Svaki pravi hrišćanin je podvižnik

Nije naivno biti čovek. Oko čoveka se vodi nevidljivi rat, koplja dobra i zla se lome oko njega. Zbog ovoga je od velike važnosti da do čoveka dopre reč Hristova, reč smisla i svesmisla egzistencije.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop valjevski G. Milutin je već u četrnaestoj godini otišao u Manastir Kaona, gde je bio iskušenik do 1963. godine, kada ga je Episkop šabačko-valjevski Jovan (Velimirović) zamonašio u Manastiru Petkovica. Godine 1967. polazi u monašku školu u Manastiru Ostrog, a po završetku monaške škole vraća se u svoj manastir gde postaje namesnik manastira a i paroh.Posle završene Bogoslovije Svetog Save u Beogradu, upisao je Bogoslovski fakultet u Beogradu, gde završava prvu godinu. Potom odlazi u Ameriku i studije nastavlja na Fakultetu Svetog Save u Libertivilu, gde je sa uspehom diplomirao. Šest meseci je bio sekretar Eparhije kanadske, a sledećih šest meseci radio je kao paroh u Nijagari. Potom se vraća u Manastir Kaonu na mesto starešine manastira. Episkop Lavrentije ga postavlja za arhijerejskog namesnika posavotamnavskog, a početkom 2003. godine postaje arhijerejski zamenik, gde ga zatiče izbor za Episkopa australijsko-novozelandskog, 20. jula iste godine. Poznat je kao izuzetan organizator, dobar besednik, a bavi se i pisanjem. Njegovi članci su objavljivani u značajnim teološkim časopisima.
Odlučno ste se suprotstavili rušenju velike svetinje Manastira Gračanica kod Valjeva, koji je ugrožen planovima o gradnji brane „Stubo-Rovni“. Građani su uznemireni, preko 8.000 vernika je potpisalo peticiju za njeno očuvanje. Kakvo rešenje Vi predlažete kako biste osujetili moguće potapanje manastira?
– Devedesetih godina prošlog veka doneta je odluka o izgradnji brane „Stubo-Rovni“. Potpisan je ugovor i radovi su započeti. Bilo je nekih prekida i pauza u radu, da bi se pre neku godinu intenzivno nastavilo sa radovima.
Došavši na novovaspostavljenu Eparhiju valjevsku 2006. godine, zatekao sam ovakvo formalno-pravno stanje na terenu, tako da mi je ostalo bilo samo da se detaljno upoznam sa problemima koji se pojavljuju punjenjem akumulacije, bez mogućnosti ikakvog uticaja na promenu stanja. Osluškivao sam glas naroda grada Valjeva zbog izgradnje brane, potapanja Gračanice i moguće opasnosti koja se, ogromnom količinom vode, nadnosi nad gradom. Po svojoj savesti obratio sam se apelom pod naslovom „Sačuvajmo svetinje i prirodu “ i uputio ga najvišim crkvenim i državnim vlastima. Zatim, u još dva navrata, obraćali smo se saopštenjima za javnost.
Suština našeg obraćanja nadležnima bila je, a i sada je, ista – pronaći najbolje moguće kompromisno rešenje, a ono bi bilo po nekim stručnjacima da se visina brane zadrži na koti 333, čija bi visina osigurala ne samo opstanak manastira već bi se očuvala prirodna, odbrambena granica, iznad koje počinje porozno, krečnjačko tlo, kroz koje bi oticanje vode iz akumulacije ugrozilo prirodne izvore voda u okolini Valjeva. Molimo se Bogu da bude posredi Njegova Sveta Volja u pronalaženju najboljeg rešenja ovog problema.
Kako sagledavate mogućnosti vraćanja oduzete crkvene imovine u Vašoj eparhiji, s obzirom na niz teškoća koje se očekuju Vladinim ograničenjima?
– „Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj,“ govori u nadahnuću psalmopojac David (Ps 24,1). Država, oduzimajući tuđu svojinu, ogrešila se o zapovest Božiju: ,,Ne poželi ništa što je tuđe.“ To je prestup i pred Bogom i pred ljudima. Crkvena imovina jeste dobrovoljni prilog Crkvi. Ova zemaljska dobra treba da služe za potrebe Crkve, za ekonomiju njenu, za opšte dobro, a i da od tih dobara pomogne onoliko koliko može i kad može onima kojima je pomoć potrebna.
Mi smo u Eparhiji valjevskoj u većoj meri okončali postupke započete po odredbama ranijeg zakona i stupili u posed vraćenih nepokretnosti. Prema postojećoj službenoj evidenciji eparhije, jedan deo imovine će usled nemogućnosti vraćanja, usled zakonskih ograničenja, sasvim izvesno biti predmet obeštećenja, te tako delimo sudbinu drugih subjekata u istom ili sličnom položaju.
NOVI HRAM ZA JUBILEJ
Na koji će način Hram Vaskrsenja Hristovog u Valjevu obeležiti veliki svehrišćanski jubilej 1700 godina od Milanskog edikta?
– Gradnja Hrama Vaskrsenja Hristovog započeta je pre skoro dve decenije. Opravdano dugo traju radovi na hramu jer je po veličini drugi u Srbiji, prvi posle Hrama Svetog Save u Beogradu. Pre četiri godine ubrzali smo radove i uspeli da do sada završimo veći deo unutrašnjeg uređenja hrama, dakle sve izuzev ikonostasa, poda i fresaka. Ove godine uz veliku pomoć države urađena je prva i najveća faza parternog uređenja, dakle spoljašnjeg dela kompleksa Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg.
Radi smo da, uz pomoć države, završimo ostale tri faze ovih radova, kao i da privedemo kraju unutrašnje radove, za sada bez fresaka, kako bismo, ako Bog da, izvršili osvećenje hrama u jubilarnoj godini Milanskog edikta.To bi bila centralna svečanost u Eparhiji valjevskoj, koja bi se obeležila svečanom prazničnom Liturgijom i prigodnim programom. Obeležavanje ovog velikog i značajnog praznika za vojinstvujuću Crkvu Hristovu, dakle datuma kada je Hrišćanstvo dobilo i svoju zakonodavnu slobodu u vrtlogu istorijskog vremena i prostora, bilo bi šireg karaktera, dakle na nivou cele eparhije, sa liturgijskim blagodarenjem i toržestvenim slavljem u svim parohijskim i manastirskim hramovima.
Novokanonizovani sveci, Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni Justin Ćelijski, primer su autentičnog monaško-asketskog života, a isto tako i plodotvorni pisci koji su ostavili za sobom bogatu riznicu dela. Kakav je značaj ove duhovne ostavštine za našu teologiju, kulturu i duhovnost?
– Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni Otac Justin veliki su blagoslov i dar Božiji kako našoj, Srpskoj Crkvi, tako i celom Pravoslavlju. U njima vidimo Božije promisliteljno staranje za naš narod. Ovo staranje, međutim, bilo je dalekosežno, višegeneracijsko, viševremensko. Oni su živeli, pisali i govorili za tadašnjeg čoveka, ali isto tako i za sadašnjeg i budućeg. Njihov doprinos našoj pomesnoj Crkvi, kao i svepravoslavnoj Crkvi Hristovoj, jeste nemerljiv. Nemerljiv u teologiji, u duhovnosti i kulturi, svojim vrednovanjem iskonskog narodnog osvetosavljenog, ohristovljenog nasleđa i stvaralaštva od večne vrednosti.
Njihov život, ili bolje reći Bogo-život, u molitvi i postu, podvigu ljubavi-sastradavanja, u čestom, i svakodnevnom sjedinjavanju sa Bogom u Svetoj Čaši, učinilo ih je zemaljskim anđelima, a nebeskim blagovesnicima, koji su, osvećujući sebe, osvećivali i prosvećivali druge oko sebe. Njihova pisana reč, a i usmena sačuvana preko audio zapisa, predstavlja za nas besceno blago.
Divan je osećaj čitanja njihovih dela.
To je razgovor naš sa njima, to je duhovno bogatstvo, za razliku od dela ispunjenih mudrošću ovoga sveta i posvetovnjačene duhovnosti. Ali, čitajući njih, shvatamo da su nam njihove reči često i sud, jer nas smiravaju i skrušavaju pred njima. Oni su bili pravi podvižnici ostajući primer nama i budućim generacijama. Podvižnik je svaki pravi hrišćanin, neko manje, a neko više. Ali je pravi i veliki podvižnik onaj, čija podvižnička dela rađaju dobre plodove, kao što je to bilo u životu Svetog Vladike Nikolaja i Prepodobnog Oca Justina.
Vreme sekularizma uzima svoj danak, ali i danas postoje i postojaće sveti Božiji ljudi, pravi podvižnici-pokazatelji žive blagodati Božije. Blagodat Božija neće prestati da projavljuje nove svetilnike i velike podvižnike. Njihova duhovna ostavština, jeste i biće, duhovno zlato kojim se nebo kupuje. Treba da se upitamo postoji li pitanje koje može da muči ljudsko biće, a da na njega nisu dali odgovor. Njihovi sveti životi i sva njihova dela bogata su trpeza i izvor bistre vode, sa koje se hrani i poji i teologija i kultura i duhovnost, ne samo kod nas, nego se njihova dela sve više prevode u Rusiji i u Grčkoj, pa i šire.
Bog ih je proslavio, a nama ostavio potvrdu ovoga u projavi blagodatne sile Božije koja čini da mošti Svetog Vladike Nikolaja čudotvore u Leliću i šire blagouhani miris, a na grobu Prepodobnog Oca Justina sve je više isceljenja.Ostaje samo ona jevanđeljska: „Ko ima uši da čuje neka čuje“ (Lk 8,8).
OKO ČOVEKA SE VODI NEVIDLjIVI RAT
Pokrenuli ste crkveni radio – može li Crkva adekvatno da odgovori izazovima vremena, svojim medijima?
– Crkveni mediji igraju veoma važnu ulogu u savremenom svetu, pogotovu u ovom teškom vremenu. Naš radio „Istočnik“ uspešno emituje svoj program i na osnovu istraživanja agencije Stratedžik marketing slušanost radija je veoma dobra. Programska šema je raznovrsna, aktuelna, prihvaćena od strane slušalaca, i kao takva čini da naš radio opravdava svoje postojanje u ovim i ovakvim vremenima.
Glavni cilj ovog medija je – čuti reč Božiju, briga o moralnom stanju ličnosti i društva, borba protiv zla i greha, prosvetiteljska delatnost, zdravlje i zdrav život našeg naroda, duhovna muzika koja krepi i podiže duh čovekov, a i odabrana svetovna, izvorna narodna muzika, kao i mnogi drugi sadržaji koji mogu poslužiti kao mostovi za savremenog čoveka u njegovoj potrazi za istinskim životom.
Današnji čovek je okružen, bombardovan raznovrsnim informacijama koje mu se stalno serviraju preko elektronskih medija, bilborda, reklama itd. Veći deo tih informacija je potrošačkog karaktera – biznis, komercijala, a i požuda, hedonizam koji je usmeren ka uništenju čoveka kao bogolikog bića. Moramo da budemo svesni da nije naivno biti čovek, oko čoveka se vodi nevidljivi rat, koplja dobra i zla se lome oko njega. Zbog ovoga je od velike važnosti da do čoveka dopre reč Hristova, reč smisla i svesmisla egzistencije, bitisanja. Zbog svega ovoga mi smo veoma zadovoljni i Bogu blagodarni za naš crkveni radio.
Da li napredujemo u jačanju religiozne (ne samo pobožne) svesti, da li postajemo religiozne ličnosti?
– Ako bude bilo svetih Božijih ljudi sa nama i oko nas, to će pozitivno uticati i na sve nas da jačamo i napredujemo u pobožnosti, u veri. Tom napretku najviše može pomoći, na prvom mestu, crkvena jerarhija, ako je Hristo-zračna. No u ovom vremenu sve je, izgleda, manje svetih ovde, na zemlji, među nama, pa smo utoliko siromašniji za duhovne vrednosti, jer smo uskraćeni za lični susret i kontakt sa njima. Ali blagodat Božja i danas projavljuje nove svete, a do nas stoji koliko ćemo se ugledati na njih i jačati u veri.
Što se tiče naroda u ovoj eparhiji, on je veoma crkven i duhovno zdrav. Očuvana je narodna duša ovog naroda. Veliki blagoslov Božiji su i mošti Sv. Vladike Nikolaja i Prepodobnog Justina, manastiri i crkve, vojskovođe, ustanici i pesnici.
Politička zbivanja u svetu, teške ekonomske situacije i raspeće srpskog naroda koje traje, ne umanjuje žeđ naroda za Bogom, ali ometa normalan napredak ka duhovnim vrednostima, jer je narodna svest otežana brigama ovoga sveta (Lk 21,34). Potrebno je, ako se uspavamo u veri, da se setimo reči Sv. apostola Pavla: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos“ (Ef 5,14).
Religioznost ili bolje reći osećaj i osetljivost za Boga, neodvojivi su od čovekovog bića. Čovek je više od religioznog bića, on je bogonosilac, bogolik, a kao takav po svojoj prirodi gravitira Bogu. Međutim, duhovna uspavanost ometa ovaj razvoj čovekov, te je potrebno da pavlovski svi ustanemo kako bismo zasijali i bili svetlost svetu, a time i zdrave religiozne ličnosti.
VERONAUKU POHAĐA 81% DECE
Statistika beleži da je najbrojniji odziv đaka za pravoslavnu veronauku u Srbiji u Vašoj eparhiji. Imate stalne sastanke sa direktorima osnovnih i srednjih škola. Da li je veronauka opravdala povratak u školski sistem, kakva su Vaša saznanja?
– Svesni smo svoje odgovornosti pred Bogom za decu koju nam Bog daje. Uskratiti deci pravo da upoznaju Hrista i Njegovu Božansku nauku jeste, po rečima Prepodobnog Oca Justina, zločin prema deci. U pojedinim zemljama Evrope religion (veronauka) stoji na prvom mestu predmeta.
Sam zadatak veronauke govori nam o njenoj nasušnoj potrebi kroz vekove – i danas – u našim školama. Ona nema za cilj samo sticanje informacija o Bogu. Njen glavni zadatak treba da bude – ohristovljenje ličnosti, susret sa živim Bogom, davanje samoga Hrista, kušanje besmrtnog izvora. Ona ne sme biti teret deci, nego radost, kako bi deca ušla u sfere duhovnog života, te da im se otvore duhovne oči. Da dečja srca osluškuju Božanske tajne i da pobede savremena iskušenja ovoga uzavrelog sveta.
Mi se trudimo da imamo redovne sastanke sa svim direktorima škola sa teritorije naše eparhije. Uz obostrano uvažavanje i razumevanje naši odnosi su na nivou, a ako ima problema uvek ih rešavamo na obostrano zadovoljstvo. Veronauka je i te kako opravdala svoj povratak u školu, jer su vidni i opipljivi plodovi koje ona daje. Veronauka priziva čoveka ka uzvišenijem životu, ka visokoj kulturi života, u svakom pogledu – zemaljskom i nebeskom.Jer veronauka otkriva detetu, dakle mladom čoveku, pravilan odnos svega u tvorevini, odnos Neba i zemlje, Boga i čoveka, čoveka sa čovekom, čoveka sa tvorevinom, dakle svojim okruženjem. Odvratiti dete od veronauke velika je tuga i sopstveni poraz i odsecanje loze od čokota. „Ja sam čokot, a vi loze“ (Jn 15,5). Škola treba da se uvek zida na svetosavskom temelju, da širi vidike prosvete i nauke i da nikada više i ni po koju cenu ne sužava vidike, odbacujući Gospoda Hrista i Njegovu spasonosnu nauku. Poslušajte Hrista Koji kroz vekove viče: „Pustite decu i ne branite im da dolaze meni, jer je takvih Carstvo Nebesko“ (Mt 19,14).
Statistika naše eparhije govori da 81% dece pohađa veronauku u osnovnim školama, dok ih je u srednjim nešto manje, 72%. Iako je procenat pohađanja visokocifren, opet nije zadovoljavajući. Hristos je svima neophodan, pogotovu ovakvom, današnjem svetu i čoveku. Zbog ovoga, Crkva će nastaviti svoj mukotrpan trud da ukazuje ne samo jednom naselju ili gradu već celome svetu da je Hristos neophodan.
Bili ste u prilici da boravite i studirate u Americi, a tri i po godine proveli ste na Novom Zelandu i u Australiji kao Episkop. Kakav je religiozni život Srba ovde i tamo, koliko istinski živimo po Bogu?
– Ceo ovaj svet je njiva Gospodnja na kojoj je posejana svespasonosna reč Božija – jevanđeljska. Služeći u dalekoj Australiji i na Novom Zelandu, samo sam nastavio da radim na toj njivi na kojoj su pre mene požrtvovano radili, u vinogradu Gospodnjem, naši episkopi i sveštenici, dobri vinogradari.
Na celom Petom kontinentu izgrađeno je dosta divnih hramova, što svedoči o neimarskom duhu našeg naroda i žeđi za Bogom, a isto tako i za mestom duhovno-nacionalnog saborovanja, dakle susreta jednih sa drugima, negovanja kako svoje, Pravoslavne vere, tako i svojih tradicija, svoga identiteta, koji je uvek – i vavek – jedinstven, autentičan, samo ukoliko je prožet verom.
Nema neke velike razlike između naroda ovde i tamo.Susretao sam se sa mnogima čijoj sam se veri divio. Ima, kao i svugde, određenih poteškoća. Međutim, ako bismo govorili o nekoj najistaknutijoj razlici, ona bi bila u očiglednoj nostalgiji našeg naroda na Zapadu za svojom otadžbinom. Ona se manifestuje na različite načine, ali ima i svoje plodove, dakle svoju produktivnu stranu. Naime, u nostalgiji za otadžbinom čovek se bori da je reprodukuje, a reprodukciju obično čini ono što je najvrednije kod jednog naroda, a to su – vera i tradicija. Svestan je naš narod svoga identiteta, svoje Pravoslavne vere, svoje kulture, svoga nasleđa.
Nažalost, ima i onih koji lako zaboravljaju svoj jezik i pismo kao rezultat asimilacije, koja se pre ili kasnije odražava i na mentalitet ljudi. Ovo naravno nije prepreka ka Hristo-poznanju, ali može u pojedinim slučajevima da bude kamen spoticanja.