Ко је био Слободан Јовановић?

Слободан Јовановић био је правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије, председник Министарског савета Краљевине Југославије у Лондону, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду, као и члан Француске Академије моралних и политичких наука.

Слободан Јовановић, који је својим делом обележио културну епоху Србије свог времена, родио се 4. децембра 1869. године, у Новом Саду, који је тада био у границама Аустро-Угарске, где је његов отац Владимир живео као изгнаник из Србије. Владимир Јовановић, либерал, изгнаник из отаџбине, дао је деци неуобичајена имена: сину име Слободан, а ћерки име Правда. Од тада до данас, име Слободан понело је много Срба, за разлику од женског имена Правда, које се није одржало.

Породица Јовановић се 1872. вратила у Београд, где је Слободан похађао основну школу, а затим гимназију, у којој је исказао прву наклоност ка друштвеним наукама. Захваљујући родитељима који су отишли у иностранство „ради научног образовања своје деце“, Слободан се у јесен 1887. уписује на Правни факултет у Женеви, где се посебно посвећује изучавању јавног права, које је специјализирао на париском универзитету. Као државни стипендиста млади Слободан се октобра 1891. „ставља држави на расположење“, неколико месеци као писар у суду, а након тога пет година као шеф одељења у Министарству иностраних дела. Независно од својих службених обавеза Јовановић много чита, и то не само стручну литературу него и књижевна дела домаћих и страних писаца, па почиње да објављује и прве књижевне приказе и позоришне критике. Док је службовао као чиновник у њему је сазревало уверење да ће његов прави животни позив и научна опредељеност бити у правној науци, што се догодило 1897, када је изабран за професора државног права на Правном факултету.

На Правном факултету Јовановић остаје с прекидом за време ратова, током читавог свог радног века, све до 1940, кад је пензионисан, као неспорни ауторитет првог реда у науци уставног права чији је утемељивач у Србији. Током оба балканска рата 1912/13. године Слободан Јовановић је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела, а након рата био је експерт владе на Конференцији мира у Паризу 1918/19.

Слободан Јовановић никада није био учесник у политичким борбама, никада није припадао некој политичкој партији, нити је учествовао у стварању устава, иако се целог свог живота бавио уставним правом, политичком историјом и описивањем политичких прилика у Србији и Југославији свог доба. Његово неучествовање као уставописца свакако произлази из жеље да сачува своју научничку објективност и независност о чему сведоче његови савременици који су га описали као човека „јасно одређених схватања и гранитне чврстине“.

У време када су страначке борбе показивале своје ружно лице и давале негативне резултате, октобра 1937. основан је Српски културни клуб чији је председник био Слободан Јовановић, са задатком  „да ради на неговању српске културе у оквиру југословенства“. СКК који се изричито изјаснио да се неће везивати ни за коју политичку идеологију и да у његовом раду могу учествовати људи разних политичких погледа представља почетак оздрављења тадашње политичке сцене који је сурово прекинут избијањем II светског рата.

27. март 1941. је не само прекретница у животу српског народа у 20. веку, и „један од императива наше историје“, када је народ послушао „глас своје савести, глас свог историјом одређеног карактера“, како се изразио Јовановић, него и почетак његовог учешћа у политици. У владу образовану после промена Јовановић је ушао као једина нестраначка личност, „без одушевљења и без опирања, по једном дубоком осећању дужности, тако типичном за њега“, али и „у складу са његовим убеђењима“. Та влада објективно није могла успети да сачува земљу ни од рата, ни од неминовног војног пораза. Улазећи на никшићком аеродрому у авион који ће га одвести у избеглиштво из ког се никада неће вратити, Јовановић је по сведочењу присутних кроз сузе рекао: „Ово је најнесрећнији дан у мом животу!“

Као дугогодишњи професор уставног права који се деценијама бавио политичком историјом Јовановић је о вођењу државе и бављењу државничким послом знао више него било који његов савременик, али прилике у којима је постао председник владе у избеглиштву биле су до крајности неповољне, чега је Јовановић био дубоко свестан. Када је завршен II светски рат Слободан Јовановић је имао пуних 75 година. Бесмисленом пресудом југословенских власти од 15. јула 1946. Слободан Јовановић, председник владе савезничке земље која се борила против сила Осовине, проглашен је издајником и ратним злочинцем. Због тога је све до почетка деведесетих година прошлог века Слободан Јовановић био прокажен, његова дела највећим делом уклоњена из библиотека, а његово име брисано чак и из списка чланова Српске академије наука. Из тог разлога многи неће знати одговор на питање из наслова овог текста.

О томе колика је неправда поменутом пресудом учињена Слободану Јовановићу говори и чињеница да је после 2. св. рата Шарл Де Гол позвао Јовановића да буде консултант на изради Устава Француске, док је истовремено Јовановић у отаџбини  био осуђен као издајник.

Правна ништавост срамне пресуде утврђена је одлуком Окружног суда у Београду 2007. године, али тиме нису поништене и штетне последице сакривања духовног блага садржаног у делима Слободана Јовановића.

После рата Слободан Јовановић је остао да крајње скромно живи у Лондону, као лице без држављанства које му је одузето поменутом пресудом.

Силна енергија којом је располагао није га напуштала и он је до краја живота радио и писао као најугледнија личност српске емиграције. Био је активан и у обраћању западним савезницима, покушавајући да их наведе на уклањање режима у Југославији и увођење демократије. Његово најубојитије оружје било је перо, којим се борио до краја. Његови пријатељи и сарадници сведоче да је до смрти сачувао не само радну енергију, о чему говори и број радова написаних у емиграцији, него и луцидност, духовитост и ведрину.

За дописног члана француске Академије моралних и политичких наука изабран је 1950. године. На оснивачкој скупштини српских писаца и књижевника у изгнанству, 1951. године изабран је за почасног председника.

На крају богатог живота проживљеног усправно и часно, Слободан Јовановић, рођен у емиграцији, у емиграцији је и преминуо, у Лондону 12. децембра 1958.

Овај текст сачињен је на основу монографије коју је о Слободану Јовановић написао знаменити професор уставног права академик Миодраг Јовичић 1997. године, а поводом преноса Јовановићевих посмртних остатака који су 1. децембра 2011. ексхумирани и пренети у храм Светог Саве у Лондону, а неколико дана касније у Београд. Дана 10. децембра 2011. Слободан Јовановић сахрањен је у Алеји заслужних грађана. У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве сахрани је присуствовао Преосвећени Епископ бачки Г. Иринеј. Парастос великану служио је Пресвећени викарни Епископ хвостански Г. Атанасије.

На дан сахране Слободана Јовановића, на Правном факултету у Београду, у његовом амфитеатру, одржана је комеморативна седница, а плато испред Правног факултета понео је његово име. Мислимо да се тиме хтело рећи да је пре уласка у храм правне науке неопходно упознати личност и дело српског великана Слободана Јовановића.

---------------------

Слободан Јовановић је са неколицином млађих колега, пре свега на београдском Правном факултету, тридесетих година прошлог века био утемељивач социологије као посебне науке у Србији. Поред тога што се бавио социологијом историје, социологијом права и политичком социологијом, Јовановић је озбиљно проучавао однос између друштва и религије. У две свеске скрипата са докторандског курса, објављених 1938, на више од 250 страница, под насловом Социологија религије, Јовановић истражује друштвене темеље и друштвено-историјски значај религије, утицај религиозних учења на свест људи и њихово понашање. „Али од социологије религије не треба захтевати више него што она може дати. Као што је већ речено она проучава само спољашњу страну религије: унутрашња страна религије измиче јој готово потпуно (...) Зато је и речено да социологија религије даје слику религије без онога што је у религији главно, а то је религиозност“.

---------------------

После дугогодишњих покушаја да се штампају сабрана дела Слободана Јовановића, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића. Међу значајнија његова дела спадају: О суверености (1897), Дводомни систем (1899), Велика народна скупштина (1900), Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903), Основи правне теорије о држави (1906), Макијавели (1907) Наше уставно право у 19. веку (1907), Уставно право Краљевине Србије (1907), Политичке и правне расправе (1908 – прва књига, 1910 – друга књига), Расправа Пера Тодоровић (1908), Уставобранитељи и њихова влада 1838–1858 (1912), Вођи француске револуције (1920), Друга влада Милоша и Михаила 1858–1868 (1923), Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1924), Влада Милана Обреновића 1868–1878 (1926 – први том, 1927 други том), Влада Александра Обреновића 1889–1897, (1929 – први том, 1931 други том), Сабрана дела у 17 књига (1932–1936 код Геце Кона), Из историје политичких доктрина I–III (1935), Поратна држава (1936), Расправа Гледстон (1938), Студија Амерички федерализам (1939), Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка 1815–1914 (1940), О тоталитаризму (1952); Моји савременици (објављено 1962. у Винздору, Канада), Портрети из историје и књижевности (1963), Записи о проблемима и људима 1941–1944 (1976). Читајући књиге Слободана Јовановића увиђамо да је био многоструко и изразито надарен, човек изузетне памети, огромног знања, најснажније логике, бриљантног језика.