Reč preporečna nad knjigom

Bogdan Lubardić: Justin Ćelijski i Rusija.Putevi recepcije ruske filosofije i teologije. Beseda/Novi Sad, 2009.

Radeći na pripremi 22. knjige Sabranih dela Svetog Oca Justina Novog (mi kažemo Novog, pa Ćelijskog, a On bi voleo da kažemo i Vranjskog), prepisujemo iz njegove sačuvane zaostavine: listove i listiće, blokove i blokčiće, sveske i sveščice, iščitavajući ne lako čitljive mu rukopisne zapise, beleške, misli, erminije/tumačenja iz Jevanđelja, naročito Apostola Pavla i Svetih Otaca, kao i delimične dnevnike iz nekih perioda života (kad ih je beležio; najduži je sa studija u Atini 1920–21. g., i iz doba misionarenja u Zakarpatju, u Slovačkoj 1930/31. g., inače ih nema mnogo), čitah još jednom ovu Lubardićevu knjigu. U njoj je naš mladi bogoslov i filosof, profesor na PBF u Beogradu, istraživao i navodio uticaje i «uticaje» 35 ruskih pisaca, filosofa i teologa na Oca Justina Ćelijskog, čije imena i navodi (mada smatramo da, što se tiče uticaja i «uticaja», takvi se mogu izbrojati na prste jedne ruke, jer većina njih nisu imali nikakvog uticaja na Justina, ni «eksplicitno ni implicitno», iako to BL /inicijali su zbog štednje prostora u Pravoslavlju/ izričito tvrdi; v. str. 43, napom. 1, gde je rečeno «mnogo šta niokošta»; slično je i na str. 14, 21, 46, pa i str. 97: o «asketocentričnom moralnom rigorizmu» i «učitelju» OJ Zarinu. (Šta li bi BL tek rekao o Sv. Maksimu i njegovom «rigoroznom» hristocentričnom asketizmu)? (Izostavljam osvrt na strane 109–116).
Otac Justin je nesumnjivo volio pravoslavnu Rusiju, i braću Ruse, i učio se od njih; isto toliko, ako ne i više, i pravoslavnu Jeladu, i braću Grke, i učio se od njih (govorio nam je: «kad se pravoslavni Grk uspravi, iz njega progovore svih Sedam Vaseljenskih Sabora»). Pre svega Svetitelje u tim zemljama i narodima (Sveti Serafim mu se i javio u Sv. Dečanima; pre toga još Sveti Zlatoust, za njega najmiliji i najjevanđelskiji među Ocima), a pogotovu Novomučenike Svete Rusije (često je ponavljao reči Timoti Vera /oca=Ep. Kalista/: da je Rusija u stradanju pod komunistima dala Svetih Mučenika koliko i Crkva prva tri veka).
Ali, dobri naš Bogdane, nije valjda svaki Rus sa kojim se sreo, ili ruska knjiga koju je pročitao, ili pomenuo i naveo u svojim delima, samim tim već izvršila na njega uticaj. Tako BL piše, tj. pominje u tom kontekstu, i Tolstoja, Šestova, Zjenkovskog, o. Kiprijana, o. S. Bulgakova.[1] (Onda bi trebalo reći isto i za Šekspira, Getea, Ničea, Harnaka, Džemsa Džinsa, Karela Čapeka, itd. koje je OJ čitao i citirao). Uzmimo, recimo, kao najkarakterističnijeg samo Dostojevskog, za koga OJ kaže da mu je od petnaeste godine bio «učitelj – i mučitelj». Zar je njemu (pa i nama ništima, ili jednom Ziziulasu, Janarasu), bilo potrebno da čita ruske ili bilo koje druge studije o Dostojevskom da bi osetio i poznao ko je taj svečovek, i koja je njegova sveljudska – adamovska i savlovska – problematika!?
Šta je dobri bogodani nam Bogdan hteo sa ovom knjigom? Kad mi je dao rukopis knjige (to i sam pominje, str. 17), pročitao sam pažljivo i vratio mu sa ozbiljnim primedbama, on je od toga spomenuo u podtekstu samo sledeće: «Ep. A. J., s pravom, insistira na prvenstvu apostolsko-ranosvetootačkih i svetootačkih izvora bogoslovlja i hrišćanske filosofije Justina Popovića, pa ni to nipošto ne treba ignorisati» (str. 53, napom. 32). Ta napomena je stavljena ispod rečenice u tekstu (str. 53) : «Svi više navedeni elementi mišljenja (citiramo ih u sledećem pasusu – Ep. At.), i kod Florenskog, i kod oca Justina, u poslednjem zbiru, potiču od apostolskih (npr., Pavle Tarsijski, Jovan Bogoslov), ranootačkih (npr., Irinej Lionski, Atanasije Veliki) i svetootačkih (npr. Dionisije Areopagit, Simeon Novi Bogoslov) istočnika hrišćanskog učenja». Na kraju te rečenice autor upućuje u napomeni 32: «Upor. J. Popović, Stoslov I /u knjizi greškom: III/, § 10, u Na bogočovečanskom putu, 132 (i citira napred pomenuto moje «insistiranje »). Moje reči nisu bile insistiranje, nego savet, ali nije bitno. Mislimo, samo, da je šteta za čitaoce, što autor nije naveo celu tu misao O. J. na koju upućuje, a ona je napisana u Oksfordu 1917. g. (upravo u vreme kad je OJ pripremao svoj rad «Filosofija i religija Dostojevskog», ali pre čitanja knjige Stolp Florenskoga, koju će čitati tek 1918, i praviti iz nje beleške, kako se vidi iz sačuvanog blokčića iz 1918. g.). Da navedemo to mesto iz Stoslova 1,10: «Dostojevski i Sveti Pavle: naš rat je sa duhovima nečistim ispod neba (Ef. 6,12). – U Dostojevskom stalno se osećaš kao između dva Zaveta, Starog i Novog: uvek krik Isaijinski za Mesijom, za Gospodom, ne za čovekom, ne za verom u čoveka: niko ne veruje u čoveka – Dostojevski je (sav) tu. Sva zapadna literatura veruje, previja se radi čoveka. Dostojevski uvek pruža ruke ka Hristu iz Sodoma i Gomora svog».
Ove reči mladog Justina, neposredno, bez posredovanja «hermeneutike», svedoče odakle i od koga se OJ učio, ko je na njega uticao, kime je tumačio Dostojevskoga, i sebe. To je, po nama, pravi erminevtički put i ključ za razumevanje i «analiziranje» misli i ličnosti Justina Novog. Mladi Justin je rastao sa Isaijom, Solomonom, Psalmima, sa Apostolima Pavlom i Jovanom, sa Ocima Justinom Mučenikom i Filosofom, Atanasijem Velikim, Grigorijem Bogoslovom, Makarijem, Jovanom Zlatoustom, Maksimom Ispovednikom, to jest : kroza sve njih – sa Hristom i u Hristu, Kome se tih godina (i celog života) toliko suznoradosno (carmoluvph – Sv. Lestvičnik) molio.[2]
Na dve stranice ispred ovoga, autor je napisao: «Glavni teorijski uticaj Florenskoga na oca Justina predstavlja njegovo filosofsko razumevanje trijadološke metafizike (sic!) božanskog Lika i božanske Ljubavi: onako kako je predstavljena u kapitalnoj knjizi Stub i tvrđava istine. Evo uzoritog citata iz tog dela kojim se filosofija Florenskog jezgrovito sažima – i u Trećem stoslovu (tačnije Prvom: 1,45) OJ navodi sledeće: «Samo onaj koji je poznao Trijedinoga Boga može ljubiti istinskom ljubavlju» (str. 49–50). [3] (Dve napomene uzgred: 1) Još je Avgustin govorio: «Ko razume ljubav, razume Trojicu». Ali, tu je avgustinovska «ljubav» u Trojici dovedena u pitanje njegovim učenjem da je ljubav ličnost Duha Svetog, kao copula amoris Oca i Sina! 2) PF je voleo izraz «Trijedini Bog», kao i izraz «jednosuštni», ali su oba izraza stavljena pod pitanja, od strane biblijsko-svetootačkog, crkvenog svetopredanjskog bogoslovlja, njegovim sofiološkim uvođenjem u jednosuštnost i trijedinstvo «Sofije», kao nečega ili nekoga «četvrtog»! To ni PF ni BL, izgleda, nisu videli).
Po meni, ipak, najnerasudnije, tj. najnekritičnije, u ovoj knjizi je kad njen autor u «prisustvo elemenata filosofije Florenskog kod Justina» ubraja skoro celu jevanđelsko-svetootačku azbuku hrišćanskog ljubomudrija (i u životnom podvigu i u misli): to su «elementi filosofije ljubavi Florenskoga: egoizam kao suština greha-pakla; učenje o Hristovoj Ipostasi-Ličnosti kao uslovu i normi preobražaja svake ljudske ipostasi; učenje o agapijskoj prirodi Boga» – tj. da je Bog Ljubav, osim ako autor pod tim ne podrazumeva sofijanski tamni vilajet «agapijske prirode Sofije», što Justin nije mogao uzeti ili prihvatiti, makar to bilo od dragog mu PF, jer to ne spada u prevazilazeći svaki um Tajnu (Ef. 3,14–21) Boga Ljubavi i Njegovog Jedinorodnog Sina Ljubavi (Kol. 1,13), Koga kao Ipostasnu Božiju Mudrost i Silu, kod svih «sofiologa» /Solovjev, Florenski, Bulgakov/ njihova Sofija prosto naprosto istiskuje sasvim u drugi plan – što Justin nikada nije mogao prihvatiti, čime se ustvari sve sofiološke, gnostičko-arijanske fanatazmagorije razotkrivaju kao psevdo teme koje su sasvim izvan okvira Božanskog Otkrivenja, izvan Crkve kao Tela Hristovog, samim tim i izvan bogodane Ljubavi, Mudrosti, Sile i Blagodati Očevog i Hristovog Duha Ljubavi, te dakle i Trijadološko-Hristološke vere i teologije Apostolâ i Otacâ Pravoslavne Crkve. Ovim već padaju i dalje teze BL: da je OJ uzeo od PF učenje o Hristovoj Ličnosti kao uslovu i normi preobražaja ljudske ličnosti, i o agapijskom bogosjedinjenju, i o ljubavi kao najvišoj sintezi ličnosti. Za sve to Justin nije morao čekati na Florenskog, jer sve su to prva slova azbuke Apostolsko-Svetootačkog blagodatnog podvižničko-liturgijskog iskustva i njihovog bogoslovlja kao sveživotnog svedočenja. Isto tako i po pitanju učenja o podvižništvu, i učenja o antropološkom i kosmološkom preobražaju sticanjem blagodati Svetoga Duha, i o teurgiji ili oboženju, koje pominje BL kao uzete od Florenskog (sve to na str. 51–53). Justin je sve to imao kod Sv. Atanasija i stalno to ponavljao: «Bog se očovečio (=Hristos), da bi se čovek obožio».
Dođe mi da se pitam: ili g. Lubardić, u proučavanju OJ, sasvim zaboravlja/prenebregava Justinov odnos (u svešteničkoj sedmogeneracijskoj porodici) sa Jevanđeljem, Apostolima, Svetim Ocima (rastao je uz Sv. Oca Prohora Pčinjskog, izlečitelja njegove majke, i uz njegov manastir), ili svojim čitaocima i studentima prodaj rog za sveću, [4] kad piše : «Ustvari od oca Pavla Florenskog on /Justin/ preuzima gotovo sve osim njegove (mladalačke – zagrade autora) sofiologije» (str. 51).
Da se zapitamo: Ako iz opusa PFlorenskog izostavimo sofiologiju, šta će ostati od njegove filosofije/teologije, i od glavnog mu dela «Stub i tvrđava istine»? A da je Florenski, kako smatra BL, odstupio od «mladalačke» sofiologije, to tek treba dokazati, i to tekstovima njegovim (a imao je vremena i načina da to pokaže). Po nama, to bi značilo da je PF odstupio od svoga Stolpa! Pavle F. je napustio svaku drugu «sofiju» tek kad je za Hrista Sofiju postradao.
Na sve to mogu reći još ovo: Sveštenik Pavle Florenski je ubijen od boljševika (6. decembra 1937. g.), jer nije hteo da se odrekne svoje vere u Hrista i hrišćanskog sveštenog imena i zvanja. Ava Justin bi rekao i za njega, kao i za Sv. Platona Banjalučkog: «Sve je /što je zgrešio/ – izbrisao krvlju mučeništva».
Posle ove i ovakve knjige, ploda Lubardićevog „hermeneutičkog plana teološko filosofske orijentacije mišljenja“, koji „osvešćuje činjenicu da je za pun uvid u smisao duhovno-naučnih dela potrebno taj smisao sagledavati kao istoriju učinka (re)cepcije misli i tekstova drugih“ – isti autor kaže u intervjuu Pravoslavlju (avgust ove godine): «što se tiče zaleđa ruskog legata OJ, o. P. Florenski je njemu uručio prve obrise modela neopatrističke sinteze teologije» (za poznavaoce je to goloslovna tvrdnja bez pokrića, jer kod Florenskog nema, i ne može biti, ni reči o «neopatrističkoj sintezi» (jer bi u toj «sintezi» bilo svega i svačega); zasluga za tu sintezu pripada saborno o. G. Florovskom i Ocu Justinu) – šta ostaje od živog izvornog učenika, sledbenika i ispovednika Živoga Hrista Bogočoveka i Svetih Apostolâ, Justina bogoslova i ispovednika (kako ga naziva svetogorski himnograf jerom. Atanasije u spevanoj mu Službi, koja je ušla u bogoslužbenu upotrebu u našoj i Grčkoj Crkvi).[5] Veliki u mnogo čemu drugom o. P. Florenski nema u svome Stolpu ni prevažne teme, ni poglavlja o Ovaploćenju Hristovom, a ima ključno poglavlje o umišljenoj, nažalost vidno prisutnoj prelesti tzv. «Sofije» (sa puno, u odnosu te himere na Hrista, Svetoga Duha i Presvetu Bogorodicu, zlohudih epiteta). Justin pak sav je u Hristu – Božijoj Mudrosti i Sili – u životu, misli, delima, spisima, i sva mu je filosofija i teologija Hristocentrična, Bogočovekoslovna.
Uvereni smo u Gospodu da su obojica njih zajedno u krilu Avraama, Isaka i Jakova, usinovljeni Jedinom Živom i Istinitom Bogu, u Sinu Jedinorodnom i Ljubljenom, Koji je večno i neoposredovano u naručju Očevom, i u zajednici Duha Svetoga, Utešitelja i Učitelja Crkve, Koji se za sve nas, i u nama, u Crkvi, moli uzdasima neiskazanim i neizrecivim.
Vavedenje Presvete Bogorodice u Hram Gospodnji, 2011.
+ Ep. Atanasije, Man. Tvrdoš [6]

---------------------------
NAPOMENE:
[1] Autor citira tople i iskrene reči O. Justina o ocu S. Bulgakovu (iz 1925). Možda BL ne zna da je godine 1935, na traženje našeg Sv. Sinoda, O. J. pisao kritiku Bulgakovljeve Sofiologije (tekst treba da je u Sinodskoj arhivi, još uvek nesređenoj u potkrovlju Markove crkve). Kad je tokom rata o. G. Florovski boravio u Srbiji, pitao ga je O. J.: „Zašto je o. Sergije, čovek dubok, u bogosluženju molitven, tako pisao o „Sofiji“, ovaj mu je odgovorio: „Zato što je SB mislio i govorio: Oci su to lepo i tačno rekli i napisali, konkretno Halkidonski oros, ali oni to nisu shvatili. Mi treba sad da objasnimo šta to znači!“ – Na to je OJ, uhvativši se za čelo, rekao: „Au, to je strašna gordost! I zato nije čudo što je zastranio u jeres“. OJ je takođe često govorio: Kako je Apolinarije, takav asketa, pao u jeres!? – Ako treba da pomenem: kad sam iz Atine došao u Pariz, da bih u Akademiji Sv. Sergija imao razlog boravka i neku „stipendiju“, dato mi je da kod prof. P. Evdokimova radim jednu temu iz delâ o. S. Bulgakova; prihvatio sam Eklisiologiju, te pročitao malu i veliku Trilogiju i sva dostupna mi tada dela SB. Pri kraju godine preminuo je Pavle Evdokimov i mene – „belu vranu Florovskovca“, većina Bulgakovaca izabere za profesora, te svoje izvode, ispise, beleške na marginama nabavljenih knjiga SB ostavih da počivaju (do danas, osim što sam o „sofiologiji“ SB govorio u Šambeziju, i objavio sažeti osvrt, na francuskom i srpskom). Uzgred, čitao sam tada i Evdokimova (i kasnije sažete mu slavopojke u „Hristos u ruskoj misli“, prev./izd. Man. Hilandara; citira ga naširoko BL), i L. Zandera „Bog i svet“ (govorili su tada studenti u Sv. Sergiju: u onom i je sav sadržaj te dvotomne knjige!), kao i nedavno nekritički prikaz BL filosofije, ustvari „sofiologije“ SB (u Bogoslovlju, 2/2002). Kažem, s nelagodnošću, ovo nekritički, uz ostalo i zbog sasvim netrezvenoumnog prihvatanja prelestnih „doživljaja/viđenja/iskustava“ nepostojeće „poluipostasne“, “/celo/ipostasne“, ili „monousijne“ Sofije sve trojice sofijanaca. Za BL je Bulgakov, u odbrani svoga sofijanstva, samo, eto, „ispoljio izvesnu meru prgavosti“. Ni reči o tome da je Sofija sofijanistâ umišljeni, bespredmetni (kao kod arijanaca) posrednik, iliti ženstvena Posrednica!, između Boga i sveta, pa čak i unutar same Svete Trojice! Jer oni, kao i anomejci, znaju Suštinu Božju i otuda znaju „Netvarnu“ i „tvarnu“ Sofiju! Itd. Gospode pomiluj – 70 h 7!
[2] To se vidi u samo delom prepisanom „Molitvenom dnevniku“ iz 1920–21. g. (Na bogočovečanskom putu, str. 119–129). Mogla je ova, za čitaoce informativno vrlo sadržajna (mada nepotrebno sholarski iskomplikovana) studija BL o Ocu Justinu, možda više da iskoristi zapise OJ iz ovih Poglavlja, većinom nastalih iz srca i pera mladog Justina (prvih decenija 20. v.), koja smo, na brzinu, sabrali za 1. godišnjicu blaženog mu prestavljenja (a biće ih mnogo više iz sada prepisivanih beležaka i zapisa u blokčićima i sveskama toga doba), jer se u njima vidi duhovna radionica ovog Novog bogoslova Hrista Gospoda – Prvog Bogoslova, po rečima Svetih Maksima i Palame, ili, kako bi rekao sam OJ tih godina: Prvog Patrologa: «Tajna Hristova je u Ocu. Bog je Otac, ne samo Bog... Za Hrista Bog i nije Bog, već Otac. Hristos nije teolog, već Patrolog» (zapis u jednoj svesci, 4/IX 1916, u Londonu, gde je stigao iz Rusije pre 20. jula 1916, pre no što je, kako rekosmo, čitao Stolp Florenskoga 1918. u Britiš Muzeju, kako nam je sam rekao).
[3] U podtekstu BL s pravom primećuje da je misli u „stoslovima“ sabrao urednik knjige Na Bogočovečanskom putu (=J. At.), ali ne znamo, ni on ni ja, iz kog je tačno vremena taj uzgredni zapis ostavio OJ. Našavši ga u papirima, bez datuma (verovatno ipak iz tih godina), uneo sam ga i stavio, sasvim spontano, između dva druga slična zapisa: Antioha Monaha: „Molitva sa plačem i u duhu, hrana je uma, kao što je hleb tela“, i A. Homjakova: „Samo onaj shvata Crkvu, ko shvata Liturgiju“, i pre i posle toga unetih drugih zapisa OJ, mahom egzegetskih na odlomke Sv. Pisma, ponajčešće Apostola Pavla (sa kojim je Justin od đačkih dana u Bogosloviji „drugovao“ i dalje „kroz život prohodio“ (višetomno tumačenje Pavlovih Poslanica nazvao je: „Sa Apostolom Pavlom kroz život“).
[4] Izgleda da je u tome uspeo, bar kod pisca nekritičkog prikaza ove, po meni nekritičke knjige BL, s potpisom Milosav M. Gudović: „O ruskom liku Ćelijskog filosofa“, objavljenog u Bogoslovlju (1–2/2010, str. 265–268), stručnom časopisu PBF, kome je glavni i odgovorni urednik B. L. – Bolji je i sadržajniji prikaz iste knjige Blagoja Pantelića (u Sabornost, 4/2010, 367–372), koji je u donekle i kritičkom prikazu (mada ne takvom u oceni napred navedenih „najmanje 9 elemenata filosofije Florenskog kod Justina“), tačno ukazao na činjenicu da je „koncept neopatrističke sinteze već postojao kod Justina i pre nego što ga je Florovski izneo, jedino ga Justin nije tako nazvao“. Ipak, ne slažemo se sa tvrdnjom prikazivača BP da je „P. Florenski najsnažnije uticao na oca Justina... (čak) i kada se uzmu u obzir i otački pisci iz pravoslavnog hrišćanskog predanja“! Ni sa tvrdnjom, mada hipotetičnom, „da bi izvesne rezultate, možda, donelo i istraživanje uticaja filosofije imena P. Florenskog na Justinovo učenje o molitvi“! (Justin nije pisao „učenje o molitvi“, nego je, kao i sa Sv. Pismom, činio: „Tvori da bi razumeo“: „Molitva je prosfora umešena od suza i srca“/zapis 26.8.1916: London; Stoslov 1,5; sr. i 1,8: „Molitva – destilator misli, i rešeto, sito, kovnica, likolivnica“). I treća primedba ovom inače smisaonom prikazu: zvuči obostrano neskromno da je „B. Lubardić ovom knjigom upisao J. Popovića u diptihe filosofa utvrđenih vaseljenskim iskustvom umovanja verom pravoslavlja“. – Dodajem, ipak, reči svetog Starca Amfilohija Patmoskog, Duhom Svetim prepoznatog iz daljine poznanika O. Justina, izgovorene u času kad je duh svoj predavao u ruke Gospoda svoga, blagosiljajući sa obe ruke: „Blagoslovena dolazeća mlada generacija“.
[5] Istina, BL kaže na drugom mestu i ovo: Justin je „izabrane (kurziv autora) elemente misli Florenskog ugradio u šire, koherentnije i strožije pravoslavne neopatrističke temelje (podvlačenje naše) teološko-filosofske misli“ (str. 59, napom. 47), ali BL to kaže samo u podtekstu, dok u glavnom tekstu stoji ono što smo naveli, čime je ispoljena jednostranost i nekoherentnost ove studije (u kojoj ima dosta nepotrebnih, i bezveznih, napomena, poput. npr. napom. 80 na str. 69).
[6 ]Filosof istraživač g. Bogdan Lubardić nastavlja svoju „hermeneutičku orijentaciju mišljenja“ u istom smeru, u opširnom tekstu: „Pavle Florenski i patrološki radovi Justina Popovića. Istorijat učinaka jedne recepcije – prilog razumevanju početaka „neopatrističke sinteze“ u srpskoj teologiji“ /Srpska teologija u dvadesetom veku, 9, PBF, Bgd. 2001, 65–165./ (knjigu mi je autor poklonio sa posvetom, još maja 2011, ali mi je otad ležala u dugo neotvaranoj kutiji sa novopridošlim knjigama). Osvrt na ovo biće u propratnoj knjizi uz izdanja Sabranih dela Sv. Ave Justina – ako me Gospod poživi dotle na zemlji. G. Lubardić kao skolar počinje da liči na pojedine skolare na Zapadu, koji nastoje da Sv. Maksima Ispovednika predstave kao nekog epigona Origenovog ili Evagrijevog. – U međuvremenu, dobih iz Rusije knjigu-zbornik: „Florenskiй: pro et contra“. Antologiя, izd. 2. ispravljeno i dopunjeno, Spb. 2001, 824 strane, sa 44 mišljenja i ocena starijih i novijih autora.