Biblioteka Manastira Visoki Dečani

Jedna od biblioteka koja je do nas došla sačuvana (ne potpuno), i za koju je urađen detaljan opis, jeste biblioteka Manastira Visoki Dečani. Na našu sreću, ova biblioteka (i riznica) nije mnogo stradala od Turaka.

Poznato je da srpske srednjovekovne biblioteke nisu dovoljno proučene. Ono što znamo o njima, uglavnom se zasniva na fragmentnim podacima iz radova naših istraživača srednjovekovne istorije, koji o staroj srpskoj knjizi i bibliotekama govore usputno. Mada, postoje i posebni radovi koje su pisali: Stanoje Stanojević, Đorđe Sp. Radojčić, Ljubomir Durković-Jakšić, Dimitrije Bogdanović, Leontije Pavlović, Mirjana Šakota, Nadežda R. Sindik i dr. Nedavno se pojavila (2008) i studija Knjige i biblioteke u Srba u srednjem veku Gordane Stokić Simončić, a veliki doprinos daju i arheografski opisi srednjovekovnih rukopisa od strane saradnika u Arheografskom odeljenju pri Narodnoj biblioteci Srbije. Ovi opisi obuhvataju rezultate izučavanja skriptorijuma, identifikaciju pisara, datiranje rukopisa pomoću vodenih znakova (filigranologija), iluminaciju rukopisa itd. U okviru njihove delatnosti pokrenut je projekat Opis južnoslovenskih ćirilskih rukopisa i izdaje se naučni časopis Arheografski prilozi, u kome se objavljuju naučni i stručni radovi iz arheografije i srodnih disciplina.
Jedna od biblioteka koja je do nas došla sačuvana (ne potpuno), i za koju je urađen detaljan opis, jeste biblioteka Manastira Visoki Dečani. Na našu sreću, ova biblioteka (i riznica) nije mnogo stradala od Turaka, jer je manastir imao povlašćen status zato što su se u njemu gajili sokolovi za sultanov dvor.
OSNIVANjE BIBLIOTEKE I NjEN PRVOBITNI FOND
Zidanje Manastira Visoki Dečani trajalo je od 1327. do 1334. godine (delo fra Vite iz Kotora), a oslikan je 1346/1347. Još od vremena zidanja formirana je i biblioteka. Prve knjige ušle su fond kao ktitorski poklon od osnivača manastira, Svetog Stefana Uroša III Dečanskog. Svedočanstvo o ovome nalazi se zabeleženo u Dečanskoj povelji, koju je on izdao u Nerodimlju, posle bitke na Velbuždu, 28. jula 1330. godine, a glasi ovako: „I priložih koliko mi je bilo moguće ovome hramu: sela vlaških i arbanaških katuna i knjiga i časne krstove okovane i pozlaćene sa biserom i dragim kamenjem i različite divne ikone, okovane zlatom i srebrom sa svakim ukrasom i časne sasude osvećene i kandila i ripide i kadionice i svećnjake i krasne odežde i epitrahilje i narukvice i stolnjake i zavese i felone i haljine i svaku lepotu radi proslavljanja božijeg doma i mnoga druga imanja za hranu i odevanje crkvenim služiteljima i nejakim i namernicima za uspomenu i za pomen meni i sinu mome i svim mojim roditeljima i praroditeljima, na vekove, amin“. Ove knjige predstavljaju prvobitni fond biblioteke koji se može približno rekonstruisati na osnovu tipika, koji reguliše pravila bogosluženja i crkvenog života u manastiru. Prema dosadašnjim istraživanjima koje je sprovela Mirjana Šakota, ovaj fond se sastojao od sledećih knjiga (na pergamentu i hartiji): Četvorojevanđelje, kraj XIII početak XIV veka; Četvorojevanđelje, sredina XIV veka; Četvorojevanđelje, četvrta decenija XIV veka; Apostol-Jevanđelje, druga četvrtina XIV veka; Četvorojevanđelje Josifovo, sedma decenija XIV veka (1360/1370. godina); Apostol, šezdesete godine XIV veka; Apostol, tridesete godine XIV veka; Apostol, sedma decenija XIV veka (1360/1370. godina); Minej za juni, sredina, XIV veka, oko 1350. godine; Praznični minej za septembar – januar, treća decenija XV veka (1420/1425. godina); Minej za juli, sedma decenija XIV veka (1360/1370. godina), sa dodacima iz treće četvrtine XVI veka; Psaltir, sedma decenija XIV veka; Triod posni, druga polovina XIV veka; Trebnik, XIV vek; Dečanska krmčija, početak XIV veka i Sintagma Matije Vlastara, osma-deveta decenija XIV veka (1375/1385. godina). Po njenom mišljenju, u prvobitni fond treba uvrstiti i razne zbornike propovedi i slova svetih otaca, koji su prepisivani na pergamentu i hartiji u XIV veku. Postoji i svedočanstvo iz 1397. godine u povelji monahinje Jevgenije (kneginje Milice), u kojoj se spominju knjige darovane manastiru: „(...) i priloži na dar domu Božijem Pantokratoru i svetom ktitoru Četvorojevanđelje okovano i pozlaćeno i Apostol.“
Ne zna se pouzdano kako se povećavao fond i kada je on imao najviše knjiga, ali na osnovu kodikoloških proučavanja došlo se do približnih podataka. Do vremena kada su počele da se pojavljuju prve srpske štampane knjige (kraj XV veka), u fondu su se nalazile samo rukopisne knjige. Najstarija sačuvana štampana knjiga je nepotpuni primerak Oktoiha petoglasnika, koji je štampan u štampariji Đurđa Crnojevića 1494. godine. Pored velikog broja crkvenoslovenskih knjiga iz XVIII i XIX veka, ovaj fond poseduje dvadeset jednu staru, srpsku štampanu knjigu, dve vlaške i tri ruske, od kojih su dve Ostroške Biblije iz 1581. godine.
SMEŠTAJ SKRIPTORIJUMA I NjEGOVA DELATNOST
Od kada je osnovana biblioteka u Manastiru Visoki Dečani, osnovan je i skriptorijum, u kome su se vršile tekstološke ispravke i prerade tekstova koji su se prepisivali i prevodili, a pisana su i originalna dela. Skriptorijum je radio i posle pronalaska štampe. Još u vreme kada nije bilo završeno oslikavanje manastira, u skriptorijumu su se po poslušanju igumana prepisivale knjige. On se najverovatnije nalazio u pirgu gde je bila smeštena i biblioteka. Na nekim rukopisima nalazi se beleška da su „piržanske“, što ukazuje na njihovu pripadnost pirgu, bilo da su u njemu čuvane ili prepisane. Sasvim je moguće da se radi o nekom drugom pirgu, ali neki istraživači daju prednost dečanskom pirgu.

Najraniji pomen o postojanju skriptorijuma potiče iz 1337. godine. Za vreme kralja Dušana, po poslušanju prvog dečanskog igumana Arsenija, prepisan je rukopis Parenezis Jefrema Sirina. On se danas čuva u ASANU (Arhiv SANU), pod br. 60. Postoji i rukopis Crkveni tipik koji je prepisao pisar Dobreta, po poslušanju pomenutog prvog dečanskog igumana, oko 1331. do 1345. godine. Njega je ruski književnik i bivši sarajevski konzul A. F. Giljferding uzeo iz Manastira Visoki Dečani i poklonio Ruskoj imperatorskoj biblioteci – danas Ruska nacionalna biblioteka u Sankt Peterburgu (br. F p I Nº 93). Godine 1440/1450. monah Grigorije prepisuje Triod posni u pustinji više manastira „prema jugu i u očima suncu“ u Crkvi Sveta Tri Jerarha. U okolini manastira nalazi se pustinja Belaja, sa nekoliko isposnica, u kojima se, krajem XV i početkom XVI veka, odvijala živa pisarska delatnost. U ovom skriptorijumu radio je pisar Nikandar, koji je prepisao više rukopisa, od kojih su najstariji Četvorojevanđelje iz 1494. godine i Zlatoust (posni i cvetni) iz 1503. godine. Ima rukopisa u kojima se on nije potpisao ali metodom atribucije je ustanovljeno da je Nikandar prepisao još nekoliko rukopisa: Prolog stihovni za januar – mart sa izvodom iz prologa za april i sinaksarima trioda, poslednja decenija XV veka (1494/1500. godina); Prolog stihovni za septembar – decembar, prva decenija XVI veka (oko 1503. godine) i Psaltir sa posledovanjem, početak XVI veka (1500/1505. godina).
Za vreme turske vladavine u XVI veku, bez obzira što se književna i pisarska središta sele u sremsku Despotovinu, u Srbiji se pisarska tradicija sačuvala u manjim centrima i manjim crkvama. Za knjige koje su pisane u ovom periodu karakteristična je pojava mnogobrojnih zapisa, jer su pisari želeli da ostave neki trag o sebi i o sudbini svoga naroda. Nijedan zapis iz ovoga perioda ne ukazuje da je mesto nastanka rukopisa u dečanskom skriptorijumu, a i pustinja Belaja se nigde ne spominje. Postoje samo dva dečanska rukopisa iz XVII veka bez zapisa o mestu nastanka. Iz XVIII i XIX veka ima ih oko desetak. Dva rukopisa su grčka, a ostali su, prema zapisima u nekima od njih, nastali (ne svi) u dečanskom skriptorijumu. Manastir Visoki Dečani, osim skriptorijuma, posedovao je i ikonopisačku školu, a bio je i centar raznovrsnih primenjenih zanata (drvorez, zlatarstvo, profani nameštaj), o čemu svedoče mnogobrojni sačuvani predmeti u dečanskoj riznici.
FILIGRANOLOŠKA OBRADA DEČANSKIH RUKOPISA

Velikim trudom Radomana Stankovića i Miroslave Grozdanović Pajić urađena je filigranološka obrada dečanskih rukopisa, pomoću čega su izrađena precizna datiranja o vremenu nastanka svakog rukopisa. Za većinu rukopisa su uspeli da preciziraju datum nastanka. Za one rukopise za koje nije bilo odgovarajuće paralelne filigranološke građe za poređenje, oni su davali nešto širi raspon datiranja. Ovaj njihov poduhvat je bio težak, jer veliki broj zapisa u ovim rukopisima ne pruža nikakve podatke o vremenu i mestu pisanja. Ovakva oskudnost podataka navela ih je da putem ispitivanja vodenih znakova traže paralele za iste i vrlo slične vodene znakove u drugim rukopisima u kojima se koristila ista hartija. Na osnovu ispitivanja vodenih znakova utvrđeno je da Manastir Visoki Dečani nije posedovao skriptorijum u kome su se u dužem vremenskom intervalu prepisivale knjige. Svaki veći pisarski centar u kome su se sistematski prepisivale veće količine knjiga, bio je prepoznatljiv po hartiji na kojoj su se nalazili identični i vrlo slični vodeni znaci. U dečanskoj zbirci postoje rukopisi iz druge polovine XIV veka sa identičnim i vrlo sličnim vodenim znacima ali većina njih pisana je u Manastiru Hilandar. Ova pojava nije neobična, jer se u Manastiru Hilandar nalazio veliki prepisivački centar u kome se knjige nisu samo prepisivale za sopstvene potrebe, nego i za potrebe drugih srpskih manastira. Ispitivanja vodenih znakova u rukopisima iz XV veka pokazala su da su oni nastali u drugim prepisivačkim centrima, kao što je, na primer, u Ždrelniku kod Peći i u pisarskim središtima despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. U dečanskoj biblioteci postoji mali broj rukopisa iz XVI veka, od kojih je većina nastala u manjim crkvama i po privatnim kućama. Najmanje je rukopisa iz XVII veka i u njima nema zapisa o mestu nastanka. Ovo je period u kome Manastir Visoki Dečani samo opstaje, tako da popunjavanje fonda nije ni razmatrano. Sa pojavom težnje za oživljavanjem manastirskog kulturnog života od kraja XVIII do kraja XIX veka, zaživela je i pisarska delatnost, pa je fond ponovo počeo da se popunjava.
ZAKLjUČAK
Posle biblioteke Manastira Hilandar, biblioteka Manastira Visoki Dečani je najočuvanija srpska srednjovekovna biblioteka. Prvi koji je uradio opis dečanskih rukopisa bio je Lazar Mirković. Ovaj opis nikada nije objavljen i čuva se u ASANU u Istorijskoj zbirci. Inventar dečanskih rukopisa sa kratkim opisima uradila je Mirjana Šakota 1954. godine. Veliki doprinos pripada Dimitriju Bogdanoviću i njegovim saradnicima iz Arheografskog odeljenja, koji su 1969. godine započeli detaljnu izradu opisa. Od 1981. godine dečanski rukopisi su preneti u trezor Narodne biblioteke Srbije gde se i danas čuvaju. Hronološki okviri zbirke dečanskih rukopisa kreću se od kraja XIII do sredine XIX veka i ukupno broje 167 jedinica. Nedavno se u javnosti pojavio Opis ćirilskih rukopisa manastira Visoki Dečani u izdanju Narodne biblioteke, kao rezultat dosadašnjih istraživanja na polju dečanskih rukopisa. Na kraju, želimo da kažemo da ovaj opis nije konačan, već predstavlja odlično polazište za nova naučna traganja. Na osnovu njega moguće je izvršiti rekonstrukciju sadržaja ostalih srpskih srednjovekovnih manastirskih biblioteka.