Црквене библиотеке као чувар културног наслеђа

Српска Православна Црква је имала ту част да у српској културној историји буде прва која ће у свој храм ради богослужења унети штампану књигу. Црква је прва прихватила да прикупља, преписује и чува књиге и од њих формира библиотеке које данас представљају опште културно наслеђе нашег народа.

Кроз историју свих православних народа забележена је нераскидива веза између Цркве и државе. Свако национално, државно и културно уздизање српског народа доводило је и до духовног уздизања. Држава и Црква су се међусобно допуњавале и тако формирале јединствено национално биће. Када је држава посустајала, дух Цркве је увек био довољно снажан да препозна и прихвати народне потребе и да их упути у реализовање националних тежњи и идеала. Заслуге Српске Православне Цркве као иницијатора прве српске књиге су велике и никада нису биле оспораване. Српска Православна Црква је имала ту част да у српској културној историји буде прва која ће у свој храм ради богослужења унети штампану књигу.
Оснивање првих библиотека код Срба везано је за подизање храмова и манастира одмах по примању хришћанства. Библиотеке су доживеле велики успон у доба Светог Саве и средњовековне српске државе. Стагнацију у развоју, библиотеке су доживеле за време Турака. Када су се српске цркве, које су до тада биле расцепкане на неколико обласних цркава, ујединиле, библиотеке су већ биле добро организоване а њени књижни фондови богати. Без обзира на ратове и уништавање цркава и манастира, скоро да није било ниједног храма нити црквене општине у којима није постојала мања или већа библиотека. Иако у почетку скромних капацитета, библиотеке су одиграле велику улогу у ширењу књиге међу народом.
Црква је прва прихватила да прикупља, преписује и чува књиге и од њих формира библиотеке које данас представљају опште културно наслеђе нашег народа, не само по садржини књига него и по месту где су осниване. Из биографије Светог Саве сазнајемо да је он из Свете Горе, Солуна и других крајева донео много књига у манастире Студеницу и Жичу. Он је приликом одласка у сваку епархију, епископима даривао потребне књиге како би формирали своје стручне библиотеке. Потпуно је разумљиво што су први и најбројнији преписивачи или „писци“ наших старих књига били дијаци или презвитери, односно парохијски свештеници. Калуђери су посао преписивања књига почели да обављају у својим келијама или заједничким просторијама које су се називале скрипторијуми.
Наша најстарија библиотека је библиотека Манастира Хиландар на Светој Гори и она је настала управо захваљујући прегалаштву калуђера. Црквене библиотеке су попуњаване књигама које су куповали владари, властела, црквени представници, занатлије, али и сиромашни сељаци. Како се о књигама водило рачуна у време њиховог настајања, може да се оцени и на основу места њиховог чувања. Манастирски и црквени пиргови изабрани су као најсигурнија места за чување књига од пожара и крађа. Књиге нису биле поштеђене уништавања ни од стране Турака, те је добар део тог културног блага, упркос залагању да се сакрије и сачува, био уништен. Када су се појавиле прве штампарије, наш народ је био под турском влашћу, тако да се начин умножавања књига није много изменио. Књиге су се и даље појављивале у рукописном издању све до појаве савремених библиотека.
Може се закључити да су црквене библиотеке својеврсни чувар српског културног наслеђа. Важно је нагласити да су се библиотеке развијале и у време када је српски народ преживљавао најтеже тренутке у својој историји. Захваљујући преданости и сналажљивости, а пре свега огромној љубави према књизи, оних личности које су биле непосредно везане за цркву, као што су знаменити епископи и друга свештена лица, књига се очувала међу народом а самим тим и његов духовни и културни интегритет. Након Другог светског рата велики књижни фонд је уништен или му се услед крађа губи сваки траг, а процес његовог допуњавања и обнављања још увек траје. Поред библиотеке Манастира Хиландар, свакако да најзначајније место заузима Патријаршијска библиотека. Осим ње, међу најзначајније библиотеке Српске Православне Цркве спадају библиотека Музеја Српске Православне Цркве и школске библиотеке СПЦ.
Преко фондова ових, али и других библиотека у саставу СПЦ може се пратити и развој књижевно-научне мисли код Срба, што је нека врста историјске потврде о великој вредности књиге и њеног пута од Светог Саве до данас.