Милански едикт којим се у исто време гарантује слобода хришћанима, али и свим другима, треба да служи као пример уређења односа Цркве и државе.
У Римском царству постојао је велики број религија и култова и готово сви су признавали и поштовали римског цара као божанство. То је био услов легалности и дозвољености исповедања одређене вере. Само је једна група људи одбила да призна римског цара као Бога. То су били хришћани. Због такве одлуке хришћани су постали противници државе, које је требало уништити. Оптужени су за издају, радикализам и безбожништво. Од времена цара Нерона, па све до цара Константина прогони нису престајали. Истина, нису увек били истог интензитета, али су били константни. Готово сви римски цареви прогањали су хришћане. Услов да хришћанин не буде прогоњен био је да принесе жртву паганским божанствима или да пред кипом цара принесе тамјан. Римске паганске власти су чак нудиле хришћанима могућност да исповедају своју веру у Христа као Бога, правдајући то постојањем бројних култова и богова поштованих од различитих народа Римске империје. Једини услов за то било је признавање царског божанства. Хришћани су радије бирали смрт у великим мукама него одрицање од Христа и идолопоклонство.
За време цара Диоклецијана прогони су били најизразитији и најсуровији (тзв. Велики прогон хришћана) и то више на истоку него на западу Римског царства. Прогони су погађали не само вернике, него и свештенике од којих се тражила лојалност званичној римској вери. Много је људи убијено, одузимане су свете књиге, као и имовина хришћана. Иако су чинили мањину (свега 10% становништва тадашњег царства припадало је хришћанској заједници), хришћани су били немилосрдно прогањани.
ГАЛЕРИЈЕВ ЕДИКТ
Опште је прихваћено мишљење у јавности да је Милански едикт из 313. године први документ којим је заустављен прогон хришћана. Пренебрегава се историјска чињеница да Миланском едикту претходи Едикт о толеранцији вера који је донео Галерије, један од тадашњих владара Римског царства заједно са својим савладарима Константином и Ликинијем. Галерије је иначе био један од великих прогонитеља хришћана, који је настављао политику из времена цара Диоклецијана. Документ је обнародован 30. априла 311. године у Никеји. У њему се хришћанима допушта слобода вероисповести, слобода молитвеног окупљања, а за узврат се од њих тражи да поштују земаљски поредак, као и да се моле за здравље и напредак државе. Оно што је врло карактеристично за овај документ јесте чињеница да се у њему говори о поделама које постоје међу самим хришћанима. Изражен је и страх власти да се те поделе не пренесу и на државу. Тачније, документ сведочи о тежњама да се одржи традиционална римска многобожачка вера и карактерише га наводно човекољубље и снисходљивост римских власти према хришћанима који су означени као људи „обузети лудошћу“. Сам Галерије, творац овог Едикта умро је после шест дана од издавања овог закона о толеранцији. Тај закон је ипак послужио као основа за Милански едикт.
МИЛАНСКИ ЕДИКТ
Потребно је и имати у виду друштвене околности које су довеле до доношења Миланског едикта. Тадашњи цар Константин био је владар који је највише заслужан за давање институционалне слободе до тада прогоњеним хришћанима чиме је покренуо масовну христијанизацију Римског царства. Пре битке код Миливијског моста 312. године, против супарничког цара Максенција, цар Константин је имао виђење Христа који му је објавио да на штитове стави Његов монограм у облику грчких спојених слова Х и Р, те да ће тако победити. Тако је и било. Овај симбол није био познат хришћанима пре тог догађаја. Управо ово збивање је било повод за доношење Миланског едикта. Ипак, постоје историчари који тврде и другачије.
Милански едикт заједно су потписали владари (тетрарси) Римског царства Константин и Ликиније фебруара 313. године. Ни до данашњих дана није пронађен оригинални текст овог значајног документа, већ се као извор наводе дела црквених историчара Јевсевија Кесаријског и Лактанција. Тачније, текст који је данас познат као Милански едикт заправо је Ликинијева верзија Миланског едикта који је он обнародовао у Никомидији неколико месеци касније. Оно што је разликовало Галеријев едикт о толеранцији и Милански едикт јесте – давање пуне слободе хришћанима и свима другима, што се из текста и види:
Зато смо се усагласили и донели одлуку да свима дозволимо да исповедају своју веру, и ма која да је небеска сила, само да да нама и нашим поданицима мир и напредак. То је био изванредан и разуман начин да никоме од својих поданика не оспоравамо, били они хришћани или припадници друге вере, слободу вероисповести и на тај начин ће нам Свевишњи Бог, коме ће свако од нас слободно да се клања уделити милост. (наведено према: Небојша Oзимић, Милански едикт, Пунта, Ниш 2010, стр. 59–60) Значајна ставка била је и повраћај одузете имовине која је припадала или појединцима (хришћанима), или хришћанској заједници. На тај начин настојале су се исправити неправде које су претходни владари починили хришћанима само због верског опредељења:
Уосталом, везано за хришћане, доносимо одлуку да ако су богослужбена места на којима су се окупљали, о којима је у указима који су стигли у Ваш уред већ било речи, била одузета у прошлости од стране државе или приватних лица, да одмах буду без икаквих накнада или безусловно враћена. (наведено према: Н. Oзимић, Милански едикт, стр. 61)
Док се у Галеријевом документу говорило о хришћанима које је „обузела лудост“, Миланским едиктом се обезбеђивало достојанство хришћанског становништва. Али значај Едикта није само у признавању хришћанске слободе, већ и у допуштању слободе вероисповести за све грађане Римског царства.
ЦАР КОНСТАНТИН И МИЛАНСКИ ЕДИКТ
Иако су документ заједно донели цареви Константин и Ликиније, велику улогу имао је управо цар Константин. Ликиније је временом покушао и да обнови гоњења хришћана на свом делу царства (319. године), али без успеха. Иако је Едикт прокламовао верску слободу, Константин је несумњиво био наклоњен хришћанству. Убрзо се забрањује приношење жртава, недеља се законски прописује као нерадни дан, забрањују се гладијаторске игре, цар Константин учествује у раду Првог Васељенског Сабора. Цар Константин је поставио темеље Византијском царству, оснивајући Нови Рим – град Константинопољ. Пуних седам деценија трајала је верска неутралност државе. Свакако да ту неутралност не треба схватати онако како је данас разумеју поборници секуларне државе. То што је цар Теодосије касније хришћанство учинио једином дозвољеном вером у Римском царству и што су забрањени остали облици вероисповедања није „заслуга“ цара Константина.
МИЛАНСКИ ЕДИКТ И ДАНАШЊЕ ВРЕМЕ
Данас, када трагамо за моделима сарадње Цркве и државе, када се покушава наћи нови начини деловања Цркве у савременом друштву, Милански едикт може послужити као темељ. Савремена секуларна држава све више добија карактер установе непријатељски расположене према Цркви и хришћанима. Вређање и уклањање хришћанских симбола, па и отворени примери дискриминације говоре у прилог томе. Управо из тих разлога Милански едикт којим се у исто време гарантује слобода хришћанима, али и свим другима, треба да служи као пример уређења односа Цркве и државе. |
