Реч препоречна над књигом

Богдан Лубардић: Јустин Ћелијски и Русија.Путеви рецепције руске философије и теологије. Беседа/Нови Сад, 2009.

Радећи на припреми 22. књиге Сабраних дела Светог Оца Јустина Новог (ми кажемо Новог, па Ћелијског, а Он би волео да кажемо и Врањског), преписујемо из његове сачуване заоставине: листове и листиће, блокове и блокчиће, свеске и свешчице, ишчитавајући не лако читљиве му рукописне записе, белешке, мисли, ерминије/тумачења из Јеванђеља, нарочито Апостола Павла и Светих Отаца, као и делимичне дневнике из неких периода живота (кад их је бележио; најдужи је са студија у Атини 1920–21. г., и из доба мисионарења у Закарпатју, у Словачкој 1930/31. г., иначе их нема много), читах још једном ову Лубардићеву књигу. У њој је наш млади богослов и философ, професор на ПБФ у Београду, истраживао и наводио утицаје и «утицаје» 35 руских писаца, философа и теолога на Оца Јустина Ћелијског, чије имена и наводи (мада сматрамо да, што се тиче утицаја и «утицаја», такви се могу избројати на прсте једне руке, јер већина њих нису имали никаквог утицаја на Јустина, ни «експлицитно ни имплицитно», иако то БЛ /иницијали су због штедње простора у Православљу/ изричито тврди; в. стр. 43, напом. 1, где је речено «много шта ниокошта»; слично је и на стр. 14, 21, 46, па и стр. 97: о «аскетоцентричном моралном ригоризму» и «учитељу» ОЈ Зарину. (Шта ли би БЛ тек рекао о Св. Максиму и његовом «ригорозном» христоцентричном аскетизму)? (Изостављам осврт на стране 109–116).
Отац Јустин је несумњиво волио православну Русију, и браћу Русе, и учио се од њих; исто толико, ако не и више, и православну Јеладу, и браћу Грке, и учио се од њих (говорио нам је: «кад се православни Грк усправи, из њега проговоре свих Седам Васељенских Сабора»). Пре свега Светитеље у тим земљама и народима (Свети Серафим му се и јавио у Св. Дечанима; пре тога још Свети Златоуст, за њега најмилији и најјеванђелскији међу Оцима), а поготову Новомученике Свете Русије (често је понављао речи Тимоти Вера /оца=Еп. Калиста/: да је Русија у страдању под комунистима дала Светих Мученика колико и Црква прва три века).
Али, добри наш Богдане, није ваљда сваки Рус са којим се срео, или руска књига коју је прочитао, или поменуо и навео у својим делима, самим тим већ извршила на њега утицај. Тако БЛ пише, тј. помиње у том контексту, и Толстоја, Шестова, Зјенковског, о. Кипријана, о. С. Булгакова.[1] (Онда би требало рећи исто и за Шекспира, Гетеа, Ничеа, Харнака, Џемса Џинса, Карела Чапека, итд. које је ОЈ читао и цитирао). Узмимо, рецимо, као најкарактеристичнијег само Достојевског, за кога ОЈ каже да му је од петнаесте године био «учитељ – и мучитељ». Зар је њему (па и нама ништима, или једном Зизиуласу, Јанарасу), било потребно да чита руске или било које друге студије о Достојевском да би осетио и познао ко је тај свечовек, и која је његова свељудска – адамовска и савловска – проблематика!?
Шта је добри богодани нам Богдан хтео са овом књигом? Кад ми је дао рукопис књиге (то и сам помиње, стр. 17), прочитао сам пажљиво и вратио му са озбиљним примедбама, он је од тога споменуо у подтексту само следеће: «Еп. А. Ј., с правом, инсистира на првенству апостолско-раносветоотачких и светоотачких извора богословља и хришћанске философије Јустина Поповића, па ни то нипошто не треба игнорисати» (стр. 53, напом. 32). Та напомена је стављена испод реченице у тексту (стр. 53) : «Сви више наведени елементи мишљења (цитирамо их у следећем пасусу – Еп. Ат.), и код Флоренског, и код оца Јустина, у последњем збиру, потичу од апостолских (нпр., Павле Тарсијски, Јован Богослов), раноотачких (нпр., Иринеј Лионски, Атанасије Велики) и светоотачких (нпр. Дионисије Ареопагит, Симеон Нови Богослов) источника хришћанског учења». На крају те реченице аутор упућује у напомени 32: «Упор. Ј. Поповић, Стослов I /у књизи грешком: III/, § 10, у На богочовечанском путу, 132 (и цитира напред поменуто моје «инсистирање »). Моје речи нису биле инсистирање, него савет, али није битно. Мислимо, само, да је штета за читаоце, што аутор није навео целу ту мисао О. Ј. на коју упућује, а она је написана у Оксфорду 1917. г. (управо у време кад је ОЈ припремао свој рад «Философија и религија Достојевског», али пре читања књиге Столп Флоренскога, коју ће читати тек 1918, и правити из ње белешке, како се види из сачуваног блокчића из 1918. г.). Да наведемо то место из Стослова 1,10: «Достојевски и Свети Павле: наш рат је са духовима нечистим испод неба (Еф. 6,12). – У Достојевском стално се осећаш као између два Завета, Старог и Новог: увек крик Исаијински за Месијом, за Господом, не за човеком, не за вером у човека: нико не верује у човека – Достојевски је (сав) ту. Сва западна литература верује, превија се ради човека. Достојевски увек пружа руке ка Христу из Содома и Гомора свог».
Ове речи младог Јустина, непосредно, без посредовања «херменеутике», сведоче одакле и од кога се ОЈ учио, ко је на њега утицао, киме је тумачио Достојевскога, и себе. То је, по нама, прави ерминевтички пут и кључ за разумевање и «анализирање» мисли и личности Јустина Новог. Млади Јустин је растао са Исаијом, Соломоном, Псалмима, са Апостолима Павлом и Јованом, са Оцима Јустином Мучеником и Философом, Атанасијем Великим, Григоријем Богословом, Макаријем, Јованом Златоустом, Максимом Исповедником, то јест : кроза све њих – са Христом и у Христу, Коме се тих година (и целог живота) толико сузнорадосно (carmoluvph – Св. Лествичник) молио.[2]
На две странице испред овога, аутор је написао: «Главни теоријски утицај Флоренскога на оца Јустина представља његово философско разумевање тријадолошке метафизике (сиц!) божанског Лика и божанске Љубави: онако како је представљена у капиталној књизи Стуб и тврђава истине. Ево узоритог цитата из тог дела којим се философија Флоренског језгровито сажима – и у Трећем стослову (тачније Првом: 1,45) ОЈ наводи следеће: «Само онај који је познао Тријединога Бога може љубити истинском љубављу» (стр. 49–50). [3] (Две напомене узгред: 1) Још је Августин говорио: «Ко разуме љубав, разуме Тројицу». Али, ту је августиновска «љубав» у Тројици доведена у питање његовим учењем да је љубав личност Духа Светог, као copula amoris Оца и Сина! 2) ПФ је волео израз «Триједини Бог», као и израз «једносуштни», али су оба израза стављена под питања, од стране библијско-светоотачког, црквеног светопредањског богословља, његовим софиолошким увођењем у једносуштност и тријединство «Софије», као нечега или некога «четвртог»! То ни ПФ ни БЛ, изгледа, нису видели).
По мени, ипак, најнерасудније, тј. најнекритичније, у овој књизи је кад њен аутор у «присуство елемената философије Флоренског код Јустина» убраја скоро целу јеванђелско-светоотачку азбуку хришћанског љубомудрија (и у животном подвигу и у мисли): то су «елементи философије љубави Флоренскога: егоизам као суштина греха-пакла; учење о Христовој Ипостаси-Личности као услову и норми преображаја сваке људске ипостаси; учење о агапијској природи Бога» – тј. да је Бог Љубав, осим ако аутор под тим не подразумева софијански тамни вилајет «агапијске природе Софије», што Јустин није могао узети или прихватити, макар то било од драгог му ПФ, јер то не спада у превазилазећи сваки ум Тајну (Еф. 3,14–21) Бога Љубави и Његовог Јединородног Сина Љубави (Кол. 1,13), Кога као Ипостасну Божију Мудрост и Силу, код свих «софиолога» /Соловјев, Флоренски, Булгаков/ њихова Софија просто напросто истискује сасвим у други план – што Јустин никада није могао прихватити, чиме се уствари све софиолошке, гностичко-аријанске фанатазмагорије разоткривају као псевдо теме које су сасвим изван оквира Божанског Откривења, изван Цркве као Тела Христовог, самим тим и изван богодане Љубави, Мудрости, Силе и Благодати Очевог и Христовог Духа Љубави, те дакле и Тријадолошко-Христолошке вере и теологије Апостолâ и Отацâ Православне Цркве. Овим већ падају и даље тезе БЛ: да је ОЈ узео од ПФ учење о Христовој Личности као услову и норми преображаја људске личности, и о агапијском богосједињењу, и о љубави као највишој синтези личности. За све то Јустин није морао чекати на Флоренског, јер све су то прва слова азбуке Апостолско-Светоотачког благодатног подвижничко-литургијског искуства и њиховог богословља као свеживотног сведочења. Исто тако и по питању учења о подвижништву, и учења о антрополошком и космолошком преображају стицањем благодати Светога Духа, и о теургији или обожењу, које помиње БЛ као узете од Флоренског (све то на стр. 51–53). Јустин је све то имао код Св. Атанасија и стално то понављао: «Бог се очовечио (=Христос), да би се човек обожио».
Дође ми да се питам: или г. Лубардић, у проучавању ОЈ, сасвим заборавља/пренебрегава Јустинов однос (у свештеничкој седмогенерацијској породици) са Јеванђељем, Апостолима, Светим Оцима (растао је уз Св. Оца Прохора Пчињског, излечитеља његове мајке, и уз његов манастир), или својим читаоцима и студентима продај рог за свећу, [4] кад пише : «Уствари од оца Павла Флоренског он /Јустин/ преузима готово све осим његове (младалачке – заграде аутора) софиологије» (стр. 51).
Да се запитамо: Ако из опуса ПФлоренског изоставимо софиологију, шта ће остати од његове философије/теологије, и од главног му дела «Стуб и тврђава истине»? А да је Флоренски, како сматра БЛ, одступио од «младалачке» софиологије, то тек треба доказати, и то текстовима његовим (а имао је времена и начина да то покаже). По нама, то би значило да је ПФ одступио од свога Столпа! Павле Ф. је напустио сваку другу «софију» тек кад је за Христа Софију пострадао.
На све то могу рећи још ово: Свештеник Павле Флоренски је убијен од бољшевика (6. децембра 1937. г.), јер није хтео да се одрекне своје вере у Христа и хришћанског свештеног имена и звања. Ава Јустин би рекао и за њега, као и за Св. Платона Бањалучког: «Све је /што је згрешио/ – избрисао крвљу мучеништва».
После ове и овакве књиге, плода Лубардићевог „херменеутичког плана теолошко философске оријентације мишљења“, који „освешћује чињеницу да је за пун увид у смисао духовно-научних дела потребно тај смисао сагледавати као историју учинка (ре)цепције мисли и текстова других“ – исти аутор каже у интервјуу Православљу (август ове године): «што се тиче залеђа руског легата ОЈ, о. П. Флоренски је њему уручио прве обрисе модела неопатристичке синтезе теологије» (за познаваоце је то голословна тврдња без покрића, јер код Флоренског нема, и не може бити, ни речи о «неопатристичкој синтези» (јер би у тој «синтези» било свега и свачега); заслуга за ту синтезу припада саборно о. Г. Флоровском и Оцу Јустину) – шта остаје од живог изворног ученика, следбеника и исповедника Живога Христа Богочовека и Светих Апостолâ, Јустина богослова и исповедника (како га назива светогорски химнограф јером. Атанасије у спеваној му Служби, која је ушла у богослужбену употребу у нашој и Грчкој Цркви).[5] Велики у много чему другом о. П. Флоренски нема у своме Столпу ни преважне теме, ни поглавља о Оваплоћењу Христовом, а има кључно поглавље о умишљеној, нажалост видно присутној прелести тзв. «Софије» (са пуно, у односу те химере на Христа, Светога Духа и Пресвету Богородицу, злохудих епитета). Јустин пак сав је у Христу – Божијој Мудрости и Сили – у животу, мисли, делима, списима, и сва му је философија и теологија Христоцентрична, Богочовекословна.
Уверени смо у Господу да су обојица њих заједно у крилу Авраама, Исака и Јакова, усиновљени Једином Живом и Истинитом Богу, у Сину Јединородном и Љубљеном, Који је вечно и неопосредовано у наручју Очевом, и у заједници Духа Светога, Утешитеља и Учитеља Цркве, Који се за све нас, и у нама, у Цркви, моли уздасима неисказаним и неизрецивим.
Ваведење Пресвете Богородице у Храм Господњи, 2011.
+ Еп. Атанасије, Ман. Тврдош [6]

---------------------------
НАПОМЕНЕ:
[1] Аутор цитира топле и искрене речи О. Јустина о оцу С. Булгакову (из 1925). Можда БЛ не зна да је године 1935, на тражење нашег Св. Синода, О. Ј. писао критику Булгаковљеве Софиологије (текст треба да је у Синодској архиви, још увек несређеној у поткровљу Маркове цркве). Кад је током рата о. Г. Флоровски боравио у Србији, питао га је О. Ј.: „Зашто је о. Сергије, човек дубок, у богослужењу молитвен, тако писао о „Софији“, овај му је одговорио: „Зато што је СБ мислио и говорио: Оци су то лепо и тачно рекли и написали, конкретно Халкидонски орос, али они то нису схватили. Ми треба сад да објаснимо шта то значи!“ – На то је ОЈ, ухвативши се за чело, рекао: „Ау, то је страшна гордост! И зато није чудо што је застранио у јерес“. ОЈ је такође често говорио: Како је Аполинарије, такав аскета, пао у јерес!? – Ако треба да поменем: кад сам из Атине дошао у Париз, да бих у Академији Св. Сергија имао разлог боравка и неку „стипендију“, дато ми је да код проф. П. Евдокимова радим једну тему из делâ о. С. Булгакова; прихватио сам Еклисиологију, те прочитао малу и велику Трилогију и сва доступна ми тада дела СБ. При крају године преминуо је Павле Евдокимов и мене – „белу врану Флоровсковца“, већина Булгаковаца изабере за професора, те своје изводе, исписе, белешке на маргинама набављених књига СБ оставих да почивају (до данас, осим што сам о „софиологији“ СБ говорио у Шамбезију, и објавио сажети осврт, на француском и српском). Узгред, читао сам тада и Евдокимова (и касније сажете му славопојке у „Христос у руској мисли“, прев./изд. Ман. Хиландара; цитира га нашироко БЛ), и Л. Зандера „Бог и свет“ (говорили су тада студенти у Св. Сергију: у оном и је сав садржај те двотомне књиге!), као и недавно некритички приказ БЛ философије, уствари „софиологије“ СБ (у Богословљу, 2/2002). Кажем, с нелагодношћу, ово некритички, уз остало и због сасвим нетрезвеноумног прихватања прелестних „доживљаја/виђења/искустава“ непостојеће „полуипостасне“, “/цело/ипостасне“, или „моноусијне“ Софије све тројице софијанаца. За БЛ је Булгаков, у одбрани свога софијанства, само, ето, „испољио извесну меру пргавости“. Ни речи о томе да је Софија софијанистâ умишљени, беспредметни (као код аријанаца) посредник, илити женствена Посредница!, између Бога и света, па чак и унутар саме Свете Тројице! Јер они, као и аномејци, знају Суштину Божју и отуда знају „Нетварну“ и „тварну“ Софију! Итд. Господе помилуј – 70 х 7!
[2] То се види у само делом преписаном „Молитвеном дневнику“ из 1920–21. г. (На богочовечанском путу, стр. 119–129). Могла је ова, за читаоце информативно врло садржајна (мада непотребно схоларски искомпликована) студија БЛ о Оцу Јустину, можда више да искористи записе ОЈ из ових Поглавља, већином насталих из срца и пера младог Јустина (првих деценија 20. в.), која смо, на брзину, сабрали за 1. годишњицу блаженог му престављења (а биће их много више из сада преписиваних бележака и записа у блокчићима и свескама тога доба), јер се у њима види духовна радионица овог Новог богослова Христа Господа – Првог Богослова, по речима Светих Максима и Паламе, или, како би рекао сам ОЈ тих година: Првог Патролога: «Тајна Христова је у Оцу. Бог је Отац, не само Бог... За Христа Бог и није Бог, већ Отац. Христос није теолог, већ Патролог» (запис у једној свесци, 4/IX 1916, у Лондону, где је стигао из Русије пре 20. јула 1916, пре но што је, како рекосмо, читао Столп Флоренскога 1918. у Бритиш Музеју, како нам је сам рекао).
[3] У подтексту БЛ с правом примећује да је мисли у „стословима“ сабрао уредник књиге На Богочовечанском путу (=Ј. Ат.), али не знамо, ни он ни ја, из ког је тачно времена тај узгредни запис оставио ОЈ. Нашавши га у папирима, без датума (вероватно ипак из тих година), унео сам га и ставио, сасвим спонтано, између два друга слична записа: Антиоха Монаха: „Молитва са плачем и у духу, храна је ума, као што је хлеб тела“, и А. Хомјакова: „Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију“, и пре и после тога унетих других записа ОЈ, махом егзегетских на одломке Св. Писма, понајчешће Апостола Павла (са којим је Јустин од ђачких дана у Богословији „друговао“ и даље „кроз живот проходио“ (вишетомно тумачење Павлових Посланица назвао је: „Са Апостолом Павлом кроз живот“).
[4] Изгледа да је у томе успео, бар код писца некритичког приказа ове, по мени некритичке књиге БЛ, с потписом Милосав М. Гудовић: „О руском лику Ћелијског философа“, објављеног у Богословљу (1–2/2010, стр. 265–268), стручном часопису ПБФ, коме је главни и одговорни уредник Б. Л. – Бољи је и садржајнији приказ исте књиге Благоја Пантелића (у Саборност, 4/2010, 367–372), који је у донекле и критичком приказу (мада не таквом у оцени напред наведених „најмање 9 елемената философије Флоренског код Јустина“), тачно указао на чињеницу да је „концепт неопатристичке синтезе већ постојао код Јустина и пре него што га је Флоровски изнео, једино га Јустин није тако назвао“. Ипак, не слажемо се са тврдњом приказивача БП да је „П. Флоренски најснажније утицао на оца Јустина... (чак) и када се узму у обзир и отачки писци из православног хришћанског предања“! Ни са тврдњом, мада хипотетичном, „да би извесне резултате, можда, донело и истраживање утицаја философије имена П. Флоренског на Јустиново учење о молитви“! (Јустин није писао „учење о молитви“, него је, као и са Св. Писмом, чинио: „Твори да би разумео“: „Молитва је просфора умешена од суза и срца“/запис 26.8.1916: Лондон; Стослов 1,5; ср. и 1,8: „Молитва – дестилатор мисли, и решето, сито, ковница, ликоливница“). И трећа примедба овом иначе смисаоном приказу: звучи обострано нескромно да је „Б. Лубардић овом књигом уписао Ј. Поповића у диптихе философа утврђених васељенским искуством умовања вером православља“. – Додајем, ипак, речи светог Старца Амфилохија Патмоског, Духом Светим препознатог из даљине познаника О. Јустина, изговорене у часу кад је дух свој предавао у руке Господа свога, благосиљајући са обе руке: „Благословена долазећа млада генерација“.
[5] Истина, БЛ каже на другом месту и ово: Јустин је „изабране (курзив аутора) елементе мисли Флоренског уградио у шире, кохерентније и строжије православне неопатристичке темеље (подвлачење наше) теолошко-философске мисли“ (стр. 59, напом. 47), али БЛ то каже само у подтексту, док у главном тексту стоји оно што смо навели, чиме је испољена једностраност и некохерентност ове студије (у којој има доста непотребних, и безвезних, напомена, попут. нпр. напом. 80 на стр. 69).
[6 ]Философ истраживач г. Богдан Лубардић наставља своју „херменеутичку оријентацију мишљења“ у истом смеру, у опширном тексту: „Павле Флоренски и патролошки радови Јустина Поповића. Историјат учинака једне рецепције – прилог разумевању почетака „неопатристичке синтезе“ у српској теологији“ /Српска теологија у двадесетом веку, 9, ПБФ, Бгд. 2001, 65–165./ (књигу ми је аутор поклонио са посветом, још маја 2011, али ми је отад лежала у дуго неотвараној кутији са новопридошлим књигама). Осврт на ово биће у пропратној књизи уз издања Сабраних дела Св. Аве Јустина – ако ме Господ поживи дотле на земљи. Г. Лубардић као сколар почиње да личи на поједине сколаре на Западу, који настоје да Св. Максима Исповедника представе као неког епигона Оригеновог или Евагријевог. – У међувремену, добих из Русије књигу-зборник: „Флоренский: pro et contra“. Антология, изд. 2. исправљено и допуњено, Спб. 2001, 824 стране, са 44 мишљења и оцена старијих и новијих аутора.