Свет књига

Новости из света књиге:

ДР ДАВОР ЏАЛТО
PLUS ULTRA
ОТАЧНИК И РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ,  БЕОГРАД 2011, 126 СТР.
Недавно је из штампе изашла нова књига др Давора Џалта која носи интригантан наслов Plus Ultra. Између пажљиво дизајнираних корица налази се једанаест текстова који су разврстани у три дела.
У првом делу (Култура) проналазимо четири текста у којима се аутор бави неким од кључних феномена савремене културе (спектакл, симулација), али и различитим формама фетиша које карактеришу савремено друштво и културу.Као један од наших најбољих познавалаца модерне и савремене уметности, др Џалто објашњава и поједине аспекте савремене уметности, нпр. питање уметничког квалитета и начина на који нешто постаје „уметност” у оквиру данашњих уметничких институција. Нарочиту пажњу привлачи текст о „сигурности у заточеништву” где се на нов начин интерпретира чувена Фромова тезу о „бекству од слободе” примењујући је и на сам феномен културе.
Други део (Комуникација) садржи два текста која се баве рецентним друштвеним темама: проблемoм мултикултурализма у светлу недавних оспоравања тог концепта и темом геј-параде и покушаја одбране насиља из перспективе „традиционалних (хришћанских) вредности“. А на крају овог поглавља налазимо и јединствену анализу феномена „журки” као (поп) културне појаве која се у неким својим аспектима може довести у везу са хришћанском онтологијом.
У трећем делу (Вера) налазимо текстове који се баве односом хришћанства према бројним питањима савременог друштва. Тако текстови Fides et Regnvm и Vox Populi–Vox Dei садрже важне и занимљиве анализе односа православља и демократије, као и православља и монархије, као облика државног уређења. У тексту Народ Божији: од племена, преко нације до цркве, аутор објашњава концепт „народа Божијег“ (Цркве) у светлу хришћанског предања, истичући разлике између хришћанског и старозаветног појма „изабраног народа“. Такође, указује се на опасност од различитих идеологизација и инструментализација вере и Цркве у функцији политичких и националних/националистичких циљева и интереса. У закључном тексту овог поглавља (Вера у савременом свету), аутор нуди одговоре на тридесет питања која се данас најчешће постављају о православљу, хришћанству и односу хришћана према бројним феноменима савременог друштва и културе. Између осталих, ту можемо наћи и одговоре на питања: „Да ли је припадност православној Цркви непосредно повезана са припадношћу одређеној нацији“, „Како гледати на процес уједињења Европе и на процес глобализације из угла православне вере“, и др.
И овом књигом др Давор Џалто показује своје изузетне компетенције, како на уже стручном подручју теорије и философије уметности, и њиховог осмишљавања из перспективе православне теологије, тако и на пољу критичког односа према широком броју питања од значаја за савременог човека и за разумевање вере у свету који се непрестано мења. Све ово потврђује већ више пута изнете оцене о аутору ове књиге као изузетном интелектуалацу чија нам размишљања помажу да боље разумемо друштвену реалност у којој живимо.
Милица Тодорић

ГЕОРГИЈЕ СФРАНЦЕС
ХРОНИКА: ПАД ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА
ПРЕВЕО И ПРИРЕДИО МЛАДЕН СТАНКОВИЋ; ПРЕДАЊСКЕ СТУДИЈЕ, БЕОГРАД 2011, 284 СТР.
Српска византолошка школа je од својих почетака, од доба Драгутина Анастасијевића и Филарета Гранића па све до наших дана, оправдано уживала светски углед. Доиста, једино су византолози од свих делатника из области тзв. хуманистичких наука могли да са резултатима својих истраживања изађу и ван граница српског говорног подручја. Византолошки институт САНУ и Катедра за византологију Филозофског факултета београдског Универзитета јесу установе које су добро познате у свету византолога, као и друге сродне институције чији рад задире и у ту област историјске науке.Једини део истраживачког рада некада југословенских, а сада српских византолога који се није развијао истовремено са осталим, јесте рад на превођењу извора за историју Византије, те је свака делатност на том пољу научно-културни догађај првог реда.Отуда и значајан преводилачки подухват господина Младена Станковића, који је, то треба подвући, реализованван било какве институције и без икакве подршке (дакле: о трошку самог преводиоца), не сме остати непримећен.
Не би било згорег поменути да се Младен Станковић већ извесно време озбиљно бави позновизантијском историјом; најзначајнији резултати су две монографске публикације: Свети Марко Ефески: житије, изабрана дела, служба (Београд, 2007), коју је Станковић потписао као приређивач и преводилац, и која је већ постала незаобилазни део истраживања живота и дела великог богослова из периода „сумрака Византије“ (израз И. Ђурића); и Последња византијска царица (Београд, 2010), која је Станковићево ауторско дело, а о њеном значају можда најбоље говори чињеница да је већ у припреми друго издање.
Трећа Станковићева књига која за тему има последње године Источно-ромејске империје приређена је, за овдашње прилике, несвакидашње озбиљно. Приликом превођења коришћена су најзначајнија издања Сфранцесове Хронике (тачније Chronicom Minus, дакле: Мала Хроника); упоредо уз превод публикован је и грчки текст, а у напоменама дата су веома корисна појашњења; преводу претходи непретенциозан али веома педантно написан увод, у коме су изложени најзначајнији моменти из Сфранцесове биографије и важне информације везане за његово дело; уводу су придодате и археографска напомена и хронолошки преглед живота аутора Хронике. Приређивач је Сфранцесовој Малој Хроници додао и превод извода из тзв. Велике Хронике (Chronicom Maius) која се приписивала Сфранцесу, али није његово дело; савремена истраживања убедљиво су показала да је аутор списа монемвасијски Митрополит Макарије Мелисург. Након превода читаве Мале Хронике и извода из Велике, дати су пажљиво урађени регистри и мапе, што у многоме олакшава читање самог дела. Иначе, Мала Хроника покрива период од 1413. до 1477, а Велика Хроника од 1258. до 1478. године.
Сфранцесов опис судбоносних деценија за историју Византије од посебног је значаја, јер је он, или њихов непосредни актер или је о конкретним догађајима добијао информације „из прве руке“, те је његова књига обавезно штиво за све оне који се интересују за тему пада Византијског царства. А с обзиром да нам ондашње апокалиптично доба може у многоме помоћи у разумевању тренутног стања у коме се налази данашња цивилизација, оних који се интересују за Сфранцисов спис треба да буде што више.    
Благоје Пантелић