Библиотека Манастира Високи Дечани

Познато је да српске средњовековне библиотеке нису довољно проучене. Оно што знамо о њима, углавном се заснива на фрагментним подацима из радова наших истраживача средњовековне историје, који о старој српској књизи и библиотекама говоре успутно. Мада, постоје и посебни радови које су писали: Станоје Станојевић, Ђорђе Сп. Радојчић, Љубомир Дурковић-Јакшић, Димитрије Богдановић, Леонтије Павловић, Мирјана Шакота, Надежда Р. Синдик и др. Недавно се појавила (2008) и студија Књиге и библиотеке у Срба у средњем веку Гордане Стокић Симончић, а велики допринос дају и археографски описи средњовековних рукописа од стране сарадника у Археографском одељењу при Народној библиотеци Србије. Ови описи обухватају резултате изучавања скрипторијума, идентификацију писара, датирање рукописа помоћу водених знакова (филигранологија), илуминацију рукописа итд. У оквиру њихове делатности покренут је пројекат Опис јужнословенских ћирилских рукописа и издаје се научни часопис Археографски прилози, у коме се објављују научни и стручни радови из археографије и сродних дисциплина.

Једна од библиотека која је до нас дошла сачувана (не потпуно), и за коју је урађен детаљан опис, јесте библиотека Манастира Високи Дечани. На нашу срећу, ова библиотека (и ризница) није много страдала од Турака, јер је манастир имао повлашћен статус зато што су се у њему гајили соколови за султанов двор.

ОСНИВАЊЕ БИБЛИОТЕКЕ И ЊЕН ПРВОБИТНИ ФОНД

Зидање Манастира Високи Дечани трајало је од 1327. до 1334. године (дело фра Вите из Котора), а осликан је 1346/1347. Још од времена зидања формирана је и библиотека. Прве књиге ушле су фонд као ктиторски поклон од оснивача манастира, Светог Стефана Уроша III Дечанског. Сведочанство о овоме налази се забележено у Дечанској повељи, коју је он издао у Неродимљу, после битке на Велбужду, 28. јула 1330. године, а гласи овако: „И приложих колико ми је било могуће овоме храму: села влашких и арбанашких катуна и књига и часне крстове оковане и позлаћене са бисером и драгим камењем и различите дивне иконе, оковане златом и сребром са сваким украсом и часне сасуде освећене и кандила и рипиде и кадионице и свећњаке и красне одежде и епитрахиље и наруквице и столњаке и завесе и фелоне и хаљине и сваку лепоту ради прослављања божијег дома и многа друга имања за храну и одевање црквеним служитељима и нејаким и намерницима за успомену и за помен мени и сину моме и свим мојим родитељима и прародитељима, на векове, амин“. Ове књиге представљају првобитни фонд библиотеке који се може приближно реконструисати на основу типика, који регулише правила богослужења и црквеног живота у манастиру. Према досадашњим истраживањима које је спровела Мирјана Шакота, овај фонд се састојао од следећих књига (на пергаменту и хартији): Четворојеванђеље, крај XIII почетак XIV века; Четворојеванђеље, средина XIV века; Четворојеванђеље, четврта деценија XIV века; Апостол-Јеванђеље, друга четвртина XIV века; Четворојеванђеље Јосифово, седма деценија XIV века (1360/1370. година); Апостол, шездесете године XIV века; Апостол, тридесете године XIV века; Апостол, седма деценија XIV века (1360/1370. година); Минеј за јуни, средина, XIV века, око 1350. године; Празнични минеј за септембар – јануар, трећа деценија XV века (1420/1425. година); Минеј за јули, седма деценија XIV века (1360/1370. година), са додацима из треће четвртине XVI века; Псалтир, седма деценија XIV века; Триод посни, друга половина XIV века; Требник, XIV век; Дечанска крмчија, почетак XIV века и Синтагма Матије Властара, осма-девета деценија XIV века (1375/1385. година). По њеном мишљењу, у првобитни фонд треба уврстити и разне зборнике проповеди и слова светих отаца, који су преписивани на пергаменту и хартији у XIV веку. Постоји и сведочанство из 1397. године у повељи монахиње Јевгеније (кнегиње Милице), у којој се спомињу књиге дароване манастиру: „(...) и приложи на дар дому Божијем Пантократору и светом ктитору Четворојеванђеље оковано и позлаћено и Апостол.“

Не зна се поуздано како се повећавао фонд и када је он имао највише књига, али на основу кодиколошких проучавања дошло се до приближних података. До времена када су почеле да се појављују прве српске штампане књиге (крај XV века), у фонду су се налазиле само рукописне књиге. Најстарија сачувана штампана књига је непотпуни примерак Октоиха петогласника, који је штампан у штампарији Ђурђа Црнојевића 1494. године. Поред великог броја црквенословенских књига из XVIII и XIX века, овај фонд поседује двадесет једну стару, српску штампану књигу, две влашке и три руске, од којих су две Острошке Библије из 1581. године.

СМЕШТАЈ СКРИПТОРИЈУМА И ЊЕГОВА ДЕЛАТНОСТ

Од када је основана библиотека у Манастиру Високи Дечани, основан је и скрипторијум, у коме су се вршиле текстолошке исправке и прераде текстова који су се преписивали и преводили, а писана су и оригинална дела. Скрипторијум је радио и после проналаска штампе. Још у време када није било завршено осликавање манастира, у скрипторијуму су се по послушању игумана преписивале књиге. Он се највероватније налазио у пиргу где је била смештена и библиотека. На неким рукописима налази се белешка да су „пиржанске“, што указује на њихову припадност пиргу, било да су у њему чуване или преписане. Сасвим је могуће да се ради о неком другом пиргу, али неки истраживачи дају предност дечанском пиргу.


Најранији помен о постојању скрипторијума потиче из 1337. године. За време краља Душана, по послушању првог дечанског игумана Арсенија, преписан је рукопис Паренезис Јефрема Сирина. Он се данас чува у АСАНУ (Архив САНУ), под бр. 60. Постоји и рукопис Црквени типик који је преписао писар Добрета, по послушању поменутог првог дечанског игумана, око 1331. до 1345. године. Њега је руски књижевник и бивши сарајевски конзул А. Ф. Гиљфердинг узео из Манастира Високи Дечани и поклонио Руској императорској библиотеци – данас Руска национална библиотека у Санкт Петербургу (бр. F p I Nº 93). Године 1440/1450. монах Григорије преписује Триод посни у пустињи више манастира „према југу и у очима сунцу“ у Цркви Света Три Јерарха. У околини манастира налази се пустиња Белаја, са неколико испосница, у којима се, крајем XV и почетком XVI века, одвијала жива писарска делатност. У овом скрипторијуму радио је писар Никандар, који је преписао више рукописа, од којих су најстарији Четворојеванђеље из 1494. године и Златоуст (посни и цветни) из 1503. године. Има рукописа у којима се он није потписао али методом атрибуције је установљено да је Никандар преписао још неколико рукописа: Пролог стиховни за јануар – март са изводом из пролога за април и синаксарима триода, последња деценија XV века (1494/1500. година); Пролог стиховни за септембар – децембар, прва деценија XVI века (око 1503. године) и Псалтир са последовањем, почетак XVI века (1500/1505. година).

За време турске владавине у XVI веку, без обзира што се књижевна и писарска средишта селе у сремску Деспотовину, у Србији се писарска традиција сачувала у мањим центрима и мањим црквама. За књиге које су писане у овом периоду карактеристична је појава многобројних записа, јер су писари желели да оставе неки траг о себи и о судбини свога народа. Ниједан запис из овога периода не указује да је место настанка рукописа у дечанском скрипторијуму, а и пустиња Белаја се нигде не спомиње. Постоје само два дечанска рукописа из XVII века без записа о месту настанка. Из XVIII и XIX века има их око десетак. Два рукописа су грчка, а остали су, према записима у некима од њих, настали (не сви) у дечанском скрипторијуму. Манастир Високи Дечани, осим скрипторијума, поседовао је и иконописачку школу, а био је и центар разноврсних примењених заната (дрворез, златарство, профани намештај), о чему сведоче многобројни сачувани предмети у дечанској ризници.

ФИЛИГРАНОЛОШКА ОБРАДА ДЕЧАНСКИХ РУКОПИСА


Великим трудом Радомана Станковића и Мирославе Гроздановић Пајић урађена је филигранолошка обрада дечанских рукописа, помоћу чега су израђена прецизна датирања о времену настанка сваког рукописа. За већину рукописа су успели да прецизирају датум настанка. За оне рукописе за које није било одговарајуће паралелне филигранолошке грађе за поређење, они су давали нешто шири распон датирања. Овај њихов подухват је био тежак, јер велики број записа у овим рукописима не пружа никакве податке о времену и месту писања. Оваква оскудност података навела их је да путем испитивања водених знакова траже паралеле за исте и врло сличне водене знакове у другим рукописима у којима се користила иста хартија. На основу испитивања водених знакова утврђено је да Манастир Високи Дечани није поседовао скрипторијум у коме су се у дужем временском интервалу преписивале књиге. Сваки већи писарски центар у коме су се систематски преписивале веће количине књига, био је препознатљив по хартији на којој су се налазили идентични и врло слични водени знаци. У дечанској збирци постоје рукописи из друге половине XIV века са идентичним и врло сличним воденим знацима али већина њих писана је у Манастиру Хиландар. Ова појава није необична, јер се у Манастиру Хиландар налазио велики преписивачки центар у коме се књиге нису само преписивале за сопствене потребе, него и за потребе других српских манастира. Испитивања водених знакова у рукописима из XV века показала су да су они настали у другим преписивачким центрима, као што је, на пример, у Ждрелнику код Пећи и у писарским средиштима деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У дечанској библиотеци постоји мали број рукописа из XVI века, од којих је већина настала у мањим црквама и по приватним кућама. Најмање је рукописа из XVII века и у њима нема записа о месту настанка. Ово је период у коме Манастир Високи Дечани само опстаје, тако да попуњавање фонда није ни разматрано. Са појавом тежње за оживљавањем манастирског културног живота од краја XVIII до краја XIX века, заживела је и писарска делатност, па је фонд поново почео да се попуњава.

ЗАКЉУЧАК

После библиотеке Манастира Хиландар, библиотека Манастира Високи Дечани је најочуванија српска средњовековна библиотека. Први који је урадио опис дечанских рукописа био је Лазар Мирковић. Овај опис никада није објављен и чува се у АСАНУ у Историјској збирци. Инвентар дечанских рукописа са кратким описима урадила је Мирјана Шакота 1954. године. Велики допринос припада Димитрију Богдановићу и његовим сарадницима из Археографског одељења, који су 1969. године започели детаљну израду описа. Од 1981. године дечански рукописи су пренети у трезор Народне библиотеке Србије где се и данас чувају. Хронолошки оквири збирке дечанских рукописа крећу се од краја XIII до средине XIX века и укупно броје 167 јединица. Недавно се у јавности појавио Опис ћирилских рукописа манастира Високи Дечани у издању Народне библиотеке, као резултат досадашњих истраживања на пољу дечанских рукописа. На крају, желимо да кажемо да овај опис није коначан, већ представља одлично полазиште за нова научна трагања. На основу њега могуће је извршити реконструкцију садржаја осталих српских средњовековних манастирских библиотека.