezbolnije. Da li je ovakvo razmišljanje opravdano?
– Nažalost, pitanje koje postavljate, u momentu rešavanja, već je bilo prezrelo. Bolest Patrijarha Pavla i njegovo dvogodišnje odsustvo odložilo je pokretanje i rešavanje stanja u raško-prizrenskoj Eparhiji. Vladika Artemije je već duže vremena bio u razmimoilaženju sa Svetim Arhijerejskim Sinodom i Saborom Srpske Pravoslavne Crkve. Odluke Sinoda i Sabora nije uvažavao. Račune o svome radu i velika finasijska sredstva sa kojima je raspolagao nikome nije polagao. Sudbonosna pitanja o Kosovu i Metohiji smatrao je njegovim, i samo njegovim, ličnim problemom. U samoj Eparhiji stvorio je podelu među monaštvom i sveštenstvom što se nije moglo ni smelo dozvoliti. Pri tome, okružio se lošim savetnicima i saradnicima, koje je on slepo slušao. Tako da je njegovo ostajanje na Eparhiji vodilo krahu Eparhije i otežavalo i onako preteško stanje kosovsko-metohijskog problema.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1057/tekst/vazno-je-sta-misle-ljudi-ali-je-najvaznije-sta-misli-i-sudi-onaj-koji-je-iznad-n/